Filmovi koji su me naučili sve što znam o ženama

Filmovi su nekad bili polupoznato, neki bi rekli i misteriozno područje. Na zadnjim stranicama novina samo naslov na hrvatskom, trajanje, ime reditelja, žanr i jedno, možda dva glumačka prezimena. Pa ti znaj šta ćeš i kako ćeš. Ipak, bile su to formativne godine koje su, gledajući iz perspektive naslova ovog teksta, malo toga dobrog ponudile.

Gledajući iz pozicije sredovečnog muškarca, možda je i čudno što je potpisnik srećno zaljubljen i voljen (naravno, jednom već razveden) otac koji najbolje što može brine za svoju tinejdžerku, jedinicu. Dakle, nešto sam u ovih poslednjih trideset godina ipak naučio, ali ne znam koliko su za to zaslužni filmovi.

Pristavši na pisanje ovakvog teksta, nisam znao u šta se upuštam. Najlakše bi bilo uposliti pretraživač, odabrati par naslova i zavodljivo poentirati sa nekoliko šeretskih i pametnih rečenica. Ali to bi bilo varanje, lakši put – dosadan način. To me ne raduje. Baš kao što me ne raduje ni činjenica da sam se danima borio sa listom filmova za koje mogu suvereno da kažem: to su ti.

Odrastati u prošlom veku značilo je odrastati u svetu koji je današnjim muškarcima mogao da ponudi vrlo malo u pogledu odnosa prema ženama. One su bile plen, mi smo bili lovci. Ili spasitelji njih, jadnih, u nevolji. Takvih smo se filmova nagledali za nekoliko života – pogotovo u domaćoj kinematografiji. Ljubav je u pravilu bila izuzetak i svodila se na požudu i strast, a sve je to redovno izgledalo kao incident nakon kojeg će možda biti hapšenja, ali sasvim sigurno renovacija spavaćih soba, vrata i štokova.

Ingeniozni Rajko Grlić u filmu U raljama života (nastalom prema romanu Dubravke Ugrešić) pokazao je klasičnog balkanskog frajera. Naravno, posegnuo je za nekolicinom njih: jednim autističnim koji se samo penje na planine, jednim koji prvo mora da se najede da bi funkcionisao i jednim koji mora da se napojiti da bi dobio inspiraciju. A ona, naša Štefica, tako žudi i žudi za ljubavlju, za požudom, za strašću.

Na internacionalnom planu zadatak nije ništa lakši. Opet osvajači i spasitelji, ponegde sa tračkom egzibicionizma, svakako samoljublja. I onda mi je sinulo – šta sam kroz filmove ipak uspeo da naučim o ženama!

U početku sam pogrešno gledao i razmišljao – na umu sam imao svoju potrebu za poistovećivanjem sa glavnim likovima, a zapravo sam trebao da se prisetim i svih onih neverovatnih žena koje sam gledao na velikom platnu. Trebao sam da se setim Julianne Moore u Kraju ljubavne priče (The End of the Affair, Neil Jordan, 1999.) i njene apsolutne žrtve za onog kojeg voli. Trebao sam da se setim Minnie Driver i svih sranja koja je njen lik morao da proguta u Dobrom Willu Huntingu (Good Will Hunting, Gus Van Sant, 1997.).

Kad smo već kod sranja – šta reći o Patriciji Arquette u Pravoj romansi (True Romance, Tony Scott, 1993.)!? Strašno šta su mužjaci uradili njenom liku… A ti mužjaci su u pravilu neki pogubljeni, smeteni likovi koji pojma nemaju ni o čemu. Galerija takvih može da se pronađe u Lepim devojkama (Beautiful Girls, Ted Demme, 1996.), gde oni uopšte ne razumeju kakvim su divnim ženama okruženi.

Ni u evropskom arthouse miljeu situacija nije bolja. Antologijske Tri boje Krzysztofa Kieślowskog donose priče o tri žene koje su redom: pokradene, frustrirane i izneverene.

Filmske devedesete naučile su me ne kako da osvojim ili spasim žene, već kako da ih vidim i prepoznam. Slušam i čujem. Da prihvatim njih, ali i sebe. I ne, to nije priča sa otvorenim krajem bez jakog sidra. No easy way out!

Film koji ponajbolje govori o nesigurnim muškarcima u potrazi za svojim savršenim ženskim parom dolazi iz 1996. i zove se Svingeri (Swingers, Doug Liman). Glavni glumac i scenarista Jon Favreau fenomenalno je ocrtao minsko polje zvano muško-ženski odnosi na rubu novog milenijuma. Dopustiti sebi da prepoznate trenutak, slomite inhibicije i strahove i budete najbolji u onome što jeste – svoji. Te isto treba očekivati (ali i prihvatiti!) od one sa istim hromozomima u venama.