Uoči izložbe u Sarajevu, Saša Tatić nam je otkrila tajnu kako otići, a ostati

Sašu sam upoznala ujutro, verovatno nakon što je obavila svoj jutarnji ritual koji uključuje čitanje par poglavlja knjige uz kafu, zbog čega je na naš razgovor došla vedra i odmorna, pogotovo u poređenju sa mnom koja sam se jedva iskotrljala iz kreveta. „Ne znam šta bi moralo da se desi da sat vremena ujutro ne provedem uz knjigu i kafu,“ rekla mi je umetnica koja priznaje da je ranoranilac i uvek odvaja vreme za brigu o sebi. Aktivno čitanje jedna je od stvari koja je za nju obeležila ovu godinu, a njena načitanost nije vidljiva samo iz elokventnog izražavanja, već je imala uticaj i na njenu umetnost i stvaralaštvo. Ljubav koju je tokom godine razvila prema čitanju pomogla joj je da se i sama oslobodi na polju književnosti, zbog čega njena najnovija izložba u galeriji Manifesto u Sarajevu neće biti samo likovna, već multimedijska – i jedva čekamo da je pogledamo u punom sjaju.

„Jedna od velikih inspiracija mi je bila Milena Marković koju sam slučajno otkrila ove godine. Njen stil pisanja u romanu Deca mi je tako lepo seo, da sam shvatila da zapravo možeš biti slobodan i pisati skroz i iskreno iz sebe,“ rekla mi je. Ono što joj je dodatno pomoglo na književnom putu jesu bili prijatelji koji su je usmeravali i davali joj savete šta da čita, kao i čas pisanja sa književnicom Tanjom Stupar Trifunović. Časovi kreativnog pisanja i profesionalci iz industrije koji ih vode pružili su joj potvrdu da njen rad ima umetničku vrednost, što je sve što joj je bilo potrebno da se oslobodi i svoje izložbe potkrepi još jednim umetničkim izrazom. „Još uvek sebe ne smatram piscem, ali volim da pišem,“ dodala je u razgovoru o svom spisateljskom putu.

„Oduvek gajim afinitet prema pisanju i oduvek nešto zapisujem, od dnevnika, do svojih ličnih obzervacija, ali ovo je bio prvi put da sam se malo usmerila i napisala neki oblik poezije.“

Tako se, zahvaljujući novostečenoj ljubavi prema književnosti, krajem avgusta razvila ideja i za dugo planiranu izložbu u galeriji Manifesto, koja je zapravo Sašina prva samostalna izložba u Bosni i Hercegovini. Iako veoma uzbuđena zbog ove prilike, priznaje da joj teško pada što njena prva izložba nije organizovana u Banjaluci, gde se rodila, živela i studirala. „Godine koje sam provela u Berlinu ipak su me više povezale s ljudima koji dolaze iz Sarajeva i formirala sam prijateljstva sa lokalnim umetnicima, što je učinilo da se i ovde osećam kao da sam kod kuće“. Zaista, Saša je jednako domaća u Sarajevu, koliko i u rodnom gradu, a verovatno i u Berlinu, jer svojom toplom i pozitivnom energijom ispunjava prostor tako da mi je teško da zamislim mesto na svetu u kom ona ne bi sijala.

Saša već neko vreme živi u Berlinu, a iskustvo iseljenika mlađe generacije motiv je koji prožima mnoge njene radove. Kako kaže, ona je single devojka u Berlinu, gde ne živi niko od njenih članova porodice, tako da su joj tamošnji prijatelji veliki deo života. Berlin je mesto sretanja brojnih kultura, nacionalnosti i religija, a kao takav, sam grad ima dušu koja ostavlja trag i na turiste koji ga posete preko vikenda, a preseljenike, kao što je Saša, zauvek je promenio. Saša naglašava da ljudi gaje stereotip o preseljenicima u Nemačku baziran na prijašnjim iskustvima generacije gastarbajtera, ali u stvarnosti njen život nije takav: „Mi ne živimo tamo izlovani u društvu pokušavajući da sačuvamo našu tradiciju i vrednosti. Naravno, postoji doza toga, ali prirodno je da se integrišeš u društvo i pokušavaš tom društvu da ponudiš nešto što si doneo sa sobom, dok istovremeno upijaš stvari koje ti okolina pruža“. Celo to iskustvo ju je, kako kaže, transformisalo u osobu koju je teško objasniti porodici.

Umetnica gaji jako blizak odnos sa roditeljima i sestrom, ali je vremenom počela da uviđa da između njih postoji doza međusobnog nerazumevanja – kao da oni ne shvataju kakav je zapravo njen život, dok ona ne zna kako da im ga pravilno dočara, možda zato što su mnoge stvari nejasne i njoj samoj. „Ovu izložbu vidim kao pokušaj da prvenstveno svojim roditeljima objasnim kako je meni živeti vani, ali i da razumem njihovu perspektivu,“ rekla mi je Saša. Sva svoja osećanja, nedoumice, pa i sitne borbe, Saša ispoljava kroz umetnost. „Imam izuzetnu privilegiju da živim sama i single u Berlinu, gde mogu da se posvetim sebi i tematikama kao što je preispitivanje odnosa sa roditeljima,“ nasmejala se, objašnjavajući mi da joj pretvaranje ovakvih misli u umetnost zapravo dolazi sasvim prirodno, jer su deo nje. Međutim, na osnovu odaziva ljudi na njene radove, ubrzo je zaključila da u svojim mislima, koliko god one specifične delovale, nije sama, jer su se brojni mladi ljudi, koji su se iz naše regije preselili u različite gradove po svetu, poistovetili sa njenom umetnošću.

To bi mogao biti slučaj i sa izložbom Drago mi je da si tu, koja se otvara sutra, baš u vreme praznika, koji su za porodice čiji članovi žive daleko vreme ponovog susreta sa voljenima. Verujem da će mnoge Sašine reči i nova razmišljanja ostati urezana u mislima drugih mladih iseljenika, ali i zagolicati maštu onih koji ostaju, koji veruju da je negde drugo sve med i mleko, ili pak hladno i otuđeno.

na dvije stolice sjediš/a zapravo/na dvije ivice stojiš/nikad dovoljno ovdje/nikad više dovoljno naš/a isto tako/nikako dorasti do tamo/ni blizu dovoljno njihov

Galerija i umetnica su ekskluzivno za Vogue Adria otvorili vrata izložbenog prostora dok su postavljali Sašinu impresivnu izložbu. Zbog logistike i praktičnosti, Saša je sve radove za ovu izložbu naslikala u Sarajevu u studiju Bojana Stojčića i Kemila Bektešija, koji su joj ustupili svoj prostor za rad. Bojan Stojčić takođe je i kustos ove izložbe, a kako umetnica kaže i „veliki oslonac“, koji ju je pogurao izvan zone komfora. „On je čovek kom verujem i znam da neću pogrešiti ako ga poslušam.“

Kada uđete u izložbeni prostor, dočekuje vas bujica Sašinih reči u raznim bojama, ispisanih njenim rukopisom i na tri različita jezika, zbog čega se osećate kao da ste se našli u umetničinoj glavi, u vrtlogu njenih misli. Na prvi pogled nepovezan tekst zapravo je Sašina pesma, monolog kojim pokušava prvenstveno sebi, ali i svojoj porodici da objasni svoje osećaje i da ih razume. Tekst na kom je izložba bazirana zapravo je umetničin tok misli: „Nekako se nadovezivao sam na sebe i razvijao se u formu koju sam mislila da ću vremenom da ulickam, međutim, što sam više to iščitavala, sve više je taj sami tok stvaranja zvučao kao odgovarajući i zadržala sam ga u toj formi,“ zbog čega cela izložba odiše neverovatnom prisnošću.

Sašin pristup slikarstvu vrlo je specifičan i savremen. Mnoge njene radove karakteriše prepoznatljivo poigravanje s tekstom, frazama i mislima, što je stil koji je razvila nakon pandemije. „To je bio pasivan period nakon kog sam htela da proizvedem nešto novo. Prvobitna ideja je bila da pravim fraze i slogane koji mi padaju na pamet i koje sakupljam u razgovoru s ljudima.“ Saša je strateški iskoristila stil koji obično viđamo po društvenim mrežama, a posebno na Instagramu. „Malo sam se poigrala s dopadljivošću – boje su poprilično fotogenične, taj aspekt da možeš da se umestiš u sam rad i tu se fotografišeš pružio je priliku radu da sam raste preko Instagrama, a posledično se više i deli,“ objasnila mi je svoje taktičko razmišljanje. Zaista jeste tako – osim što su radovi svakako estetski lepi, deo njihove privlačnosti je upravo u tome što idu u korak s vremenom i što izgledaju kao utelovenje nečijeg kvalitetno kuriranog feeda. Umetnica je to tokom godina podgila na viši nivo – sada je, na primer, napisala celi propratni tekst koji će na sutrašnjem otvaranju izložbe da izvede dok se šeta među rečima koje izgovara, a priliku da upotrebi celi prostor je uspešno iskoristila. Oslikali su zidove i podove izložbenog prostora, okačili Sašine radove na platnu, a na televizorima u prostoru projektovaće se njenih šest animacija. S ovom izložbom je u svoj proces rada uvela još jedan novitet, napravila je font od svog rukopisa koji će da joj olakša stvaranje i prepravljanje radova.

Dok gledam sašine misli koje svojim šarenilom krase zidove galerije, moram da se zapitam da li bi sve ovo – sloboda umetničkog izraza, savremen grafički medijum koji koristi i izložba u jednoj od najvećih galerija savremene umetnosti u Bosni i Hercegovini – bilo moguće da nije otišla. „Imala sam sreću što sam studirala s grupom ljudi u kojoj smo svi imali ambicije da nastavimo da se bavimo umetnošću. Da smo svi ostali ovde, bilo bi mnogo lakše nekako dalje gurati i to bi bilo izvodljivije,“ objašnjava mi Saša. „Ali s obzirom na prilike i kada vidim generacije koje su došle posle nas, koliko su posvećeni umetnosti i koliko je teško izbalansirati bavljenje nečim drugim uz umetnost, postaje mi jasno da je ovde mnogo teže i verovatno bi mi bilo mnogo izazovnije.“ Poverila mi je da je raditi nešto drugo uz bavljenje umetnošću realnost umetničkog života. Saša radi i u galeriji u Berlinu, koja joj obezbeđuje dovoljno vremena i prostora da može da se posveti i radu u studiju i sebi. U vreme između diplomskih i master studija, ona je radila u cafe baru, zbog čega je preispitivala svoje odluke i žalila što joj se ne otvara više stručnih prilika. U Berlinu je, kako kaže, manje važno da li novac zarađuješ u baru ili galeriji, jer bez obzira na to niko tvoj umetnički identet ne dovodi u pitanje.

„Tamo je olakšica što sam okružena velikim brojem umetnika. Niko ne sumnja u tvoj umetnički status ako imaš neki drugi posao sa strane, jer to je realnost života većine umetnika.“

Berlin je njenom umetničkom izrazu doprineo novu, svežu tematiku. Kako navodi, u Bosni i Hercegovini su je zanimali problemi svakodnevnice ovdašnjeg života, a život u Nemačkoj je u njoj probudio osećaje nostalgije kojima su sada prožeti njeni brojni radovi. Međutim, u razgovoru sa porodicom ponekad se oseća kao da ne sme izraziti nikakav oblik nostalgije, „Odmah počnu da govore: Joj ti si tamo sama, ti nemaš nikoga svog, možda da dođeš da nas obiđeš – ali ne shvataju da čak ni kad dođem ovde, taj nostalgični momenat nikad nije ispunjen u tom obliku u kom mi je potrebno“. Ipak, nostalgija koju Saša oseća i potreba za pripadnošću i ovde i tamo, sasvim su prirodna osećanja, koja ona transformiše u umetnost.

U propratnom tekstu izložbe Drago mi je da si tu Saša postavlja pitanje: „Kako otići, a ostati?,“ na koje mi se čini da bi ipak ona sama mogla da ima odgovor. Zar nije ona, sa novim prijateljima, novim životom i novim prilikama, otišla u Berlin, ali je uz umetnost, poznanstva i porodicu ipak ostala? Zbog toga sam joj njeno retoričko pitanje zaista postavila, a ona mi je odala svoju tajnu kako uvek ostaje povezana sa domovinom, čak iako živi više od 1.300 kilometara daleko: „Ja se uvek oslanjam na taj svoj odnos sa porodicom, koji mi je strašno bitan. Vrlo sam bliska sa sestrom s kojom se čujem svakodnevno, od nje uvek saznajem tačno šta se dešava sa roditeljima – oni ponekad u našim pozivima vole da prešute neke svoje boljke. Zbog njih osećam potrebu i želju da dolazim i ostajem u Bosni, ali je i moj život u Berlinu postao tačka gde uvek susrećem naše ljude“. Umetnica nesumnjivo ostavlja svoj pečat i u Nemačkoj i širom regiona, a za kraj mogu samo da kažem da mi je drago da je tu i da ćemo sutra naveče moći pogledati njenu samostalnu izložbu.

Sašina izložba Drago mi je da si tu biće ovorena u galeriji Manifesto do kraja januara, a dok je ovde, umetnica učestvuje i na zajedničkoj izložbi kolektiva Crvena iz Sarajeva, koji se takođe otvara ove nedelje.

Fotografije: Ajla Sakić
Styling: Vintage shop Kryza, Berlin