Hajde da malo (ne) tračarimo

Na Interliberu sam se susreo sa kolegom, poznatim hrvatskim piscem. Iz niza objektivnih okolnosti nisam mogao da uredim njegov novi roman, ali preporučio sam mu svog dobrog poznanika, odličnog urednika. Spojio sam ih, roman je „ispeglan“, izašao je na vreme, odličan je, svi srećni. Sad mi pisac kaže da treba da idemo na pivo kako bismo proslavili i pita me hoćemo li samo nas dvojica, ili zovemo i urednika. „Ma idemo svi zajedno“, kažem. „Da, da, ‘ajmo sva trojica“, kaže on, „da malo tračarimo.“

Mit je odavno razbijen. Onaj prvi, da je tračarenje isključivo ženska radost. Tračare i te kako i muškarci, i to često, sa guštom, slatko. Treba razbiti i onaj drugi, da tračare samo ljudi koji ustvari nemaju o čemu drugome da razgovaraju i da je reč o nižoj formi komunikacije. Istina, da, godinama sam i ja živeo vodeći se onim citatom Eleanor Roosevelt da veliki umovi raspravljaju o idejama, prosečni o događajima, a mali o drugim ljudima, ali s vremenom sam naučio da i sentence velikih faca treba uzimati sa zrnom soli. Poznajem još uvek neke ljude koji se vode tim načelom, u srži plemenitim, ali umesto da ih smatram moralnima ili doslednima, najčešće su mi samo – dosadni.

Valja reći da razlikujem nekoliko vrsta i nivoa tračeva. Oni se, baš kao i sve druge divote i strahote na ovome svetu, mogu podeliti po brojnim kriterijumima, vertikalno i horizontalno, na proverbijalne kruške i jabuke, ali mislim da je najvažnija podela ona osnovna, od koje kreće sve ostalo. Dobronamerni i zlonamerni. Dobronamerni trač zapravo je informacija. Činjenica o nekoj osobi koju prenosite drugoj osobi. Vi ste u biti dobročinitelj, čak humanista! Jer verujete da ono što znate o svom šefu mora da sazna i vaš kolega. To je dobro za kolegu, sa novim saznanjima moći će da prilagodi vlastito ponašanje. Recimo da ste od komšije koji radi u autoperionici saznali kako nikad nije video prljaviju unutrašnjost automobila od one u vozilu vašeg šefa. To morate preneti kolegi. Jer bi ovaj inače šefu mogao za rođendan da kupi krpicu za prašinu (pa šta drugo pokloniti šefu za rođendan?), a to bi se moglo protumačiti kao provokacija.

Zlonamerni trač može biti izmišljen, a u tom slučaju je čisto zlo. Baš, ono, za zatvor. Međutim, sve da je i istinit, ali mu je namera da nekoga ocrni, ponizi, ismeje ili mu se ruga, ne valja. Takve tračeve ne volim i u njima odbijam da učestvujem.

Trač može biti i zabavan ili bezvezan. Zabavni su čista divota. U njima onaj koji ih prepričava može dati oduška svojim poetskim stremljenjima i večnoj neostvarenoj želji da postane pisac, pa svaki put nadodati još pokoji vesli detalj. Dok je bezazleno, neka ih. Ako je zabavno. Bezvezni tračevi su bezvezni. Niti u njima ima sočnosti, niti proizvode nekakvu emocionalnu reakciju. Služe tek toliko da se ispuni vreme, da onaj koji priča ima nešto da ispriča. Oni zaista jesu najniža forma komunikacije.

Kad trač stvarno jeste informacija, ne smatram ga tračem iako se tako može doživeti. Jedna prijateljica imala je groznu situaciju na poslu. Često mi je pričala o zlostavljanju koje su njeni poslodavci sprovodili nad njom i ostalim zaposlenima. Sve perfidne fore zamotane u „porodičnu atmosferu“ tog malog, privatnog biznisa, smišljene tako da ih niko nikad neće tužiti za mobbing. A i nema kome jer šefovi su ujedno i vlasnici. Jednom ju je, u jednom većem društvu, neko pitao zašto ogovara svoje šefove. Uozbiljila se i rekla da to nije ogovaranje, to su činjenice, suvi fakti. I da neko od prisutnih, ako pomisli da se tamo zaposli, bude spreman na to šta ga čeka. Slažem se sa njom. Ogovaranje joj nije samo došlo kao izduvni ventil za nakupljene frustracije, već je služilo i kao upozorenje za ono što jeste i za ono što može biti, u toj firmi ili bilo gde drugde.

To je, otprilike, načelo kojeg se i sâm držim. Nikad ne tračarim o stvarima koje nisam video svoji očima, čuo svojim ušima. Ako jesam, to su činjenice. Ne prepričavam iz druge, treće, pete ili desete ruke, to nije fer. Nevolja je kod mene što volim da posmatram pa vidim i čujem ono što neki možda ne bi hteli da se vidi i čuje. Hoće li to postati trač, kratka priča, sličica iz romana ili se pak rasplinuti u beskonačnom eteru, zavisi od brojnih faktora, pa i od inspiracije u tom trenutku.

Uza sve ostalo, trač je i društveni lepak. Tračarite o onima koji su vam ravni ili o onima koji su vam bliski. Tračarite o sopstvenoj grupi. U tom traču se povezujete i ojačavate vlastite međusobne veze. Zato se i ovaj moj kolega pisac sa početka teksta tako lepo nasmejao i zasijale su mu oči kad je rekao da ćemo malo tračariti. Nas ne zanimaju tračevi i priče o vatrogascima, stoniteniserima amaterima, fudbalerima i starletama, televizijskim voditeljkama pa čak ni o bivšim ministrima koji su preko noći postali zatvorenici. Nas zanima naš svet, ljudi slični nama, ljudi koji rade isto što i mi, pisci, urednici, novinari, prevoditelji, ljudi koji vode bitke slične našima, ljudi koji bi, u nekom paralelnom svemiru, možda mogli biti mi sami. A kad bismo bili na tuđem mestu, onda bismo konačno mogli da čujemo i tračeve koji naokolo kruže – o nama.