Adolescence je wake-up call o rasprostranjenoj incel kulturi koji nam je trebao

Netflixova mini-serija Adolescence, koja je debitovala 13. marta, brzo je privukla pažnju ljubitelja true crime dokumentaraca i kriminalističkih drama. Na prvi pogled, radnja – dečak ubija školsku drugaricu – deluje kao još jedna priča o vršnjačkom nasilju, ali se ubrzo razvija u nešto mnogo složenije. Serija nas ne vodi kroz klasičan narativ krivice i kazne, već nas uvlači u složeni fenomen ljudske percepcije zla: da li je ono urođeno ili je tek posledica niza mikrosituacija, društvenih interakcija i digitalnih uticaja?

U središtu priče je dečak koji ubija školsku drugaricu, ali suštinsko pitanje koje serija postavlja nije zašto je to uradio, već kako je moguće da je to uradio? Ne u smislu proceduralnog istraživanja, već u smislu percepcije zločina i načina na koji ga društvo konstruiše. Adolescence dekonstruiše mit o „savršenom zločincu“ kao jasno određenoj figuri – umesto toga, zločin se događa u prostoru fluidnosti identiteta, u digitalnom limbu u kojem nasilje postaje deo performativne igre moći među decom.

Serija pokazuje kako nasilje među mladima nije samo čin, već proces, niz suptilnih mehanizama dominacije, psihološkog potčinjavanja i socijalne isključenosti.

Ti procesi se odvijaju gotovo nevidljivo, sve dok ne eskaliraju u nešto što društvo prepoznaje kao „stvaran problem“. Način na koji deca u seriji međusobno komuniciraju, koriste govor, internet sadržaje i međusobne hijerarhije, prikazuje fenomenologiju nasilja u njegovom najsirovijem obliku: ne kao izdvojeni događaj, već kao kontinuirani proces oblikovanja identiteta kroz surovost i moć.

Kao gledaoci, primorani smo da posmatramo ovaj proces bez distanciranja. U tom pogledu, Adolescence je neudoban komad fikcije koji osećamo stvarnije od mnogih dokumentaraca jer oživljava i u prvi plan stavlja strukture koje često ne želimo da vidimo.

Netflix

Adolescence vizuelno balansira između dokumentarističkog realizma i stilizovane filmske estetike, čime dodatno pojačava osećaj nelagode i autentičnosti priče. Kamera često koristi ručne, gotovo voajerske kadrove, podsećajući na true crime dokumentarce, dok hladna, prigušena paleta boja i minimalistički osvetljeni enterijeri stvaraju atmosferu teskobe i otuđenosti. To nije običan triler, nije ni drama o odrastanju, već nešto što precizno secira našu digitalnu stvarnost i otvara neprijatna, ali neophodna, pitanja o tome kako se formiraju i radikalizuju mladi umovi.

Gledajući je, osetila sam istovremeno bes, nemoć i osećaj neodložne potrebe da razgovaramo o temama koje prečesto ignorišemo.

Serija nas vodi duboko u onlajn prostore koje odrasli retko istražuju – forume, Discord servere, zabačene uglove interneta gde se mladi formiraju u odsustvu roditeljskog ili društvenog nadzora. I tu stvari postaju zaista uznemirujuće. Ova serija nastala je kao odgovor na porast nasilnih zločina među mladima u Velikoj Britaniji. Kreatori serije, Stephen Graham i Jack Thorne, želeli su da istraže motive koji stoje iza ekstremnih nasilnih dela mladih dečaka prema devojčicama. Thorne je dodao da su želeli da „pogledaju pravo u oči muškog besa” i ispitaju uticaj javnih ličnosti poput Andrewa Tatea na dečake.

Erin Doherty, koja tumači psihološkinju Briony Ariston, istakla je važnost ljudske interakcije i razgovora koje serija podstiče: „​Sada više nego ikada osećam koliko je važno uključiti se u ljudski kontakt i razgovor. Ova serija ne nudi odgovore, ali postavlja mnoga prava pitanja. Ovo je toliko složeno. Sve što možete da se nadate je da umetničko delo stvori efekat talasa, a mislim da smo to postigli sa zastrašujućom temom koja će postati još složenija ako se ne suočimo s njom.” Premijer Starmer je izjavio da je seriju gledao sa svojom decom, 16-godišnjim sinom i 14-godišnjom ćerkom. Na pitanje da li podržava njeno prikazivanje u parlamentu i školama, odgovorio je: „Ovo je snažna drama. Nasilje koje mladići čine pod uticajem sadržaja sa interneta postalo je ozbiljan problem. To je odvratno i moramo se tome suprotstaviti.”

​​U seriji, dečak biva odbijen od strane devojčice koja mu se sviđa, a ona ga naziva „incelom”, što postepeno dovodi do eskalacije. Na prvi pogled, čini se da je cela situacija rezultat toga što ga je ona odbila, ali zapravo se prikazuju dublje frustracija zbog nesigurnosti koja se transformiše u mržnju. Reakcija na odbijanje i etiketa „incela” otkrivaju nesvesni strah od gubitka „muškosti”, koju on smatra nečim što mora biti potvrđeno spolja, kroz tuđe prihvatanje, posebno od žena. Njegovo ponašanje, koje kulminira agresivnim ispadima prema psihološkinji i frustracijama prema ženama, pokazuje kako nesigurnost može postati toksična i direktno se projektovati na žene. Njegovi stavovi, oblikovani spoljnim normama koje je upio sa društvenih mreža, nisu utemeljeni u njegovoj porodici, jer se kod kuće, posebno sa ocem, ne suočava sa takvim modelom.

Psihološkinja pokušava da razjasni šta za njega znači biti „muškarac” i kako vidi žene. Kroz ovu dinamiku, serija osvetljava opasnosti manosfere (online prostora koji okuplja mizogine muškarce) i kako ona ima uticaj na mlade ljude. Ovaj prostor, prepun mržnje, nesigurnosti i ideološkog nasilja, postavlja temelje za ozbiljan društveni problem, koji se sve više vidi među mladima. Toksicna muškost i incel kultura mogu doprineti eskalaciji nasilja prema ženama, pa čak i femicidu, jer podržavaju ideje o „osvetničkom” nasilju protiv žena.

Od algoritama koji favorizuju ekstremni sadržaj do influensera koji promovišu opasne ideje, Adolescence pokazuje kako se digitalni svet ne svodi samo na TikTok trendove i meme kulturu. Internet je postao teren na kojem se mladi formiraju, a mi često nemamo pojma šta zapravo gledaju, šta im se plasira i kako to utiče na njihov razvoj. Da li zaista znamo koje YouTube kanale prate? Kakve poruke dobijaju dok beskonačno skroluju? Jedan od naročitih problema koji je sve prisutniji jeste i ekspanzija toksičnih podcasta koje vode muškarci, koji naizgled počinju kao zabavan, poučan i „nevin“ sadržaj, ali često nude stavove koji podržavaju mizoginiju, nasilje i patrijarhalne norme. Ovi podcasti, koji često dolaze pod maskom „muškog zajedništva”, omogućavaju stvaranje zajednica u kojima mladi muškarci razvijaju iskrivljene poglede na muškost, žene i društvene uloge. 

Ono što serija ne nudi jeste laka rešenja – jer ih ni nema. Ali ono što pruža jeste ogroman podsticaj za razgovor i suočavanje sa činjenicom da ignorisanje ovih tema nije više opcija. Možemo da pričamo o odgovornosti platformi, o edukaciji roditelja, o regulaciji sadržaja, ali najpre moramo shvatiti da je ovo naš problem ,a ne samo problem dece koja odrastaju u digitalnoj eri, već i nas koji smo im takav svet ostavili.