Nouvelle Vague ekskluzivno za Vogue Adria o melanholiji, novoj muzici i predstojećem koncertu u Beogradu

Svako ima svoju nostalgiju, razmišljam dok mi Marc Collin, jedan od osnivača benda Nouvelle Vague, priča kako misli da njihove pesme ne bude žal za prošlim vremenima, jer ih se mlađe generacije ne sećaju. Sećaju se nečeg svog. Detinjstva, mladosti, bezbrižnosti, zajedničkih noći na balkonu ili kako je vazduh mirisao na zanos onog maja ko-zna-koje godine. A gde je nostalgija, tu je i melanholija, malo (više) eskapizma, koje zrno utopije, pa onda vrcavost u svoj svojoj punini da začini stvari. Baš to evocira muzika poznate francuske grupe koja više od dve decenije obrađuje slavne punk i rock numere iz 20. veka u sasvim novom, prefinjenom i prepoznatljivom bossa nova aranžmanu. Naziv benda istovremeno se odnosi na francuski novi talas, originalni filmski pokret iz ’60-ih, kao i na svetski muzički pokret iz ’70-ih i ’80-ih, a kojem pripadaju mnoge pesme iz njihovog repertoara. Povodom predstojećeg koncerta u Beogradu, u Domu omladine 14. maja, s Marcom Collinom razgovarali smo o melanholiji, novim autorskim pesmama i uspomenama koje ih vežu za Beograd.

Magija s vašim bendom počinje s obradom In The Manner of Speaking. U pitanju je pesma s vašeg prvog albuma iz 2004. godine, a podjednako aktuelna danas. Sećate li šta je bilo presudno za odabir prvih pesama koje ćete obraditi? 

Kreiranje ličnog soundtracka. Povezivanje generacija kroz omiljene pesme. Pokušao sam da izaberem pesme koje su mi bile zaista poznate, pesme koje sam voleo dok sam bio mlad, pesme koje su imale uticaj na mene. I izbor smo radili sa Olivierom, koji je bio malo stariji od mene, pa je njegov izbor obuhvatao period između ’78. i ’81. godine, dok sam ja bio više usmeren na ’82, ’83, ’85. Tako smo napravili selekciju.

Ko je bio Nouvelle Vague pre Nouvelle Vague?

Počeo sam da se bavim muzikom krajem ’80-ih, a zatim sam imao mnogo projekata tokom ’90-ih, uključujući bend pod imenom Ollano koji je bio veoma uspešan u Francuskoj. Radio sam i na soundtrackovima, proizvodio albume za druge umetnike. Bio sam zaljubljen u house muziku, elektronsku muziku. Takođe, imam svoju muzičku izdavačku kuću od ’98. godine. Olivier (suosnivač koji je preminuo 2021. godine) radio je slične stvari, ali je bio više okrenut pop muzici, dok je tokom ’90-ih snimao albume sa bendom Les Objets. On je dolazio da svira gitaru na mojim projektima, tako smo se upoznali.

Na šta vas lično asociraju godine francuskog novog talasa, kako u muzici, tako i na filmu?

Postoje neke poveznice između ’60-ih i ’80-ih, jer je, naravno, Nouvelle Vague u francuskom filmu zapravo počeo krajem ’50-ih. To je bio vrlo punk pristup, odlučili su da odbace sve te teške kamere. Pre njih, sve je moralo biti snimano u studiju, a oni su odlučili da odu napolje, da snimaju svoje prijatelje, ne profesionalne glumce, bili su veoma slobodni. Želeli su da naprave revoluciju u filmu, protiv starije generacije, a to je tačno ono što se dogodilo sa punkom ’77. godine. Želeli su stvarno da naprave revoluciju i započnu nešto novo. Tako da ima mnogo zajedničkih tačaka između ovih pokreta u filmu i u muzici.

Photo: Linda Bujoli

Razmišljate li nekada o svom savršenom slušaocu? Je li to žena u crnoj svilenoj haljini na balkonu, dok ispija vino i drži cigaretu, dok vaša muzika odjekuje u pozadini? Ili par koji pleše tango na kiši?

Nikada nisam o tome razmišljao, ali da, dopada mi se vaš primer. Mislim da možete slušati Nouvelle Vague svuda, možete ga slušati mirno, ako želite da budete u posebnom melanholičnom raspoloženju, ili ako želite da budete u nekom ludom raspoloženju… ponekad mislim da možete sve što želite uz našu muziku.

Ima mnogo nostalgije i melanholije u vašoj muzici. Rekla bih da je mnogi koriste kao vrata u prošlost, u neke daleke uspomene. Kako gledate na to, imate li svoje metode za beg od realnosti?

To je zanimljivo, jer mislim da zapravo mnogi slušatelji, naročito mladi ljudi, zapravo ne poznaju originalne pesme, jer ih se ne sećaju. Mislim da je više u pitanju melanholija. Ali da, moj način da pobegnem od stvarnosti jeste da stvarno slušam muziku. Naravno, bilo koju muziku. Ili da gledam filmove, čitam knjige, kao i svi drugi.

Promenili ste veliki broj muzičara, najpre vokalista, tokom prethodne dve decenije. Je li vam to bio izazov kada je u pitanju čuvanje prepoznatljivosti i identiteta?

Nije to bio baš izazov. Kada smo započeli prvi album, bilo je osam pevačica, a mnogi su mislili da postoji samo jedna. Mogu da vam kažem da su one bile potpuno različite, kao i njihovi glasovi. Imali smo australijsku pevačicu sa bluz vokalom, a sa druge strane, vrlo mladu, novu francusku pevačicu (Melanie i Phoebe). Ljudi na koncertima ili na platformama ne slušaju Nouvelle Vague zbog određenog pevača, slušaju pesme i naš način na koji ih obrađujemo. To je naš zaštitni znak.

Obišli ste ceo svet, je li to bio vaš san?

Da, bio je to san. Sećam se kad sam bio tinejdžer, u školi sam imao svoj prvi bend i pisao sam u svescu stvari poput, moj bend svira uživo u Nemačkoj ili UK, to je bio neki san. Naravno, nisam mogao da sanjam nešto poput onoga što se desilo sa Nouvelle Vague, koji je na turnejama po celom svetu poslednjih 20 godina. To je neverovatno. I dalje sam zapanjen time. Ali da, naravno, još uvek tražim nove avanture i radim mnogo različitih stvari. Imam dve muzičke izdavačke kuće, jednu filmsku kompaniju, tako da stalno razmišljam o novim projektima, pronalazim nove talente i umetnike, te tražim način da idem dalje.

Photo: Rod Maurice

Počeli ste i da pišete svoju autorsku muziku pre desetak godina. Kako vidite svoj pravac u budućnosti?

Da, tačno je da možda pokušavamo da pišemo naše pesme, jer na neki način, kao što sam ranije rekao, ljudima se sviđa naš način aranžiranja muzike, naš zvuk. A većinu vremena oni ne poznaju sve originale, samo im se dopada naš zvuk. Pa sam pomislio, hajde da pokušamo da ubacimo naše pesme, jer i Olivier i ja smo autori pesama, počeli smo da pišemo muziku, uradili smo mnogo pesama i nekoliko soundtrackova. Dakle, to nam nije problem. Pokušali smo i zapravo je vrlo dobro prošlo, a originalne pesme sa albuma I Could Be Happy su najslušanije do danas. Tako da, zapravo, ne znam, možda bismo trebali da uradimo ceo album sa originalnim, našim pesmama. To je ideja.

Šta nam jedinstveno donosi izvođenje vaših pesama uživo?

Nije baš uobičajeno videti bend sa dve pevačice, dve vokalistkinje koje pevaju, sviraju, plešu istovremeno. Marine i Alonya su nove i neverovatne u tome. Alonya dolazi iz kabarea. Plesala je u Crazy Horsu u Parizu. Dakle, to je zaista nešto novo. I mislim da je sveže i iznenađujuće.

U maju ponovo dolazite u Dom omladine, u kom ste prvi put nastupali 2006. godine. Za šta vas veže Beograd?

U Beogradu smo svirali više puta. Sećam se prvog koncerta, bio je neverovatan, stvarno, sa ljudima koji su pokušavali da uđu kroz backstage, kroz prozor WC-a! To je neverovatno sećanje, verovatno iz te 2006. godine. Veoma sam srećan što se vraćam Beogradu!