ZeeCeramics: "Najlepši deo je što sam kroz keramiku – otkrila sebe"

S prolećem nekako nam misli same lete prema suncu, ali i prema toplini zemlje koju je poseban doživljaj osetiti pod prstima. I dok to izgovaram, zamišljam ispred sebe predmete od gline, različitih tekstura i veličina, podsećaju me baš na Terra Sol, stil života kojem smo dali taj naziv i krenuli prema letu, što se vidi u našem prvom broju Vogue Living. Baš smo ga ovih dana predstavili prijateljima i saradnicama u sklopu lepog druženja u Milanu, tokom nedelje dizajna koja je upravo u toku. Ovih dana je tamo i Željana Vidović Mioli koja se svojim novim brendom ZeeCeramics takođe predstavlja na Milano Design Weeku, i to u sklopu nekoliko postava; Salone del Mobile i Fuorisalone. Deli sa mnom uzbuđenje kako je to potvrda „da i one lične priče, koje dolaze iz unutrašnje potrebe da se stvori nešto iskreno, mogu pronaći prostor unutar velikih dizajnerskih narativa“.

Željana, po struci arhitektica koja je godinama radila u području strategije brendova i kreativnog vođstva u jednoj globalnoj firmi, krajem prošle godine odlučila je da obelodani projekat koji je dugo sazrevao u njoj. „Deo sam sveta u kojem se stvari brzo kreću, često ostajući na nivou koncepta. U jednom trenutku osetila sam potrebu da se vratim nečemu konkretnom – nečemu što mogu da oblikujem svojim rukama, ali i što, na kraju krajeva, oblikuje mene. U tom smislu, to nije bio nagli zaokret, već povratak nečemu što je oduvek bilo prisutno, samo sada ima oblik i ime“, govori mi o odluci da je pravo vreme za nju i oblikovanje gline, odnos kojem je dala ime ZeeCeramics.

Odrasla između Malog Lošinja i Pule, jadranski pejzaži za nju nisu samo vizualna inspiracija, „već i unutrašnji ritam; vetar, so, kamen, more“. Sve je to duboko utisnuto u ono što stvara – u teksture, oblike, atmosferu. A stvara na tankoj liniji između skulpturalnosti i upotrebne keramike. „Ta granica me jako zanima – upravo taj međuprostor gde predmet može imati funkciju, ali je ne mora nužno ispunjavati na doslovan način. Moji radovi često imaju oblik vaze, ali način na koji su oblikovani, teksturirani i smešteni u prostor, poziva više na posmatranje i doživljaj nego na svakodnevnu upotrebu.“ Govori mi i kako ne razdvaja strogo umetnost i funkciju već joj je važno da svaki rad nosi prisutnost, „da komunicira sa prostorom kao naglasak, tačka fokusa, ili čak kao sagovornik“. Sviđa mi se njeno verovanje kako umetnost može da menja prostor, ne samo vizualno već i emotivno. „Takođe, može oblikovati i stvarnost; usporiti pogled, promeniti ritam prostora i vratiti nas u trenutak.“

Željanini radovi nastaju u Puli, u zajedničkom prostoru koji deli sa drugim keramičarima, ili u malom improvizovanim kutku njenog stana („dok ne nađem sopstveni studijski prostor“, dodaje). Naglašava kako i u ovim uslovima uči ono što joj keramika svakodnevno pokazuje, „strpljenje, poniznost i sposobnost da se prilagodim ritmu koji nije uvek pod mojom kontrolom. I da je moguće stvarati – i uspeti – i bez idealnih uslova“.

Radi uglavnom sa kameninom (stoneware), u zavisnosti od toga šta želi da izrazi kroz pojedini rad. Materijali koje bira imaju težinu – fizičku, ali i metaforičku. „Volim površine koje nisu savršene – koje imaju poroznost, zrnatost, mikro-pukotine, koje zadržavaju trag ruku i samog procesa. Ponekad koristim beli slip na grubim teksturama – ne da prikrijem, nego da naglasim kontrast između svetla i materije.“ Površine njenih radova su taktilne, ponekad gotovo erodirane, kaže mi, „kao da su oblikovane s vremenom, vodom ili vetrom, a ne samo rukom“. Mene lično njena keramika uči novim pogledima na ritam gline i dijalog s prostorom. Pitam je šta nju keramika uči. „Najlepši deo je to što sam kroz keramiku – otkrila sebe. Ne samo kao nekoga ko stvara, već i kao osobu koja uči da sluša, da oseća i da se prepusti procesu. Keramika me je naučila prihvatanju – da ne forsiram, da ne tražim kontrolu, već da budem prisutna u trenutku i procesu. Da verujem rukama, da verujem materijalu, i da iz toga može nastati nešto iskreno. U tom prostoru između ideje i pokreta, u dijalogu sa materijalom, mogu da postojim onakva kakva zaista jesam.“

Na kraju ovog prijatnog razgovora više nisam bila sigurna u kojem trenutku smo suptilno skrenule sa dekorativne forme na puno dublje poimanje rada i procesa. Zapravo, nije bilo ni važno. Mogla sam odmah i da pretpostavim, poznavajući njen rad, da će ovo zapravo biti priča o živoj vezi između čoveka, prostora i onoga što nas nadilazi. „Komunikacija koja se događa bez reči, ali kroz tišinu, prisutnost i dodir.“ Baš kako smo u Vogue Livingu i zamislili život u nijansi Terra Sol.

Photo: Ivana Tomić Photography