Kako smo u eri stalne povezanosti postali 'anti-social generacija'

Nekome može zvučati krajnje paradoksalno, ali prema nekim istraživanjima generacija Z često doživljava društvene mreže kao produžetak svog života, besprekorno blendujući offline i online interakcije sa svojim prijateljima. Za razliku od prethodnih generacija, Gen Z otvoreno priznaje potrebu za povlačenjem iz društvenih situacija radi očuvanja svog mentalnog zdravlja, koje je danas prioritet broj jedan. Ovo povlačenje se može protumačiti kao antisocijalno, ali je zapravo deo svesne brige o sebi. Ukratko: Gen Z redefiniše šta danas znači biti socijalan. Njihova povezanost nije manje stvarna, već se odvija na drugačijim platformama i uz drugačije vrednosti. I dok su možda fizički odsutni, njihova digitalna prisutnost je često intenzivnija i šira nego što se to na prvi pogled čini.

Sve u svemu, čini se da smo dobili ono što smo tražili. Privatni prostor je zaista postao toliko privatan, tako što više niko ne obraća pažnju ni na koga. Ponekad se čak dešava da dvoje ljudi sede za istim stolom, ali iz nekog razloga šalju jedno drugom poruke, jer se tako ipak lakše i brže razumeju. Danas se bliskost gradi na bazi, jer teško je pratiti komunikaciju ili izražavati osećanja ako ne umete da tumačite niz simbola koji vam iskaču u treadu. Ali, telefoni, logično, samo povećavaju stepen svačije samoće. Sada je naše vreme koje odvajamo za social u bilo kojem obliku proganjano mogućnošću da se nešto zanimljivije dešava negde drugde, a naše šumove u komunikaciji kontaminiraju razni streamovi, objave i postovi prijatelja, kolega, poznanika do potpunih stranaca i ljudi koje uopšte ne poznajemo. Ceo taj konstruisani život, taj simulakrum koji je izvan naše kontrole postaje neprijatelj naše socializacije i tako poput biljaka počinjemo da vegetiramo, doživaljavajući tuđa iskustva kao svoja. Prestajemo da imamo potrebu da idemo bilo gde, jer dovoljno nam je da ih samo vidimo.

Međutim, znači li to da smo manje povezani?
Ako je verovati novijim istraživanjima, izgleda da ne!

Gen Z odrasta u svetu gde su društvene mreže, video-pozivi i tekstualne poruke primarni oblici komunikacije. Iako provode manje vremena u ličnim susretima, oni su gotovo konstantno povezani sa ostatkom sveta i to online. Za njih, druženje ne mora značiti fizičko prisustvo – interakcije na TikToku, Discordu ili Snapchatu smatraju jednako vrednima. Ova generacija zapravo vrednuje privatnost i mentalno zdravlje, pa izbegava tradicionalne društvene aktivnosti koje mogu biti emocionalno iscrpljujuće, poput velikih okupljanja. Istovremeno, online prostor im omogućava da biraju kada i s kim će komunicirati, što može delovati i biti protumačeno kao antisocijalno ponašanje, ali zapravo omogućava dublje povezivanje sa odabranim krugovima ljudi.

Međutim, istraživanja konstatuju takođe da se mladi od 16 do 24 godine osećaju usamljenije od bilo koje druge starosne grupe, uključujući osobe starije od 65 godina. Zaista, 73% gen-Z pripadnika navodi da se ponekad ili uvek oseća usamljeno, što izaziva veliku zebnju, ukoliko je poznato da takva osećanja mogu uticati na zdravlje u istoj meri kao da svakodnevno popušite 15 cigareta. Nešto ipak ne štima, jer čudan je taj paradoks koji proizvodi generacija društvenih mreža.  Oni su uglavnom hiperpovezani u virtuelnom svetu, ali društveno totalno diskonektovani. Internet, mobilni telefoni i video igrice otvorili su mnoštvo novih veza i mogućnosti. Ipak, digitalne interakcije nisu uspele da zamene potrebu za povezivanjem na emocionalnom nivou u fizičkom svetu.

Photo: Cora Pursley

Potraga za senzacijama najrazličitijih oblika uklanja društvene interakcije i upravo proizvodi usamljenost, jer neprekidno gradimo svet bez ljudskog kontakta. Kada malo bolje razmislim, stvarno je tako – odemo u supermarket, idemo na mašine koje skeniraju artikle i ne kaže nam ni hvala. Usluge dostave su nas toliko razmazile da više niko ni ne ide u restoran. Radimo od kuće mnogo više nego što to posao i zahteva i uglavnom razgovaramo s kolegama s isključenom kamerama. Sve više i više aktivnosti zapravo radimo sami sa sobom ili proizvodimo osećaj kao da više niko ne postoji i pravimo privid da nam niko nije ni potreban. Ali upravo je društvena interakcija ono što nas čini ljudima. Nedavno sam nabasao na video u kome čovek mahnito poziva korisničku službu, jer se već nekoliko minuta vrti u krug u pametnom taksiju bez vozača, moleći operaterku da nekako zaustavi prokleto vozilo. Upravo taj nekima smešan, meni lično, potresan clip, dokaz je koliko nam je realni kontakt ipak potreban da prevaziđemo neke situacije na koje softver nije računao.

Živimo u eri opšte panike, pa se na ovu i slične teme gleda poprilično apokaliptično. Smirio bih strasti, s obzirom da ni jedno ljudsko ponašanje, pa ni ovo, nije smak sveta. Uostalom, iz njega bismo mogli da naučimo mnogo toga, jer autentičnost sasvim sigurno postaje nova valuta, a Gen Z upravno to i vrednuje: smislene veze. Oni preferiraju iskrene, sadržajne razgovore, bez mnogo gubljenja vremena, zasnovane na zajedničkim interesima, po mogućnostvu u virtuelnom svetu. Zvuči antisocial, ali očigledno radi za njih.