Kako se kroz pop-kulturu menjao pogled na seksualne radnice?

Dvadesetak godina u večnoj Law & Order: Special Victims Units gledamo detektive kako rešavaju okrutne seksualne zločine. Žrtve pripadaju svim slojevima društva. Seksualne radnice uglavnom su mrtve u prvim kadrovima ili pripadaju nepouzdanim svedocima na ulici. Reč je o ženama sa kompleksnim problemima o čijim pravima počinje glasnije da se govori tek krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka.

Naviknuti smo na negativnu sliku iz crne hronike. Uostalom, to je jedino što nam se servira, isticaće u intervjuima nemačka veteranka i aktivistkinja Stephanie Klee. Nasilje o kojem toliko slušamo isključivo je produkt našeg mišljenja i naše slike. Prostitucija nije prodaja tela, nego je prodaja usluge i stvar je lične odluke. Nema tu ljubavi, kako će reći Klee, iako će se život poigrati sa njom u maniru filmskog scenarija. Romansu će doživeti sa klijentom. Načini reprezentacije seksualnih radnica u filmu i na televiziji menjali su se uostalom kao i samo društvo. Mogli smo videti sve – od spašavanja posrnule žene do njene emancipacije u američkoj kinematografiji, ali i komplikovane, tajnovite junakinje na evropskom tlu. Međutim, ono što se ipak najviše promenilo jeste javni diskurs. Realističnost prikaza pojedine društvene grupe postala je važnija od potpuno ličnog doživljaja filma. Moć je toliko jaka da zahteva šire društvene promene.

Belle de Jour (1976.), Getty Images

Call girl na psihijatrijskom kauču

O takvoj progresivnoj društvenoj klimi je kultni američki novinar Gay Talese mogao samo da sanja kad je objavio knjigu o seksualnoj revoluciji Žena bližnjega tvoga (1980). Nije bio samo puki posmatrač, obilazio je i uživao u uslugama salona za masažu, kao i nudističkih kolonija, pitajući se na koji način seksualnost utiče na promenu definicije morala društva. Američko društvo je, bez obzira na proboje feminizma, i dalje bilo pod snažnim uticajem verskih zajednica, stoga ni ne čudi što je knjiga doživela fijasko. Pisati o Hughu Hefneru značilo je skoro izgubiti brak i posao. Ali promene koje su usledile bile su toliko brze da su donedavni neprijatelji naroda preko noći postali glamurozni milioneri. Dobro ih uočava kanadska teoretičarka i spisateljica Lauren Kirshner u knjizi Sex Work in Popular Culture (2024.) kad nas upućuje na sve zamke kapitalizma, ali i na višegodišnje stereotipno portretisanje seksualnih radnica u američkim filmovima, serijama i dokumentarcima. Srećom tu su, između ostalih, Klute (1971.) i Pretty Woman (1990.). U Kluteu je pred nama izuzetna glumačka transformacija Jane Fonde iz seksi stripovske Barbarelle u prostitutku Bree. Ona je ujedno inteligentna i komplikovana. Sedi na psihoterapijskom kauču i sve je što nisu bili likovi pre nje – samosvesna sa bogatim unutrašnjim životom. Ranjiva kad izgovara da biti call girl znači biti u prividnoj kontroli.

Julia Roberts sa Vivian nastavlja taj niz likova koje najbolje opisuje frazem „tart with a heart“, onih koji tako lako ulaze pod kožu. Ima sočan smisao za humor, praktičnu inteligenciju koja joj kaže – ne veruj kad ti je sa nekim dobro da ne bi bila povređena. Da, u pitanju je bajka, verovatno slaba uteha za cinike, ali slatka za promenu paradigme eskorta u filmu. Zato nam tlo pod nogama u 21. veku potpuno izmiče Mikey Madison kao snalažljiva, prilagodljiva i brza na jeziku Anora. Njoj je apsolutno svaki odnos transakcija. Ne boji se previše da bude siromašna, ne boji se ni da ceo život provede kao plesačica u klubu – ono čega se zaista boji jeste da nekoga istinski voli. Večni party će zameniti suze, kojima nema mesta kad su u pitanju Mia i Lucia u drugoj sezoni serije White Lotus. Mlade su, samouverene i bezbrižne u šarenoj odeći, pre svega prijateljice, tu da se dobro nasmejemo njihovoj pronicljivosti, ali i navijamo za njih kad fino zeznu sustav i odu sa parama. Možda su previše u filmu generacije Z me & my little bubble, možda su i kompletno udaljene od realnosti, ali su baš zato tako prokleto zabavne.

¡Átame! (Tie Me Up! Tie Me Down!, 1989.)

Fantazija u bordelu

Dok se slika seksualnih radnica u američkoj produkciji vidljivo menja, evropski teren je uvek bio svet za sebe. Šezdesetih je Sophia Loren u Braku na italijanski način Filumena, radnica danju, ljubavnica noću. Otelotvoruje dotad nespojivo – prostituciju, ženstvenost i majčinstvo. Na njenom licu se vidi sve. I tuga, i bes, zabrinutost, pa i istinska sreća. Ne boji se da uzme stvar u svoje ruke i ide toliko daleko da će glumiti umiranje ne bi li došla do cilja, a to je da joj njen poslodavac napokon postane muž. Cathérine Deneuve u Belle de Jour u istoj dekadi tumači Severine, mladu tajnovitu ženu koja ispunjava sopstvene fantazije u bordelu. Jasno odvaja seksualnost od bračnog života. Severineina strast je ona sama. Dok su muževi u ovim filmovima izgubljeni, žene se oslanjaju na divlju maštu i instinkt. Sa druge strane, Almodóvarovi likovi seksualnih radnica nalaze ljubav i podršku na nemogućim mestima, poput soft porno glumice Marine u ¡Atame!, ili se brane humorom, poput transseksualne prostitutke Agrado u Sve o mojoj majci. Na domaćem terenu jugoslovenske kinematografije teško je naći ekvivalent jer su tadašnji filmovi jedna od formi kako smo se predstavljali drugima. Žena je, u zavisnosti od potreba, bila borbena partizanka, domaćica ili lakog morala.

Krovopokrivač danju, striper noću

Ljudskost i slojevitost su se na različite načine upisivale u trusno pop kulturno polje seksualnog rada. Zato dobre filmove toliko pamtimo i volimo. I zato nam se čini da u američkim prikazivanjima seksualnih radnika, a o čemu piše spomenuta Lauren Kirshner, možemo lakše da pobrojimo propuštene prilike. Odmah mi na pamet pada hit Magic Mike iz 2000-ih, koji je pokušao da se dotakne pozicije muških stripera. Channing Tatum je tipični protagonista iz holivudske fabrike snova – krovopokrivač danju, striper noću. U pokušaju da se razbije pokoji stereotip, neizbežno se stvaraju novi i dobijamo film tačno po meri slavnog flopa Striptease, u kojem je koža zategnuta, biceps čvrst i svi samo čekaju da troše na ono što vole. Međutim, kapitalizam nas tome uči, zar ne? Pozicija, bila dobra ili loša, stvar je nas samih. Ako ne uspemo, jednostavno nismo zagrizli dovoljno. Magija filmskog pripovedanja, na kojem god terenu bila, ipak nije tako rigidna. Tu je da nam pruži nijanse. Bile one u mračnim tonovima ljudske prirode kao u Law & Order: Special Victims Units, ili upisane u junakinje od krvi i mesa poput Anore i Severine. Pred nama je cela paleta, a ne crno-beli svet.