Pismo godini koja prolazi: Eva Mahkovic

Najnemuštija sam krajem godine. To sam vremenom već nekako i prihvatila. Slažem i preslažem fioke u glavi i telu, stignu me svi prethodni meseci u kojima se iz godine u godinu sve više stvari dešava da mi je sve manje jasno kako taj rolerkoster stane u samo trista šezdeset i pet dana. Kada dođe vreme za rekapitulaciju, ne znam ni šta bih rekla, ni kome. Volim da predviđam i planiram, ali mi to sve teže ide i čini mi se sve češće, umesto gledanja unapred, pokušavam da zastanem i pogledam unazad. Čudna je i vrlo zahtevna ova 2024, i po ko zna koji put na zalasku godine nisam sigurna jesmo li srećniji ili pametniji, ali sam zamolila četiri spisateljice i jednog pisca da podele kako se njima sve to sa prošlom godinom čini. Lamija Begagić, Tanja Stupar Trifunović, Lidija Deduš, Ivan Tokin i Eva Mahkovic osvrnuli su se na godinu koja se završava i napisali šta misle o njoj. U nastavku je pismo Eve Mahkovic

SENT FROM MY IPHONE

Godine 2024. sam plakala dvadeset sedam puta. Znam, jer već treću godinu zaredom beležim svoje suze u aplikaciji Notes. To znači da sam ponekad plakala više puta u jednom danu, a onda nekoliko dana, čak i meseci, uopšte ne. / Do kraja godine, na dan kada ovo pišem, ostalo je još 43 dana. / Juče sam na Bijenalu u Veneciji gledala kako trulo voće proizvodi struju i pali sijalice, a danas sam samo bila na poslu. Takvi su većinom dani. / Čini mi se da je ideja dvostrukog jastva dominantna ideja ove godine kojom se najradije bavim: istovremeno postoje najmanje dva „ja“, jedno kod kuće i drugo svaki put kad izađem kroz ulazna vrata. Ove godine volim da zatvaram vrata.

/ I dalje je najteže leti, kad vreme stvarno ne pruža hrabrost da se normalno živi. Moje telo je previše neposlušno. Možda je pravilnija reč: neprilagođeno? Moje drugo „ja“ se preporodi na vrućini. / Nemam nikakvu ideju o čemu bi ovaj tekst trebalo da bude, osim da je skup nasumičnih trenutaka, nasumičnih emocija ove godine. Da li je to loše? / Sramota. Suze, ali iznutra. Ljubomora, iako pokušavam da je se oslobodim. Da li je to sramota? / Naravno da ima i dobrih stvari, kao na primer 14. septembar. Taj dan sam zabeležila u aplikaciji Notes kao dobar. I 21. jun. I 22. avgust, kad sam se neplanirano probudila usred noći i osetila nešto potpuno neočekivano. / Koristim malo prideva jer pridevi zamore, preuveličavaju i retko su zaista potrebni.

/ Između avgusta i oktobra sam izgubila osećanja. Na to sam čekala najmanje godinu dana, a kad se konačno dogodilo, svejedno sam osećala gubitak. Da li je to sramota ili samo šteta? / Kad na jesen stigne hladan vazduh, svake godine me sve više peče koža na licu. Zato sam između maja i jeseni potrošila bogatstvo na skincare marke Drunk Elephant i zaljubila se. Naravno, ta reč je preterana. Hoću li se ikad ponovo zaljubiti? Naravno, ta reč je preterana. / Većina ljudi koje sam upoznala ove godine su kliše. Ipak, s godinama postaje veoma naporno uvek iznova objašnjavati sebe novim ljudima. / Puno osećanja moram još da otključam i nemam iluziju da ću to uspeti u narednih 43 dana. / Ove godine mi se nije dogodilo ništa važno, ali sam nekako pomirena s tim. Možda je to ipak važno. / Gotovo nijedna tvrdnja nije istinita baš svakog dana.

/ Kad sam se danas vratila kući s projekcije filma The Substance, na podu hodnika ispred vrata bio je ptičji izmet, a iznad njega prestrašeni golub koji nije hteo kroz otvoren prozor. Sada ne znam: da li je strah bolji od hladnoće? / Ovo je tekst nepovezanih delova, kao oči svete Lucije na poslužavniku, odvojene od njenog tela, ali koje ipak gledaju. Ipak, danas, u svetu realizma, logike i hronologije, svi smo zaboravili na Bosha. / Ono što sam rekla, rekla sam dobro ili bar iskreno. / Možda ipak previše apstraktno. / Ne znam da li ikad osetim više smisla u tome što sam čovek nego kad iznad sebe čujem helikopter kako leti ka kliničkom centru i zamišljam u njemu hladni kontejner sa srcem, jetrom, bubrezima i drugim organima koji će i dalje biti korisni sada kad je izmigoljiva kategorija duše već nestala.

/ Godina 2024. je bila i godina novembarskog supermeseca iznad autoputa / crnih rupa / sivih kamenih Alpa / disko svetala s druge strane Ljubljanice / godina najbolje senke za oči, zelene Florence by Mills u nijansi veštice Elphabe Thropp iz filma Wicked. / Ovakvim i sličnim nepovezanim mislima sam se bavila u 2024. godini i često bila prehlađena. / Ovaj tekst je nastao u aplikaciji Notes, kao i svi tekstovi koji su najviše moji.