Fotografkinja Ivana Vareško nas upoznaje sa sporijom zen stranom Japana

Živimo u vremenu ubrzanih ritmova, gde se sve vrti oko neviđenog. Pasoši se pune pečatima, putnici se kite brojem posećenih zemalja, a itinerari su pretrpani u strahu da se nešto ne propusti. Nikada nisam bila „besni“ putnik, često se vraćam na ista mesta, ne planiram unapred, već puštam da mi osećaji kroje put. Tako je bilo i sa Japanom – tamo me je odveo film. Prošle godine nekoliko puta sam pogledala Wendersov hommage Japanu, film Perfect days. U svetu kojim vladaju ambicija i neprestana jurnjava, gde nas obasipaju vestima i prodaju nam avanture, Wenders donosi film o lepoti malih stvari i sreći pronađenoj u rutini. Dosadno je, govore nam, stalno raditi iste stvari – ali šta ako nas rutina teši?

Hirayama, protagonista filma, čistač je toaleta u Tokyju. O njima brine kao o Mona Lisi. Zaustavlja se kako bi se divio sunčevim zracima, sluša muziku na kasete, fotografiše aparatom na film, čita knjige. Ostao je u sedamdesetima dok se svet oko njega ubrzano menja. Odbacuje žeđ za senzacijama i novitetima koji pokreću moderni svet te se, u tehnološki najnaprednijoj zemlji, povlači iz njega. On je čovek izvan vremena, a istovremeno potpuno prisutan u trenutku. Film je meditativan, poput samog Hirayjame, i često sam mu se vraćala kada mi je trebalo nešto toplo i nežno. Wenders, reditelj koji nas vodi kroz svet i uči nas da ga posmatramo iznutra, poklonio nam je spor film nežnog srca i upoznao nas sa Hirayjamom koji svet gleda očima, ali vidi ga srcem. Upravo me je taj film, sa svojim budističkom kvalitetom, podstakao da se vratim u Japan.

Moja ljubav prema japanskoj kulturi i estetici je mnogo starija od mog prvog odlaska u Japan. Sve je krenulo sa Sailor Moon i Dragon Ball, a nastavilo se sa kinematografijom, književnosti i umetnošću. Fasciniralo me je što njihova estetika ne viče – ona šapuće. Iako je to zemlja u kojoj tehnološki razvoj neprestano pomera granice mogućeg, a modni trendovi se brzo menjaju – prožeta je tradicijama starim hiljadama godina. Zen budizam duboko je utkan u kulturu, ostavljajući snažan pečat na arhitekturu, poeziju, pozoripte, slikarstvo, ceremonije čaja, kuhinju, vrtove, neke borilačke veštine, ali i samu svakodnevicu. To je zemlja u kojoj se pachinko saloni i neonski znakovi sudaraju sa papirnim zidovima, zen vrtovima i svetlom sveće, a nije neobično stati i gledati mesec, cvet trešnje, jesenje lišće ili prvi sneg. U njihovoj umetnosti lepota nije ono što odmah upada u oko, već ono što se otkriva s vremenom, u tišini.

Japanski senzibilitet oblikovan je kroz vekove pod uticajem budizma i shintoizma, a praznina je ključan estetski koncept – ostavljanje prostora za ono što tek dolazi. To nije minimalizam, to je prostor za mogućnosti.

Zapadna ideja mindfulnessa, sa aplikacijama za meditacije i spiritualnim retreatima, polarna je suprotnost Japanu, gde ljudi ne sede i meditiraju, već žive zen. U kulturi u kojoj se i danas organizuju festivali gledanja cveta trešnje ili posmatranja jesenjeg lišća, jasno je koliko duboko osećaju svet oko sebe.

Iako Japan danas postaje „it“ destinacija, u toj novoj masi turista često se gubi dublje razumevanje zemlje. Hodaju sa katanama, obučeni kao gejše, zaboravljajući da to nije tematski park i da je to zemlja sa dugom tradicijom poštovanja tišine, prirode i suptilnosti. Možda sam razmažena jer sam se u Japan zaljubila pre 16 godina, u večernjoj šetnji Kyjotom, kada bi se tu i tamo susreo pokoji stranac. Ali puno gradova i godina kasnije, Kyoto je i dalje moj omiljeni grad. I ovaj put sam, u potrazi za svojim savršenim danima, ostala desetak dana – lutajući hramovima, parkovima, restoranima i barovima. Kao i sam Hirayama, stvorila sam svoju rutinu. Gotovo svako veče vraćala sam se na isto mesto, u bar kod Yoshio-sana, starijeg gospodina zaljubljenog u jazz, blues i francuski jezik. Znao je tek pokoju reč engleskog, ali nas to nije sprečilo da se sporazumemo, pričali smo muzikom. Već druge večeri znao je šta pijem i posluživao bi moj Negroni uz topli peškir, čašu vode i sušeno voće. Ponosno čuva pozamašnu kolekciju vinila, koje sa entuzijazmom pušta i izlaže na pult. Kada sam prvi put ušla u bar, sedeo je kraj vatre, gledao u plamen, a na gramofonu se vrteo Bill Coleman – In Paris. Kod kuće sam!

Sa mislima u oblacima i još nespremna za Tokyo, nakon Kyjota otišla sam za vikend na Naoshimu i Teshimu – ostrva na kojima se muzeji, instalacije i arhitektura stapaju sa prirodom. Iskustvo je nemoguće opisati; najbliža reč bila bi spiritualno. To je jedino mesto na svetu gde možete prespavati u muzeju koji je projektovao Tadao Ando i u pidžami razgledavati dela Cyja Twomblyja, Basquijata, Yvesa Kleina, Hiroshija Sugimota, Franka Stelle, Davida Hockenyja i mnogih drugih. A onda, tu je Chichu muzej – mesto koje me je razmazilo do kraja života i učinilo da muzeji više nikada ne budu isti.

Chichu je dom tri velika umetnika – Moneta, Jamesa Turrella i Waltera de Marie – a svaka je prostorija dizajnirana upravo za njihova dela, koristeći isključivo prirodno svetlo. Monetova prostorija, u kojoj japanski senzibilitet poprima skroz novo značenje, transcendentno je i nezaboravno iskustvo. Kao pri ulasku u hram ili japanski dom, cipele se izuvaju i zamenjuju mekanim papučama. Ulazi se u mračnu prostoriju koja vodi prema svetlu gde se naziru Monetovi lokvanji. Pod nogama, osećaj je kao da hodate po oblacima – zahvaljujući podu od preko 700.000 kockica belog carrara mermera. Broj posetilaca je ograničen, tišina obavezna, a fotografisanje zabranjeno. Još jednom, Japanci su svojim senzibilitetom stvorili poeziju iskustva oko nečega toliko poznatog i često uzimanog zdravo za gotovo – Monetovih lokvanja.

Monet je bio strastveni vrtlar i zaljubljenik u japansku kulturu. Živeo je u skladu sa prirodom, a svoj vrt u Givernyju zasadio je prema bojama i vremenu cvetanja biljaka kako bi stvorio harmoničnu estetiku. Ima smisla da se najlepši doživljaj njegovog rada nalazi upravo u Japanu. Sigurna sam da je delić mene ostao u toj prostoriji, na tom ostrvu. I sigurna sam da ću mu se vratiti.

Tokyo sam ostavila za kraj. Iako ogroman, haotičan nije reč kojom bih ga opisala. Moj Tokyo je miran i usporen, sa fantastičnim sushijima i izakayama, barovima i vintage prodavnicama. Dopuštala sam sebi da se izgubim i tako otkrila neka od svojih najdražih mesta. Ponekad bih samo pila kafu i posmatrala ljude. Obožavam japanski stil oblačenja – denim, double denim, triple denim, parke, mantili, jednostavne majice i patike, kožne jakne i čizme – vintage americana/workwear estetika koju Japanci nose mnogo bolje. Usudila bih se reći da je nit vodilja moderne kulture u Japanu „uzmi i napravi boljim“. Po meni, Tokyo ima najbolje obučene muškarce na svetu. Ali i neverovatnu muzičku kulturu – u prodavnicama, restoranima, barovima, pa čak i u taksijima uglavnom svira jazz, blues i klasična muzika.

Većinu vremena osećala sam se kao da sam lost in translation, ali ne u negativnom smislu. Bilo je predivno ne razumeti nikoga. Gotovo da nisam pričala tri nedelje – samo bih ponavljala nekoliko japanskih fraza i upijala svet oko sebe. Moj Japan bio je daleko od turističkih atrakcija. Najdraži trenuci bili su mi oni spontani – sedenje za šankom, gledanje kuvara kako pripremaju hranu, slušanje ploča u Yoshio-sanovom baru. Japan je sam po sebi umetničko delo, ali najviše me je oduševljavalo ono svakodnevno – gospodin u Yoyogi parku koji mi je otpevao pjesmu, poklonio grejače za ruke i keks. Ljudi su tihi, ali pažljivi, i iako mnogi ne govore engleski, učiniće sve da vam pomognu. Nekoliko puta sam čak pomislila da sam možda živela u Japanu u prošlom životu. Ako nisam, volela bih u sledećem. Do tada, vraćaću mu se često.