Ekskluzivno za Vogue Adria donosimo prvi pogled na Hôtel du Couvent, hram mira i rituala

Postoje mesta koja ne otkrijete slučajno. Mesta o kojima nećete čitati na letcima turističkih vodiča ili ih otkriti preko algoritama društvenih mreža. Ona se skrivaju u senkama istorije, daleko od vreve popularnih destinacija – tiha, strpljiva, čekaju da ih pronađete. Hôtel du Couvent u Nici jedno je od takvih mesta. Prvi susret sa ovim skrivenim utočištem nije spektakularan. Ulaz je diskretan, gotovo sramežljiv, skriven iza starih kamenih zidova obraslih bršljanom. Sa ulice, samo pažljivo oko primetiće drvena vrata čije se masivne daske čine kao da su preživele vekove vetrova, kiša i letnjih mediteranskih sunčevih zraka. Iza njih se, međutim, ne nalazi samo još jedan luksuzni hotel – već paralelni svet u kojem vreme teče drugačijim ritmom.

Koraci vam prirodno utihnu čim pređete prag unutrašnjeg dvorišta. Zvuci užurbane gradske vreve ostaju iza zidova dok vas okružuju mirisi limuna i lavande koji se šire iz 2,5 hektara pažljivo uređenih vrtova. Skriven među uskim ulicama koje mirišu na sveže pečeni hleb, lavandu i so koja dolazi sa Mediterana, zakoračiti u njega je iskustvo gotovo kao da ste zakoračili unazad kroz vekove. Ova građevina, izgrađena početkom 17. veka, vekovima je služila kao mesto duhovnog mira redovnicama Reda svete Klare, a zidovi manastira bili su njihovo utočište od sveta i čuvali zvukove molitvi, šapata i svakodnevnih rituala. Međutim, s vremenom, zgrada je izgubila svoju prvobitnu svrhu, sve do trenutka kad je Valéry Grégo, vizionar iza ovog ambicioznog projekta, prepoznao njen skriveni potencijal i odlučio joj udahnuti život. Dok razgovaram sa njim, primećujem da njegove reči nisu ispunjene marketinškim frazama ili klišejima o luksuzu, već imam osećaj njegove duboke svesnosti o značenju mesta koje je odlučio da oživi. Ideja mu nije bila da stvori hotel sa pet zvezdica, nego mesto koje neguje duh zajednice i istorije i prostor koji će, kako mi kaže, vekovima nastaviti da živi čak i u našoj odsutnosti. Grégo je već poznat po svojim prethodnim ostvarenjima kao što su Les Roches Rouges i Le Pigalle, ali ovaj projekat je bio ličam. Toliko da je prodao prethodna dva projekta kako bi mogao da se posveti samo ovom.

Obnova, koja je trajala punih deset godina, bila je sve osim obična rekonstrukcija. „Moj cilj je da ova zgrada – bez obzira na to ostane ili hotel ili se pretvori ponovo u samostan ili preuzme neku novu ulogu – izdrži test vremena. Da bismo to postigli, ključno je bilo uskladiti se sa etosom koji ne samo da poštuje istoriju zgrade već i osigurava njenu održivost u budućnosti.“ Grégo je okupio tim stručnjaka iz arhitektonskih studija Studio Mumbai i Festen Architecture sa ciljem da sačuvaju duh zgrade i njenu istorijsku vrednost. Svaki kamen, svaka greda, pažljivo su restaurirani i vraćeni na svoje izvorno mesto. „Prioritet je bio da sobe, pekara, restoran i spavaće sobe ostanu tamo gde su bile i pre.“

Tokom obnove, otkriveno je da su neke od greda korišćenih u konstrukciji zapravo 600 godina stari jarboli sa brodova koji su nekada plovili Sredozemljem. „Bilo je jasno da te grede moramo sačuvati, ne samo zbog njihove funkcionalne vrednosti već i zato što su one fizička poveznica sa istorijom ovoga kraja“, kaže mi Grégo sa osmehom. Danas Hôtel du Couvent nije samo hotel – to je hram tišine, mesto gde luksuz nije definisan sjajem ni ekstravagancijom, već prostorom, atmosferom i pažnjom posvećenom detaljima. Svaka od 88 soba i apartmana dizajnirani su sa poštovanjem prema izvornoj arhitekturi. Na primer, gosti koji odaberu Cloître Terrace Suite imaju priliku da borave u apartmanu sa pogledom na obnovljeni klaustar, čija stabla narandži bacaju senke na staze od belog kamena. Ovde, u spokoju koji prekidaju samo cvrkuti ptica i blagi šum vetra koji se probija kroz listove maslina, lako je zaboraviti da se nalazite usred užurbanoga mediteranskoga grada. Savršena ilustracija Grégove filozofije. Sobe nisu samo mesto za spavanje – to je prostor za introspektivne trenutke. Zidovi, ostavljeni u izvornom stanju sa vidljivim tragovima vekva, kombinovani su sa nameštajem izrađenim po meri i antikvitetima sa lokalnih pijaca. 

U ranim jutarnjim časovima, dok prvi sunčevi zraci objasjavaju kamenite zidove klaustra, osećate neobičnu tišinu – ne onu sablasnu tišinu praznog prostora, već onu ispunjenu prisutnošću prošlih života i priča koje su ovde ispisane. Čak ni najmanji detalji nisu prepušteni slučaju. Rasveta u sobama prilagođena je prirodnom svetlu, a prozori su ostavljeni bez zavesa kako bi gosti mogli da uživaju u svitanju koje nežno obasjava kamene zidove. Mirisi lavande, ruzmarina i limuna iz vrta dopiru do soba, stvarajući osećaj povezanosti sa prirodom. Obnovljeni i ponovo zasađeni kako bi ponovo povezali zgradu sa tlom koje je hrani, vrtovi su ispunjeni prirodnim mirisima više od 300 biljnih vrsta – od maslina i limuna do začinskog bilja i cveća. Smiraj ovog raskošnog vrta povremeno prekida zvuk vode koja polako teče niz padinu prema rimskim termama koji su inspirisani onima u obližnjem Cimiezu. Ovde gosti prolaze kroz rituale starih Rimljana – počinju sa toplim tepidarijem, prelaze u vrući kaldarijum i završavaju u hladnom frigidarijumu, obnavljajući duh i telo kroz ciklus koji je preživeo vekovima. „Hteli smo da stvorimo prostor koji ne pruža samo opuštanje već i povezuje goste sa istorijom i tradicijom ovog kraja“, objašnjava mi Grégo. Svodovi termi izrađeni su prema drevnim tehnikama koje omogućuju prirodno upravljanje kondenzacijom. „Pažljivo je uređen urezima koji usmeravaju kapljice vode prema žlijebu, sprečavajući ih da padaju na pod“, uzbuđeno mi govori, ponosan na ove sitne, ali važne detalje koji pokazuju posvećenost autentičnosti iskustva. Kraj termi nalazi se i unutrašnji bazen, dok spoljašnji bazen, dug 20 metara, nudi pogled na brežuljke koji okružuju Nicu i mediteranski horizont u daljini.

Ali luksuz Hôtel du Couventa ne leži samo u estetici. Reč je o filozofiji prostora koja prožima svaki njegov aspekt. Grégo je želeo da stvori hotel koji neće biti izolovan od zajednice, već će biti njen sastavni deo. „Zajednica je srž svega što radimo“, kaže mi. „Ne želimo da stvorimo ostrvo luksuza odvojeno od grada, već prostor gde se susreću ljudi, ideje i tradicija.“ Ova filozofija oživljava svake subote, kad se dvorište hotela pretvara u živopisnu pijacu. Lokalne porodice, mali proizvođači i zanatlije dolaze sa svežim sirevima, domaćim vinom, ručno izrađenim suvenirima i maslinovim uljem iz okolnih sela. Gosti, umesto da ostanu izolovani unutar zidova luksuza, imaju priliku da se susretnu sa lokalnim stanovništvom, da razmene priče i učestvuju u jednostavnim svakodnevnim trenucima zajednice. „Hteli smo da stvorimo mesto gde se brišu granice između putnika i domaćina. To nadilazi hotel koji služi isključivo za smeštaj gostiju. Vizija je stvoriti prostor koji aktivno neguje kulturu, osiguravajući da bogata baština i tradicije građene vekovima nastave da budu njegovane čak i u našoj odsutnosti“, govori Grégo dok mi opisuje kako se gosti i lokalci zajedno smeju i razmenjuju recepte. „Naša filozofija je jednostavna: zajednica nadohvat ruke, privatnost u vašoj sobi.“

A ako se duša hotela ogleda u njegovim prostorima, onda je srce svakako njegova kuhinja. Restoran klaustra, smešten u nekadašnjoj manastirskoj trpezariji, poslužuje jela koja su duboko ukorenjena u terroiru Nice te nosi pečat lokalne autentičnosti i filozofije održivosti. Jelovnik se menja u zavisnosti of sezonske dostupnosti namirnica, a većina sastojaka dolazi iz farme hotela, smeštene u Touët-sur-Varu, gde se uzgajaju voće, povrće, a 250 kokoški iz slobodnog uzgoja nosu jaja. „Filozofija iza naših jelovnika i gastronomskog iskustva temelji se na jednostavnosti i autentičnosti. Reč je o stvaranju nečega što deluje prirodno – nenametljivo, neplanirano i spontano. Želeo bih da ponudim vrstu kuhinje koja se čini kao prirodan izbor. U Hôtelu du Couvent kuvanje nije samo hrana nego i ritual koji se prenosi vekovima. To je tradicija koju svakodnevno poštujemo i modernizujemo, prilagođavajući se regiji koja se neprestano otvara svetu.“

Na jelovniku se nalaze jela koja slave terroir Nice – sirovi amberjack poslužen s acitrusnim notama i domaćim začinskim biljem, tradicionalni Barbajuans de la Roya, pržene pite punjene blitvom, pirinčem i ricottom i domaće njoke ss pistouom, lokalnom verzijom pesta. Vinska karta, koja broji više od 3.500 boca, naglašava lokalne vinograde i male, organski sertifikovane proizvođače. Tako uz svako jelo gosti mogu otkriti jedinstvene ukuse i arome koje odražavaju specifičnosti klime i tla ovog kraja, dok hotelska pekara, smeštena u nekadašnjoj kuhinji manastira, svakodnevno peče sveži hleb od brašna mlevenog na licu mesta. Pekari koriste tradicionalne metode, nastojeći da ožive drevne recepte koji su nekada činili osnovu ishrane redovnica koje su ovde živele. Tako se svako jutro miris svežeg hleba širi hodnicima hotela, podsećajući na jednostavne užitke života koji su ovde uvek bili u središtu svakodnevne rutine. 

U središtu hotela smeštena je i Herboristerija, vekovima stara prodavnica sa začinima koji su osnovale časne sestre, a koji danas vodi Gregory Unrein iz Nice Organica. To je mesto gde se biljke iz hotelskih vrtova koriste za pripremu custom-made tinktura, čajeva i prirodnih pripravaka. Pod vođstvom lokalnog travara, gostima se pružaju personalizovani tretmani, a isti se sastojci koriste i u restoranima hotela. „Hteli smo da oživimo tradiciju samostanske herbalne medicine“, prenosi mi još jednom Grégo autentičnost svoje vizije sa poštovanjem zajednice u kojoj se nalazi hotel. Ovde se znanje prenosi ne samo rečima nego i kroz mirise, ukuse i iskustvo.

Osim prostora za telo i duh, Hôtel du Couvent neguje i intelektualnu stranu svojih gostiju. Unutar hotela smeštena je biblioteka posvećena umetničkom pokretu L’École de Nice, koji je obeležio istoriju moderne umetnosti krajem 1950-ih i 1960-ih. Biblioteka ne služi samo kao arhiv već i kao prostor za radionice, predavanja i saradnje sa lokalnim umetnicima. Gosti ovde mogu da učestvuju u diskusijama, nauče o istoriji pokreta i upoznaju radove umetnika poput Yvesa Kleina, Armanda i Bena. Očito je kako Grégo nije hteo da hotel bude samo mesto za spavanje i da je vizija bila ponuditi prostor za učenje, razmenu ideja i inspiraciju, povezati goste sa kulturnom baštinom Nice, ali i sa njenom savremenom kreativnom scenom. Takav pristup znači da svaki boravak ovde donosi nešto novo. Hotel redovno sarađuje sa umetničkim školama iz regije, organizuje izložbe i promoviše kulturne projekte koji uključuju goste, lokalnu zajednicu i međunarodne posetioce, pa ćete se možda zateći u improvizovanoj radionici keramike sa lokalnim umetnikom ili na predavanju o istoriji manastira i njegovoj ulozi u razvoju grada.

Dok prolazite kroz hodnike ovog hotela, zvuk sopstvenih koraka odjekuje kamenim pločama, dok svetlost, pažljivo usmerena kroz prozore sa debelim kamenim okvirima, stvara igre senki na zidovima koji pamte vekove života i molitve. Ovo nije prostor za žurbu, već mesto koje podstiče na usporavanje, razmišljanje i povezivanje sa prošlim vremenima. U takvom prostoru čak i svakodnevne aktivnosti poprimaju poseban karakter. Jutarnje kafe, poslužene uz sveže pečeni hleb i džemove pripremljene od voća iz hotelskih vrtova postaju ritual, dok večeri često završavaju čašom lokalnog vina na terasi, sa pogledom na svetla Nice koja polako trepere ispod horizonta. U poslednjim satima dana, dok sunce polako nestaje iza brežuljaka, a vazduh postaje gust sa mirisima večernje vlage i cvetova jasmina, Hôtel du Couvent otkriva još jednu svoju dimenziju. Klaustar, sada obasjan blagim svetlom fenjera, pretvara se u prostor za večernje razgovore i tiha razmišljanja. Gosti se okupljaju uz čašu vina, a zvuci grada postaju udaljeni šapat. Zanimljivo je kako gosti, bez ikakve prisile, spontano prihvataju ovaj sporiji ritam života. Mobilni telefoni ostaju odloženi u sobama, a razgovori se vode polako, bez žurbe. Čini se kao da prostor podstiče dublju prisutnost, podsećajući posetioce na to da ne moraju da budu dostupni sve vreme, već da mogu jednostavno – biti. Ovde nije ječ o luksuzu u tradicionalnom smislu. Reč je o luksuzu vremena, prostora i mira, o mogućnosti da se zaustavite i ponovo povežete sa onim što je bitno.