Ostrvo rasuto po svetu i razglednica prošlih vremena

Negde na penušavoj modroj površini Jadrana, nadomak staroga grada Korčule, leži ostrvo Vrnik. Tih, samozatajan i satkan od belog kamena. Već pri prvom pogledu sa broda čini se da more postaje sve prozirnije i mirisnije kako se približava obali. Sa jedva dvadesetak kamenih kuća nanizanih uz bistru uvalu i zelenilom obrubljenim stazama, Vrnik odiše umirujućom jednostavnošću. Čim se taksi-brodić približi obali, morski povetarac donosi miris soli isprepleten sa aromama tamarisa, žalfije i cvetajuće brnistre. Kako se godišnja doba menjaju, vazduh postaje prožet notama lovora, pitospore i čempresa, dok se leti može osetiti slatkast trag smokava i oleandra. Na prvi pogled možda skromno, ovo ostrvo čuva bogatu riznicu priča i doživljaja.

Priroda je ovde isklesala svoj savršen pejzaž u saradnji sa vremenom i ljudskom rukom. Duge suvozidine i ostaci kamenoloma sada su obrasli makijom i borovima, čineći slikovit kontrast modrom moru. Uz obalu raste bujna purpurna bugenvilija, dok krošnje starih čempresa i borova pružaju prijatnu hladovinu iznad belih žalova. Vrnik nije samo slikovito ostrvo on je živi spomenik drevne simbioze čoveka i kamena. Još od vremena antike ovde se vadio kvalitetan kamen kojim su građene palate Rimskog carstva duž istočne obale Jadrana. Rimski patriciji tražili su ovaj kamen za gradnju svojih vila i gradova, a kroz srednji vek i renesansu vrnički majstori su klesari izbrusili svoj zanat do savršenstva i kamen je odavde postao sinonim za čvrstoću i lepotu. Štaviše, Vrnik je kolevka dalmatinskog klesarstva: čak se priča da su brački klesari učili veštinu upravo od Korčulana sa Vrnika. Upravo ovde vekovima su izvlačeni blokovi za koje meštani kažu da ga ima u celom svetu. Zapisi kažu da je on na Stradunu, u Kneževom dvoru, ima ga, kažu, Splitska katedrala poznatija kao svetog Duje u Dioklecijanovoj palati, Šibenska katedrala, zgrada parlamenta u Budimpešti, većnica u Beču… Međutim, priča se i da je Aja Sofija delomično izgrađena od vrničkog kamena, kao i da je ugrađen u Belu kuću u Washingtonu.

Dok je pre 40 godina na ostrvu stalno živelo 55 ljudi, danas ih je samo šestoro. Čak su i poslednji klesarski majstori odlučili da ne provode zime na Vrniku, gde osama i jaki vetrovi vladaju ostrvskim pejzažom. Jer da bi se opstalo na ostrvu, potrebno je puno više od volje – treba biti vešt u svemu. Život na ostrvu traži snalažljivost, strpljenje i ruke koje znaju da stvaraju. Iako danas na Vrniku živi samo nekolicina stalnih stanovnika, kulturni život ostrva bogatiji je nego što se na prvi pogled čini. Dominantna građevina u seocetu je mala crkva Gospe od Škoja (Gospa od Ostrva), iz 1856. godine čija elegantna zaobljena apsida i danas svedoči umeću lokalnih klesara – kameni blokovi u zidovima tako su precizno isklesani da stoje složeni bez ijedne vidljive fuge. Odmah pokraj crkve stoji zgrada stare škole, nekada prepune dečjeg žamora, a danas pretvorene u letnju izložbenu galeriju i dom Vrnik Arts Cluba. Upravo tu, tokom leta, lokalni umetnici i gosti održavaju izložbe slika i skulptura, oživljavajući istoriju i umetnost ostrva u kreativnom dijalogu prošlosti i sadašnjosti.

Leti, kad ostrvo zaživi, održavaju se i poneke svečanosti: ponekad se može čuti dalmatinska klapa kako pod vedrim nebom u lučici peva tradicionalne pesme koje se odbijaju od kamenih fasada. U tim trenucima, uz čašicu domaćeg likera od rogača ili ruže, posetioci imaju priliku da osete iskonski mediteranski duh i gostoprimstvo Vrnika. S druge strane ostrva, u zaklonjenoj uvali Bufalo, gde se more presijava pod blagim svetlom kasnog popodneva, krije se mala oaza umetnosti i tišine. Ovde je vajar Lujo Lozica stvarao svoje impresivne skulpture od kamena i mermera, čija zaobljena elegancija odražava samu suštinu mediteranske senzualnosti. Njegov atelje, smešten tik uz more, leti se pretvarao u svojevrsnu školu umetnosti, privlačeći one željne kreativnog izražaja u okruženju gde se vreme čini rastegnutim poput sunčanog dana na Jadranu. 

Premda maleno mesto, Vrnik i obližnja Korčula privukli su kroz istoriju i neke slavne goste – možda baš zbog te kombinacije skrovitosti i lepote. Šezdesetih godina 20. veka, nakon traumatičnog događaja, na Korčuli je mir pronašla Jacqueline Kennedy, a priča se da je uživala i u tišini malih ostrva, pa tako i Vrnika, upijajući utehu mediteranskog sunca i mora. Zna se da su se, na primer, Beyoncé i Jay-Z zaljubili u Vrnik, a pogotovo u crkvu Gospe od Škoja u kojoj je Beyoncé, toliko očarana njenom predivnom energijom, izvela a capela koncert za nekolicinu koja se tu našla. Samo u poslednjih par godina, osim nje, ostrvce su posetili Woody Harrelson, Matthew McConaughey, teniseri Novak Đoković i Patrick Rafter, glumci Chris Rock, Aziz Ansari, dok se neke domaće zvezde tu osećaju već kao kod kuće. Ako bih tražila neki catchy naslov, rekla bih da je Vrnik ostrvce na koje je kročilo najviše zvezda po kvadratnom metru na svetu.

Nije teško zaključiti zašto Vrnik toliko osvaja. Na ostrvu bez automobila i prodavnica, čak i gastronomija ima onaj iskonski, domaći karakter – ali sa daškom sofisticiranosti. Vrnik Arts Club, smešten u zgradi stare škole na samoj obali, ujedno je i otmeni bistro koji spaja lokalne ukuse sa modernom prezentacijom. Sedeći na njihovoj terasi, sa nogama gotovo uronjenima u toplo šljunčano tlo plaže, život dobija posebnu notu bezbrižnosti. Osim Arts Cluba, na Vrniku nema klasičnih restorana, izolovanost ostrva diktira skromnu ponudu. Međutim, domaćini se snalaze: često će vas dočekati sto u dvorištu prepun domaćih proizvoda. Maslinovo ulje iz lokalnih maslinjaka, med od ruzmarina i žalfije, rakija travarica prožeta biljem sa ostrva, pa čak i tradicionalne suve smokve i hrskave kroštule, sve je to deo doživljaja. Ukusi Vrnika nisu servirani na srebrnom poslužavniku luksuza, već na rustičnoj drvenoj dasci autentičnosti – gurmansko iskustvo upotpunjeno mirisom mora i smirajem ostrvskog ambijenta.

Dok leto na Vrniku donosi vrhunac živosti, zima vraća tišinu. Letnji meseci ispunjeni su suncem i posetiocima koji donose vrevu i smeh – kuće se otvaraju, brodice pristaju, a svaki kutak ostrva odjekuje životom. Deca skaču sa mula u more držeći se za ruke, stariji sede u hladovini uz čašu vina, a cvrčci neumorno pevaju pod žarkim nebom. Nasuprot tome, zimski dani su mirni i osamljeni; tek pokoji stanovnik ostaje na ostrvu dok bura i jugo naizmenično šibaju obalu. Već sa kasnom jeseni Vrnik utihne – do novembra se zatvore roletne na većini kuća, a vrtovi obavijeni trsjem i bugenvilijama utonu u san… Do sledećeg leta.