Zavirili smo u impresivan beogradski salonac čiji enterijer spaja sećanje prošlosti i viziju budućnosti

Svaki prostor ima svoju priču, ali ono što ga čini snažnim jeste način na koji ga osećamo. Kada zakorači na neku novu površinu, Aleksa Babić, osnivač multidisciplinarnog studija BAAL Design, oseti čitav svet potencijalnih mogućnosti. Prvi impulsi dolaze kroz svetlost i senke, oni najčešće “progovore” pre svih i pomažu da se dođe do ideje vodilje za novi koncept. Ako se kreira i uređuje dom, onda se traga za osećajem mira. Racio dolazi kasnije, kad emocija dobije strukturu. Ovako započinjemo razgovor u jednom starom beogradskom saloncu koji zahvaljujući njegovoj reinterpretaciji, ne ostaje zarobljen u prošlosti, već dobija novo značenje.

Mid-century modern koji karakterišu toplina, udobnost i korišćenje retro-chic enterijerskih komada, bio bi najpribližniji opis njegovog stila, ali Aleksa pravi otklon od ideje o ukalupljivanju u samo jedan određeni pravac, bilo da je to minimalizam, maksimalizam, eklektika, vintage, skandi ili japandi… virtuozno prožima sve pomenute elemente. Dizajn ne bi trebalo da bude pitanje stila, već suštine. Kada prostor nije vezan isključivo za prošlost niti budućnost, on postaje autentičan – oslobođen prolaznosti i mode. U njemu se ne postavlja pitanje šta je novo, a šta staro, već kako rezonuje s onima koji ga nastanjuju. To je razgovor između epoha, materijala, funkcija i osećaja. U projektima BAAL Designa taj dijalog postaje opipljiv. Nasleđeni prostori nose sećanje prethodnih vremena, ali oni istovremeno traže novi glas. Isto tako, prostor može biti potpuno nov, a imati težinu uspomena, ili vekovima star, a delovati sveže i savremeno. Suština je ista: arhitektura, kada se promišlja napravi način, nije vremenska kategorija, ona je ravnoteža između materijala i emocije, prošlog i budućeg.

Ova ideja inkorporirana je i u ovaj veličanstveni beogradski salonac. Savremene intervencije nisu obrisale nasleđe, ali ga nisu tretirale ni kao svetinju. One ga osvežavaju i čine relevantnim za sadašnji trenutak. Ovde smo, na primer, zadržali stari pod koji je bio u jako lošem stanju, ali nosi svoj prepoznatljivi duh, čar i toplinu koje nije nužno bilo menjati. Pored toga, sačuvali smo i par antikviteta koji imaju sentimentalnu vrednost, ali je sve to izbalansirano s nekim elementima koji su, recimo, od patiniranog metala sa florescentnim primesama, i sličnim inovativnim materijalima. Tako da na kraju dobijamo harmoničnu celinu koja čuva istoriju s modernim zaokretom, objašnjava Aleksa. Za bezvremene elemente kao što je biblioteka, koristili smo klasične materijale, pa onda ovde ima retro chic, pomalo i jugonostalgični izgled. S druge strane, stari kamin smo zamenili i napravili potpuno nov, sa fluidnijim i modernijim formama.

Iako je pitanje o inspiraciji danas isklišeizirano do krajnjih granica, mogla sam da pretpostavim da Aleksa ima jedinstvenu pozadinu koja nadahnjuje njegov dizajn. U njoj, takođe, koegzistiraju i memorija prošlosti, i vizija budućnosti. Mislim da je koren svega dom u kojem sam odrastao. Tamo je svaki ćošak imao svoju priču – fotelja, stočić, nekoliko slika, suveniri i artefakti sa putovanja. Taj dom me naučio da prostor mora da priča priču, da evocira emociju, da nas podseća na ono što volimo. I da bude topao i ličan. Tako da bih rekao da je detinjstvo prvi sloj. Ali jednako snažno me oblikuju i putovanja. Nakon svakog, mogu da prepoznam fragmente koje sam poneo – nekad i nesvesno. Na putovanjima sam otvoreniji nego inače, kao da su mi čula na drugoj frekvenciji. I sve što pokupim, kasnije moram da presložim u glavi, da smestim u neku “fioku”. Uvek nakon puta nešto ostane u meni – neka boja, tekstura, motiv, čak i zvuk. Nešto što me nenametljivo oblikuje, a da to ne primetim odmah. I tek kasnije u projektima prepoznam: ovo je došlo iz Barselone, ovo iz Pariza, a ovo sam pokupio na Kosta Riki.

Na pitanje preferira li više vintage komade ili futurističke oblike, dobijam odgovor da mu je mnogo važnije da komad ima karakter. Volim da ih kombinujem. Bitno mi je da prostor ima snagu da primi različite epohe i energije, i da komad ima karakter – bez obzira na to da li je došao iz prošlosti ili budućnosti. Trenutno sam pod velikim utiskom Milano Design Weeka. Fascinirala me je poseta Villi Borsani iz 1945. godine koja je toliko graciozna, pravo remek delo arhitekture. U njoj su bili izloženi kolekcionarski vintage komadi ali i komadi savremenih dizajnera za koje biste na prvu pomislili da je nemoguće da se uklope u takav ambijent. Sve je disalo zajedno. Sličan osećaj sam imao i u Nilufar Depou, gde moderan prostor bez problema uklapa komade Willyja Rizza i Gae Aulenti, ali i potpuno futurističke oblike – kao što su instalacije Nine Yashar i pored svega lustere Christiana Pellizzarrija, koji izgledaju kao vanzemaljska bića, oko kojih se s razlogom podigla ozbiljna prašina. Za mene je to suština dobrog dizajna – kada vremenski i estetski raznoliki elementi uspeju da koegzistiraju.

I za kraj, šta bi bio njegov tajni potpis? Mislim da je moj “potpis” nešto što se ne vidi. To je ono što se desi između mene i ljudi za koje stvaram – neka promena perspektive, neka nova osećajnost koja se otvori kroz proces. To nije uvek materijalno, opipljivo, više je na nivou odnosa. Prostor kao kanal za nešto lično i transformativno i to mi je najvažnije.