Bila sam na izložbi Jamesa Turrella u Parizu i shvatila zašto ga zovu „master of light"

James Turrell je mađioničar svetla, skulptor percepcije, majstor prostora koji ne stvara samo umetnost, već kreira atmosferu u koju ulaziš, udišeš je, dozvoljavaš joj da potpuno promeni način na koji vidiš svet oko sebe. Njegov rad nije o posmatranju već o doživljavanju, o osećanju kako se boja, svetlo i senka ne menjaju samo u prostoru oko tebe, već i u tvom telu. A trenutno sve to možete doživeti u galeriji Gagosian Le Bourget u Parizu na izložbi pod nazivom At One.

Doći do ove galerije bilo je svojevrsna avantura. Smeštena u industrijskoj zoni, van užurbanog centra Pariza, Gagosian Le Bourget nije lako pronaći. Posle više presedanja u pariskom gradskom prevozu, konačno sam se našla pred ogromnom industrijskom zgradom, ali ni tada nije bilo odmah jasno kuda se ulazi. Posmatrala sam minimalističku arhitekturu i osećala laganu nesigurnost dok sam tražila pravi ulaz, ali čim sam konačno zakoračila unutra, znala sam da sam na pravom mestu.

Pre nego što bih mogla da se potpuno prepustim Turrellovom svetu svetla, morala sam da potpišem saglasnost – upozorenje je bilo jasno: neki od radova mogu izazvati fotosenzitivnu epilepsiju. Osećaj lagane nelagode pomalo je prešao u uzbuđenje, jer je ovo ipak česta procedura kod izložbi koje manipulišu svetlom. Uz to, fotografisanje je bilo strogo zabranjeno, što je dodatno nagovestilo da je ovo iskustvo namenjeno samo oku i umu, bez posredovanja ekrana.

Krenula sam kroz dugačak beli hodnik, svaki korak povećavao je iščekivanje. Prva prostorija. Prva svetlosna instalacija. Žuti romboid ili pod zvaničnim nazivom Raethro, Yellow. Na prvi pogled delovao je manje nego što sam ga zamišljala, ali nisam mogla da odvojim oči od njega. Svetlo nije bilo samo nešto što osvetljava prostor – ono je postajalo sam prostor, vibriralo, pulsiralo, menjalo intenzitet i uticalo na moje čulo vida na način koji nisam mogla da objasnim.

Moja ruka je instinktivno posegnula za telefonom. Prva reakcija kada se nađeš pred nečim upečatljivim u muzeju ili galeriji jeste da to zabeležiš fotografijom. Ali tada me je prekinula misao: „Ne, stani, postoji razlog zašto ne sme da se fotografiše.“ Ispred tog žutog čuda bila sam ostavljena sama sa sobom, sa svojim mislima, bez mogućnosti da se sakrijem iza objektiva. 

Rođen 1943. godine, James Turrell je započeo karijeru kao pilot ,što zapravo savršeno ima smisla kada se sagleda njegov kasniji rad. Nakon što je diplomirao perceptualnu psihologiju na Pomona Collegeu, svoju pažnju je usmerio na svetlost, tretirajući je kao gotovo fizičko prisustvo u svojim delima. Njegovi Skyspaces—minimalističke komore koje uokviruju nebo i pretvaraju ga u sveprisutno platno—kao i čuveni Roden Crater, višedecenijski projekat transformacije neaktivnog vulkana u celestijalni opservatorijum, predstavljaju njegov magnum opus.

O svom radu Turrell kaže: „Moja želja je da postavim situaciju u koju te odvedem i dozvolim ti da vidiš. To postaje tvoje iskustvo.”

Photo: Gagosian Gallery press

Njegova izložba, At One, donosi između ostalog i dve monumentalne instalacije nastale 2024. godine: All Clear i Either Or. All Clear, delo iz serije Ganzfeld, uranja posetioce u prostor ispunjen obojenim svetlom, izazivajući Ganzfeld efekat, koji narušava percepciju dubine i perspektive. Either Or, iz serije Wedgework, istražuje odnos svetla i prostora, manipulišući percepcijom arhitektonskih granica. Svetlo iz susedne prostorije privuklo me je napred. Tamo me je dočekalo delo All Clear. Prostorija do koje vode stepenice naizgled deluje maleno, a čak i nerealno, isprva nisam razumela da unutra treba da se uđe. Pre nego što sam ušla, čuvar mi je rekao da izujem cipele. Uradila sam to, i zajedno sa još nekolicinom posetilaca, zakoračila u prostor ispunjen svetlom, prostor bez ivica, bez granica, bez vremena. 

Bez reči i sa minimalno pokreta, stajali smo i gledali. U glavi mi je odzvanjalo samo: wow, wow, wow. Svaka promena svetla donosila je novi osećaj, novu misao, novu dimenziju iskustva.

Pored ovih instalacija, u sledećoj prostoriji, izložba uključuje izbor njegovih ključnih radova, arhivske materijale, holograme, modele, grafike i planove za Roden Crater, otkrivajući složeni inženjerski proces iza njegovih kreacija. 

Turrella volim jer usporava sve. U svetu koji neprestano zahteva našu pažnju, on nudi suprotno—trenutak pauze, prostor da jednostavno postojiš. Njegova praksa nije samo igranje sa svetlom; on svetlo podređuje svojoj volji. Zamislite da uđete u prostoriju u kojoj nebo deluje bliže, boje imaju težinu, a vaše poimanje vremena nestaje. To je iskustvo koje ne može biti preneto samo rečima—njegova umetnost zahteva prisustvo.

Photo: Gagosian gallery press