Albumi koji su promenili (moju) percepciju muzike

Kada sam na Instagramu naletela na najavu za Back to the Beginning, koncertnu proslavu heavy metal, rock, grunge i sličnih ikona poput Ozzyja Osbournea i Black Sabbatha, shvatila sam koliko je muzika u stvari oblikovala moju stvarnost. To je više od pozadine života – muzika je uvek bila taj tajni pokretač, ona koja nije samo ispunjavala prostor, već ga je preoblikovala. Kad pomislim na Black Sabbath, Faith No More, Alice In Chains – nisu samo bendovi, to su zvučni, glasni simboli i legende koji godinama odjekuju mojom glavom, i izgleda da nikada neće stati.

Taj post na Instagramu me je podsetio na to: muzika nije samo nešto što slušaš. Ona je stvar koja te menja, koja te tera da se pogledaš u ogledalo i zapitaš se: „Ko sam ja zapravo?“ Ovi bendovi nisu samo redefinisali žanrove – oni su uništili granice, uništili pravila. Kad pogledam te bendove, vidim sve – kreativne ludake, vizionare, ljude koji nisu samo napravili muzike, već su učinili da ceo svet pleše u njihovom ritmu. Tako da ovaj tekst pred vama, Albumi koji su promenili (moju) percepciju muzike, nije samo moj hommage legendama. To je poziv na promišljanje kako muzika može biti stvar koja se ne samo sluša, već i žvače, jede, guta, dok na kraju ona ne proguta – tebe. Ovo su muzičari i albumi koji nisu samo formirali moj pogled na muziku, nego su me prisilili da menjam pogled na život i na svet.

Doživela sam nekoliko muzičkih trenutaka koji su me toliko protresli da kada sam napokon opet čvrsto stala na tlo, s potpunom sigurnošću mogu reći da više nisam bila ista. Postoji muzika koja inspiriše, nadahnjuje, ona koja ostavlja neizbrisive tragove, skoro pa fizičke, ona koja pokreće revolucije, ali isto tako postoji ona koja u potpunosti promeni čoveka. Često znam da, kada pričam o muzici, spominjem vreme pre i posle pesme ili albuma. Iako mi je muzika integralni deo života i ne mogu da zamislim da prođe dan, a da nešto ne slušam, bilo da se radi o dobro poznatoj muzici ili da otkrivam nove stvari, neki albumi zauvek nose paradoksalnu titulu dobro poznatog iznenađenja. Poslušala sam ih do sada hiljadu puta, i svaki put ih doživljavam i proživljavam kao da je – prvi.

Violator, Depeche Mode

Na proleće 1990. godine desio se prvi trenutak. Upalila sam TV (mislim da je bio MTV) i pogledala videospot zbog kojeg ću ostati ispred TV-a zaista hipnotisana. Enjoy the Silence je bila pesma zbog koje sam poslušala ceo album, i zbog koje sam mu se, starija i pametnija, vratila kako bih taj osećaj opet proživela, sa svakom pesmom. Tada sam shvatila (i osetila) da muzika može biti veća od zvuka i da je prostor za osećaje koje nisam znala da nosim. Tokom prvog slušanja nisam znala da konkretizujem, opisati taj osećaj. A radi(lo) se o jednoj divnoj tuzi. Pesmu sam na neki čudan način razumela, iako nisam imala iskustva, niti razumela značenja reči pesme, u svojoj osmogodišnjoj stvarnosti. Sedela sam na kauču, hipnotizovana i samo puštala da pesma, zajedno sa slikama videospota, zauvek uđe u svaki kutak moje svesti. Bila je to ljubav na prvo slušanje, prvi pogled. Kasnije sam naučila da je videospot režirao genijalan Anton Corbijn (pre nekoliko godina je objavljena divna Depeche Mode monografija sa njegovim potpisom, pravi „collectable’s item“). Sve zajedno je bio savršeni iskustveni spoj reči, zvuka i slike. Međutim ne radi se samo o pesmi Enjoy the Silence, ceo album Violator je revolucionarno delo koje je redefinisalo pop i elektronsku muziku, što su potvrdili mnogi muzički znalci i kritičari. Ja mogu samo da konstantujem da svaki put kada ga slušam osećam isti nalet divljenja, kao da je nekako povezan sa mojim detinjim shvatanjem sveta – shvatanjem da lepota može biti jednostavna i duboka, tiha i monumentalna.

Dummy, Portishead

Album Dummy objavljen je na leto 1994., ali ja sam ga otkrila dve godine kasnije, isto na leto. Bilo je to krucijalno leto u mom životu – upisivala sam srednju školu, prvi put se fatalno zaljubila i isekla svoju dugu kosu na (pre)kratki „pixie cut“ zbog kojeg ću ceo život, do danas, imati upitan odnos sa pojmovima ženstvenosti i ženskosti. Iako je Portishead dve godine ranije pomerio granice bristolskog trip-hopa, odjeci zavodljivog vokala Beth Gibbons bili su moćni i tog leta 1996. Dummy je spajao klupsku i indie publiku i postao je (i ostao!) ključni uticaj za generacije izvođača koje su usledile. Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put čula Sour Times u julu 1996. – delovalo mi je kao da mi je otvoreno treće oko. Nikad pre nisam čula ništa tako melanholično, a istovremeno očaravajuće. Tog popodneva sela sam na mol, okružena mirisom soli i borova, jake sunčeve zrake na mom licu, zatvorila sam oči i na walkmanu pustila pesmu Glory Box da odsvira tri puta zaredom. Osećala sam se kao da muzika otkriva neki potpuno novi jezik – svet gde tuga, lepota i tišina govore jednako glasno kao reči. To leto je obeležio Dummy, promenio je način kako shvatam muziku, i ostao je revolucionaran, do danas.

Paranoid, Black Sabbath

U oktobru 1969., Black Sabbath su prvi put ušli u studio na sedam dana kako bi snimili svoj debitantski album Black Sabbath, poznat po tome što je snimljen u jednom danu. Za njihov drugi album Paranoid ostalo im je tih šest bukiranih dana, tako da su se jednostavno – primili posla. U više intervjua sam pročitala i/ili čula Tonyja Iommija kako opisuje njihov tadašnji način rada i stvaranja – došli bi, postavili opremu i svirali. Prilično jednostavno. Za razliku od muzike koju su stvarali.

Jedna od ključnih pesama na albumu, War Pigs, izvorno inspirisana poganskim temama, tokom snimanja je postala antiratna pesma o užasima Vijetnamskog rata. Producent Rodger Bain dodao je zvuk sirene za vazdušnu uzbunu i ubrzao završne sekunde pesme kako bi stvorio eksplozivan kraj. Najveće iznenađenje bila je pesma Paranoid, nastala u zadnji tren jer je album bio prekratak. Snimljena jako brzo, u žurbi, kao filler albuma, postala je iconic pesma benda, a koja zapravo govori o – depresiji. Album donosi i neočekivanu atmosferičnu pesmu Planet Caravan, gde je Ozzyev vokal uz dodani oscilator stvorio hipnotičan, svemirski ugođaj.

Prvi put sam čula Paranoid kao tinejdžerka, kada mi je prijatelj pozajmio CD. Bila je to ljubav na prvi riff – ta energija me je obuzela, a tekstovi me ostavili bez daha. U to vreme sam prolazila kroz klasičnu fazu tinejdžerskog otkrivanja sebe i Black Sabbath su postali moj vodič kroz taj haos. Iz majčinog ormara sam izvadila stari kožnjak koji je nosila u isto vreme kada je album objavljen, uparila ga sa izbledelim teksas zvonaricama i nakitom koji sam našla među njenim stvarima iz mladosti, osećajući se nepobedivo dok sam pokušavala da ličim na Ozzyja. Čak sam u jednom trenutku pokušala da puštam kosu ne bi li je ošišala na njegovu, stepenastu frizuru.

Ležeći na podu svoje sobe preslušavala sam Planet Caravan iznova i iznova. Ta pesma, toliko drugačija od ostatka albuma, uvukla me u svemirsku tišinu i pokazala mi koliko muzika može biti introspektivna, mračna i oslobađajuća u isto vreme. Paranoid nije bio samo album – bio je moj prozor u svet rocka, buntovništva i slobode izražavanja.

Black Sabbath se često doživljava kao kanal bunta, ali njihova muzika je mnogo više od toga. Oni su svojom umetnošću skretali pažnju na teme sa kojima se i danas čovečanstvo teško nosi – rat, depresija, teskoba, društvene nepravde. Pre više od 60 godina, dok su drugi zatvarali oči, Black Sabbath je progovarao o stvarnostima koje su svi izbegavali. Miljama ispred svog vremena, njihova muzika nije bila samo muzika – ona je bila način života. I za mene, tada petnaestogodišnju devojku koja traži svoje mesto u svetu, bila je upravo to – životna filozofija.

Mark Hollis, Mark Hollis

Mark Hollis, frontmen Talk Talka, objavio je samo jedan solo album 1998. godine, ali taj album nadmašuje vreme, što je posve u skladu sa njegovom namerom, ciljem da stvori nešto jedinstveno, a koji je više puta jasno komunicirao. Mark Hollis je bio nastavak zvuka koji je bend Talk Talk istraživao na albumima Spirit Of Eden i Laughing Stock, ali u njemu je Hollis dodatno smanjio opterećenje produkcijom, stavljajući veći naglasak na akustične instrumente i minimalizam. Album je intimno, lično iskustvo, a pesme poput The Colour Of Spring i A Life (1985-1915) podstiču na razmišljanje o životu, smrti i prolaznosti svega.

Na početku studiranja sam prvi put čula ovaj album. Iako je bio objavljen nekoliko godina pre, njegov zvuk je bio poput otkrića koje mi je otvorilo ceo novi svet. Duboko sam uverena da mi je svaka (revolucionarna) muzika došla u život u tačno onom trenutku kada je trebala. Pesma A Life (1985-1915) će mi zauvek ostati urezana u pamćenje – osetila sam duboku tugu, ali i lepotu u njenim tonovima, kao da je muzika razgovarala sa mojim unutrašnjim osećajem nesigurnosti i egzistencijalnih pitanja. Pitam se još uvek: kako može nešto tako tiho, suptilno, a opet snažno, nositi toliko značenja? Taj album nije samo muzika, on je odgovor na moje uzburkana i intenzivna osećanja i potragu za smirajom u haotičnom svetu. Za mene je Mark Hollis više od albuma. On je životni put koji me naučio kako slušati, kako osetiti, i, možda najvažnije, kako biti prisutan.

Ill Communication, Beastie Boys

Album Ill Communication Beastie Boysa, objavljen 1994. godine, predstavlja jedan od najvažnijih i najrevolucionarnijih albuma u istoriji muzike, društva, politike i kulture. Ovaj album nije samo muzičko remek-delo, već je ujedno postavio temelje za mnoge promene u rapu, hip-hopu i popularnoj muzici uopšte. Pesme poput Sabotage, Sure Shot, i Intergalactic mešaju rap, punk, funk, rock i jazz, stvarajući zvuk koji je bio potpuno inovativan za svoje vreme, zapravo još uvek jeste. Dodatno, album je obuhvatio političke i društvene teme, od anti-establishment stavova do refleksija o kulturi i svakodnevnom životu. Ill Communication nije bio samo album, bio je manifest! Beastie Boysi su svojim načinom života, svojim tekstovima, videospotovima i nastupima redefinisali granice popularne muzike. Oni su stavili fokus na energiju, ludilo, kreativnost i zabavu, često mešajući humor i ozbiljnost na specifičan način koji je oduvek bio ključni element njihovog identiteta. Ill Communication je predstavljao društveni i kulturni fenomen, čineći rap pristupačnijim široj publici, dok je istovremeno zadržao duboku, gotovo punk, autentičnost. Posve su me uvukli u žanr i podstakli da ga istražujem, sve više i više (u jednom trenutku sam se ulovila da slažem playlistu za putovanje do i sa posla, i to omiljenih francuskih rap bendova).

Kako bih pojasnila jedan meni važan trenutak u istoriji njihove muzike važno je da istaknem da sam oduvek bila zavisnica late night showova – volim tu energiju, te priče, zanimljive intervjue, generalno obožavam da gledam i slušam zanimljive ljude kako zanimljivo pričaju o zanimljivim stvarima i iskustvima. Kada se setim kako je Ill Communication oblikovao moju percepciju muzike i kulture, jedno od najzanimljivijih iskustava bilo je gledanje njihove izvedbe na The Late Show with David Letterman. Jednog dana, naišla sam na njihov nastup gde su ušli u studio pravo iz NYC podzemne železnice, poput pravih divljih zveri, s energijom koja je mogla da rasprši sve negativnosti u prostoriji. Muzika je počela, a scena je eksplodirala. Bilo je to kao da su upravo sišli sa scene iz nekog filma, samo čista, sirova, neverojatna energija. Bila sam u neverici – oduševljena! Ne samo zato što je izvedba bila neverovatna, već zbog načina na koji su to radili – bez ikakvog pretvaranja, bez ikakve glume. To je bio potpuno drugačiji pristup nastupu. Dok su mnogi izvođači ulazili u studio u savršenim kostimima, oni su to radili poput punk rock zvezda, sirovo i iskreno, s takvom strašću da je bilo jasno da njihovo nastupanje nije samo show, već način života. Bilo mi je jasno da je kod Beastie Boysa sve revolucionarno: muzika, tekstovi, videospotovi, ali i način na koji su živeli svoju umetnost. Onaj trenutak s The Late Show za mene je bio pravi presek onoga što su predstavljali: potpuna autentičnost i nemogućnost da budu bilo što drugo osim toga što jesu.

Black Tie White Noise, David Bowie

Teško mi je izdvojiti njegov jedan album koji je promenio moju percepciju muzike. Sa svakim sam proživela baš sva iskustva koja sam u prethodno izdvojenim albumima navela. David Bowie je jedina slavna osoba, osoba koju nisam poznavala, a koja me naterala u beskrajan plač kada je preminuo. Kažu da je januar najdepresivniji mesec u godini, meni je definitivno obojen s masovnom i teškom količinom melanholije koja se zove David Bowie. Rođen je 8. januara 1947. i preminuo je 10. januara 2016. Taj dan je u celom svetu postao dan žalosti, a period od 8. do 10. u mesecu mnogi, pa i ja, zovemo Bowiejevo. Da, teško mi je izdvojiti album. Zato ću napisati crticu o onom albumu koji najviše, tokom januara, slušam. Bowie slušam po dobima i zima je definitivno Bowie 1990-ih.

David Bowiejev Black Tie White Noise bio je njegov prvi solo album nakon šest godina, nastao nakon više decenija glatkog popa, s povratkom alternativnom rocku kroz projekte poput Tin Machine. Album je označio povratak umetničkim rock impulsima, a ujedno i blisku saradnju s Nileom Rodgersom, producentom koji je Bowieja lansirao među zvezde s bezvremenskim, večnim hitom Let’s Dance. Ovaj album bio je značajan zbog svoje svestranosti, jer je Bowie, inspirisan novim smerovima u hip-hopu i R&B-u, stvorio muziku koja je balansirala između komercijalnog i umetničkog izraza. Pesma Jump They Say jasno je ilustrovala taj prelaz, kombinovajući zabavan, energičan ritam s dubokim, introspektivnim tekstovima. Sećam se da sam je prvi put čula tokom zime, hodajući kroz Zagreb, jer je javni prevoz bio zaustavljen zbog snežne mećave. Imala sam preko sat vremena hoda kroz snežne ulice Zagreba, sve je oko mene bilo tiho, zaustavljeno u vremenu i prostoru i ova pesma kao neki antipod atmosferi u kojoj sam se nalazila – dinamična, ali s nekom tugom u pozadini – zauvek mi je takva ostala urezana u pamćenju. Taj osećaj nesigurnosti i traženja nečega većeg činilo mi se kao da Bowie peva direktno u moju dušu, koliko god to sladunjavo zvučalo. Jump They Say nije samo bila pesma, ona je bila soundtrack mojih razmišljanja i osećanja o svetu u kojem sam tada živela. Ovaj album označava jedan od Bowiejevih kreativnih vrhunaca i pomak je prema novim muzičkim teritorijima koji je trajao kroz celu njegovu karijeru.

Photo: Depeche Mode by Anton Corbijn, TASCHEN (Edition: Multilingual (English, French, German), Availability: February 18, 2025)