Socotra, ostrvo izvan vremena gde je slow living imperativ

Socotra je dugo vremena bila destinacija koju sam želela da posetim. Tačno se sećam trenutka kad mi ju je prijateljica spomenula pričajući mi o stablima zmajeve krvi. Začudila sam samu sebe činjenicom da nisam znala gde se nalazi i da za to ostrvo, kao veliki putnik, nisam pre čula. Bilo je to neke davne 2012.

Od onda, sve sam češće počela da viđam fotografije ljudi koji su tamo putovali i ideja o poseti samo je rasla. Već sam 2020. prvi puta kontaktirala jednu od najstarijih agencija na ostrvu i počela da istražujem putni plan, ali eto, prošlo je punih 5 godina i mnoštvo putovanja između da se i ovo napokon dogodi. Socotru godišnje poseti oko 3 do 4 hiljade ljudi, otprilike 50 do 150 ljudi nedeljno, u zavisnosti od dostupnih letova. Letovi su charter i mogu se kupiti samo preko agencije sa kojom putujete, nema ih u slobodnoj ponudi, npr. na Skyscanneru i sličnim servisima. Broj je limitiran zbog nedostatka infrastrukture na ostrvu, kao i zbog politike održivog turizma. Hotel na ostrvu postoji samo u glavnom gradu, na svim ostalim lokalitetima izvan grada moguće je jedino kampovati.

I to je nešto čemu sam se izuzetno radovala. Kampovanje je povratak prirodi, povratak jednostavnom. U svetu gde je previše svega, kampovanje nam vraća prostor. I tišinu. I u toj tišini – jasnoću.

Otkad aktivno putujem, moj stil putovanja se dosta promenio i on naravno uveliko zavisi o destinaciji. Počela sam sa rancem u hostelima i iako nikad nisam bila tipični backpacker, iz tog razdoblja nosim samo najlepša sećanja. Poslednjih godina sam dosta putovala po Amerikama i po razvijenijim delovima sveta gde sam nekako gravitirala boljim i zanimljivijim smeštajima, što mi kao velikom ljubitelju arhitekture nije ne najmanje teško palo.

Ali ne putujem zbog komfora. Naprotiv. Velika većina ljudi  na zapadu živi prijatne i udobne živote i vrlo lako zaboravljamo da iskonska sreća dolazi iz izazova, iz nekakvog osećaja da smo nešto zaista i zaslužili. Putovanja koja najviše pamtim bila su upravo takva, turbo izazovna, ali baš zato neverovatno zadovoljavajuća i ispunjujuća. Od Everest Base Camp 17-dnevnog trekkinga i spavanja na -30 stepeni C, do 11-dnevnog Vipassana Silent Retreata u vrlo bazičnim uslovima manastira u severozapadnom Nepalu, do prašnjavog šatora bez klime na ključajućim temperaturama nevadske pustinje.

I iako Socotra ni po čemu nije fizički intenzivno putovanje, sam dolazak na ostrvo koje godišnje poseti maksimalno 4000 ljudi, daje ovom putovanju neku posebnu dimenziju.

Na aerodromu nas je dočekao vlasnik agencije i Abdul, naš vodič, mladić kojem se oči smeju kao nikome koga sam do tada upoznala. Sledećih 8 dana, nas osmero putnika je u 3 Land Cruisera, krenulo u istraživanje ovoj rajskog ostrva. Uz vodiča i tri vozača, još je četvoro ljudi brinulo o nama, i oni su, uvek korak ispred nas, bili zaduženi za postavljanje kampova i za pripremu tri naverovatna obroka dnevno. Svaki dan smo se iznova čudili gozbama koje su nam pripremali.

Asfaltirani putevi na Socotri postoje samo oko glavnoga grada Hadiba i aerodroma, dok su ostala područja dostupna isključivo putem neasfaltiranih puteva, često prohodnih samo terenskim vozilima. Kao nekome ko apsolutno obožava off-road, vožnja tim planinskim prevojima, peščanim plažama i dinama bila je ogroman užitak. To ograničenje infrastrukture doprinosi očuvanju prirodne lepote Socotre, ali takođe znači da su putovanja po ostrvu izazovna i zahtevaju pažljivo planiranje, i naša agencija je tu zaista obavila vrhunski posao.

Mogla bih sad da pišem o svim neverovatnim prirodnim lepotama ovog ostrva, o mističnim šumama drveća zmajeve krvi, o beskonačnim belim plažama na kojima nema nikoga osim malene grupe dečaka koji igraju, šta drugo nego fudbal, o savršeno belim, visokim dinama koje se sa planine spuštaju prema najlepšem moru; o predivnim ljudima kojima se oči smeju, o činjenici da većina ljudi ne zna koliko im je tačno godina jer brojanje vremena za njih je potpuna bespotrebna akcija. O tome kako spavaju pod najzvezdanijim nebom u savršenoj tišini… O tim divnim ljudima kojima je osmeh stvaran, a pogled miran, usprkos teškom životu. O ostrvu na kojemu vreme nije valuta, nego prirodni fenomen. Mogla bih da pišem o tome kako se ostrvo rapidno menja i kako se, najtoplije nadam, da nikad neće postati destinacija za mase.

Mogla bih još štošta da napišem, ali samo ću kratko zaključiti da su neka mesta posebnija od drugih, da neka mesta poseduju nekakv neopisiv mir. Kroz objektiv uvek sve izgleda savršeno, ali prava ljpota događa se između kadrova – kad lokalni dečaci trče za loptom, bosi i srećni, kao da nikad nisu čuli za incele, kad ti deca razdragano mašu vraćajući se iz škole, dok ti devojčice opipavaju dugu plavu kosu, a stariji ljudi ti nude čaj i ne pitaju ništa. Kad niko ne gleda na sat jer niko nije zakasnio nigde.

Iako mi je Socotra pružila jedno od najlepših iskustva putovanja do sada, jako mi je teško da na papir prenesem taj osećaj sreće i lakoće. (Osoba koja me najbolje i najduže poznaje – sestra – rekla mi je da joj dugo nisam zvučala i izgledala srećnije nego na videima koje sam joj od tamo slala). Kao da deo mene želi da zadrži taj osećaj za sebe, ali i da to ostrvo sakrije od drugih. Pa barem na još kratko. Jer, to nije bilo samo putovanje, bilo je to vraćanje sopstvenom ritmu. Podsetnik da mogu da budem bez aplikacija, bez frizure, bez obaveza, bez stvari. I da mi baš ništa ne nedostaje.

Jer luksuz, možda, nije ono što sebi možeš da priuštiš. Nego ono što si spreman da pustiš.