McGirrov McQueen: Kako je izgledalo prvih šest meseci u slavnoj britanskoj kući

U Parizu cele nedelje nije prestala da pada kiša – padala je dok svaki platan u Tuileriesima nije ostao bez lišća – ali u noći kada je Seán McGirr predstavio svoju kolekciju za proleće 2025 za Alexander McQueen, grad je potopila zlatna septembarska svetlost. Možda je upravo to pomoglo da 36-godišnjak iz Dublina, koji je JW Anderson studio napustio pre manje od godinu dana pre, izgleda tako staloženo dok vodi François-Henri Pinaulta, predsednika i izvršnog direktora grupe Kering, koja poseduje McQueen, kroz redove nasleđenih dizajna i objašnjava, svojim blagim irskim akcentom, kako ih je preuredio: Jermyn Street odela sa uvrnutim reverima; crkvene haljine od provokativnog, prozirnog krepa; ragbi majice koje su uz pomoć etonskih volana postale kamp.

Međutim, možda je McGirrov oblak mira jednostavno relativan. Sa manje od 20 minuta do početka revije u École Nationale Supérieure des Beaux-Arts, sve vrvi od paparaca, a njihovi vrisci imena VIP gostiju odekuju kroz neoklasično dvorište. Iza scene McQueen radnici obleću sa iglicama u rukama tako žustro da se trake za merenje prebačene preko njihovih ramena vijore iza njih kao ukrasi za jelku; modeli u bademantilima uspravno stoje, a u uglu prostorije vezilje skraćuju srebrne niti banshee vela koji će zatvoriti reviju.

Photo: Campbell Addy

Čak i usred meteža, ovaj poslednji detalj je zapanjujuć – istovremeno je to hommage londonskim noćnim pobunjenicima i podsetnik na banshee velove samog Alexandera „Leeja“ McQueena koje je predstavio za jesen 1994, na njegovoj drugoj reviji ikad u klubu Café de Paris na trgu Leicester. Međutim, večeras, više je obezbeđenja na ulazu u École nego što je bilo posetilaca revije pre tri decenije. Izlazim napolje upravo kada dolazi Salma Hayek, a bleskovi paparaca od njene haljine sa šljokicama u sumraku kreiraju disco loptu – i kada se vratim, McGirr je već nestao iza scene kako bi se pripremio za ocenu industrije.

Tokom meseci koje sam provela prateći dizajnera ove godine – između njegove debitantske kolekcije u martu i ključne druge kolekcije u septembru – samo je neposredno pred poslednju reviju nagovestio pritisak pod kojim se nalazio. „Došao sam ovde jutros i u 7 pozvao svoju desnu ruku i rekao: Moramo sve da srušimo, pa onda da ponovo izgradimo,“ rekao mi je sa svojom uobičajenom razdraganošću pre manje od 72 sata. Sedeli smo na bezličnom kauču na trećem spratu McQueenovog privremenog studija u Saint-Germainu, okruženi tablama s modelima i posudama za dugmad. Iako je McGirr, samoproklamovani „pušač tokom Nedelje mode“, verovatno popušio više Marlboro Golda nego što je imao sati sna u prethodnim danima, bio je pun entuzijazma u vezi sa svime – od Birdee štikli sa mohawkom od kožnih pera koje je dizajnirao, do novorazvijenih paučinastih čipki inspirisanih Louise Bourgeois. Dizajner ima klasične irske crte – svetlu kožu, tamnu kosu i plave oči boje Atlanskog okeana – i odaje utisak da je neprestano u pokretu. Danas je obučen u tie-dye McQueen majicu sa lobanjom okrenutom naopako koja je izvezena tačno na prsima, uske farmerke i patike. „Zauzet sam noseći McQueen,“ rekao je. „Važno je videti kako komadi stoje, a takođe i popraviti stvari: ponekad ne ispadne sve onako kako smo zamišljali“. Njegove vilinske crte lica naglašava rupica u desnom obrazu koja se pojavljuje kada se nasmije, što čini slobodno i često.

Iako je neodoljivo topao, McGrirr je takođe izuzetno precizan. Na spratovima ispod nas se u ateljejima pod njegovim nadzorom pletu maske sa lobanjama od kašmira boje slonovače i ručno cepaju metri i metri organze kako bi stvorili utisak ovčije kože. Tim je upravo završio tri dana probnih nošenja kada je McGirr odlučio, preko noći, da ponovo preradi sve – ne da bi pravio problem, kako mi objašnjava, već jednostavno da bi bio siguran da svaki poslednji detalj funkcioniše kako je zamišljeno. To je proces kojem ga je naučila Louise Wilson, legendarna mentorka odgovorna za mnoge dizajnerske genije iz škole Central Saint Martins. (Među njenim drugim učenicima su: Christopher Kane, Jonathan Saunders, Simone Rocha – i, da, Lee McQueen, koji je bio deo njene prve generacije 1992. godine, dok je McGirr bio deo poslednje, pre nego što je umrla 2014. godine.)

„Na vežbama bi rekla, Ne, to nije u redu… još uvek nije u redu – ali na najvugarniji mogući način, kao fudbalski huligan,“ priseća se McGirr. Bio je to najveći test izdržljivosti kroz koji je ikada prošao. „Ona bi rekla: prokleto odradi posao. Samo to uradi. Bila je veoma praktična.“

Kada je Kering 2023. objavio da Sarah Burton napušta McQueen, mnogi su se pitali da li će novi dizajner uopšte moći da preuzme posao. Ako modna industrija voli da priča u šiframa, McQueenova je kreativnim direktorima neobično teška za odgonetnuti. Februar 2025. godine će možda da označi 15 godina od Leejeve smrti, ali njegov emocionalni uticaj na širu kulturu još uvek traje njegove revije Highland Rape i The Hunger i dalje golicaju sećanja urednika iz generacije X kao najelektričnija moda devedesetih, u međuvremenu, milenijalci koji bi imali problema da prepoznaju razliku između 2.55 torbe i Lady Dior čekali su do šest sati u redovima sa hiljadu ljudi kako bi videli izložbu „Savage Beauty“ u The Metropolitan Museum’s Costume Institute, dok Gen Z TikTok korisnici prave McQueenove 2003. godine lobanje na šalovima svojom celokupnom ličnošću (iako neki nisu ni bili rođeni kada je Karen Elson kročila niz modnu pistu sa jednim vezanim za njene piratske pantalone).

Naravno, teško je zaboraviti Lee McQueena, njegove kontradikcije su beskrajno mitologizovane: Evo jednog radnika sa Savile Rowa koji je koristio tehniku krojenja koju je naučio praveći engleska odela da bi izmislio čuvene Bumster pantalone; koji je žudeo za ekstremnim reakcijama na svoje dizajne („Radije bih da ljudi napuste moje revije i povraćaju,“ jednom je rekao. „Želim srčane udarce. Želim ambulante.“), ali je takođe lansirao liniju haljina za maturu sa Targetom; čija su porekla iz istočnog Londona i keltsko nasleđe podstakli kolekcije koje su uništavale klasizam i imperiju, ali čija je zaostavština neizbrisivo povezana sa britanskom aristokratijom kao što su Isabella Blow ili Stella Tennant.

McGirr, koji je Leejevom kultu posvećen kao i ostali – nedavno je proučavao Blowovo venčanje iz 1989. godine u Gloucester katedrali, a Tennant je i dalje njegov omiljeni model svih vremena – nada se da će uspeti da delimično povrati razigranu agresiju koju je modna kuća imala u svojim počecima. „Postoji doza intelektualne perverznosti koja mi se poprilično dopada,“ rekao mi je nedugo nakon što je dobio posao. „Nije ni na koji način preterano seksi, a mislim da je to zaista savremeno.“ Tokom svojih čestih poseta arhivama kuće u King’s Crossu ove godine, preskočio je komercijalnije kolekcije iz dvehiljaditih godina i fokusirao se na Leeove najranije crteže. „Postoji ta samouverenost u njegovim crtežima koja je wow – oštra je kao žilet, skoro arhitektonska.“ U isto vreme, McGirr primećuje, „Postoji i nova generacija koja nije mogla da se poveže sa McQueenom, razumete li na šta mislim?“. Razumem. Dok je kuća pod Burtoninim vođstvom graciozno sazrevala i rafinirala svoju ponudu, McGirr želi da njegov McQueen bude o mladalačkoj energiji i onome što on naziva „životinjom u nama“.

To ne znači da on ne gaji „duboko, duboko poštovanje“ prema Burton, Leejevoj desnoj ruci iz vremena njene diplome na Saint Martinsu i načinu na koji je tokom 13 godina u ulozi kreativne direktorice modnu kuću učinila svojom. Ako je Lee tvrdio da je ušio psovke u postave Anderson & Sheppard odela princa od Walesa – i stidne dlake u šešire kraljičinih Beefeatera – Burton je 2011. godine razvila devet metara satenskog gazara na stepenicama Westminsterske opatije dok je gospođica Catherine Middleton ulazila u kuću Windsor. I dok su Leejeve mood boardove krasile slike iz dela Marquisa de Sadea „120 dana Sodome“ i dečje lutke Hansa Belmera, Burtonine inspiracije bile su Taatit tepisi sa Šetlandskih ostrva i plava laneni polja u Severnoj Irskoj. Za McGirra izazov je da gradi na izvedbi koju je usavršila Burton, dok istovremeno obuhvata Lejevu energiju i oštrinu. „Kod McQueena je sve u napetosti,“ kaže on: između privlačnosti i odbojnosti, rafiniranosti i brutalnosti – i, da, avangarde i komercijalne održivosti. Kao što je i sam Lee rekao, kada ga je štampa ispod pojasa kritikovala zbog njegove prve Givenchy kolekcije: „Ponekad je preteško biti oboje u isto vreme.“ Iza kulisa u Parizu, pitam se da li je to uopšte moguće dok se banshee veo ponovo povezuje sa svojom haljinom na lutki, kada se pored mene pojavi McQueenova publicistkinja sa Motorola slušalicama.

„Počinjemo,“ šapuće. „Molim Vas, zauzmite svoje mesto.“

Trideset i tri godine od kada je osnivač počeo da seče tkanine u skromnom stanu u južnom Londonu, sedište kuće McQueen sada zauzima šestospratna zgrada od 2.700 kvadratnih metara u londonskom Clerkenwellu. Kada sam je prvi put posetila, na oblačni julski dan, manje od tri meseca pre prolećne revije, McGirr – koji je premestio svoj radni prostor sa korporativnog nivoa kako bi bio bliže svom dizajnerskom timu – ležao je na podu od svetlog bora, pregledajući materijale za naočare za kolekciju resort 2025. (McGirrov pristup dizajnu je obično, kako kaže, „na podu“ – nema bezbednosne igle ili broša koji ulazi u proizvodnju, a da na uzorku nema njegovih otisaka prstiju.) Sviđa mu se print sa monarhovim leptirima – „Vrlo McQueen, zar ne?“ kaže, držeći ga da bih ga pregledala – manje mu se dopada malahit, koji smatra previše Gucci. „Nisam protiv naočara sa plamenovima,“ dodaje, uz svoj karakteristični osmeh. Video ih je na istraživačkom putovanju u LA-u, gde se zaljubio u opiumcore scenu i drzak stil nekih Playboi Carti fanova na Melroseu.

Ako je mladost kreativni temelj za McGirra, takođe je važno napomenuti koliko poštuje iskustvo. „McQueen je toliko vezan za atelje,“ insistira, a dok je doveo neke svoje dizajnere i krojače, veliki deo tima koji je radio pod Sarah Burton je još uvek na mestu, neki od njih još od Leejevih dana. Njegov cilj je da iskoristi njihovo tehničko majstorstvo kako bi vratio dašak hrabrosti britanskoj modi. „McQueen vidim kao laboratoriju za eksperimente, za kreativnost. Kažem svom dizajnerskom timu: Igrajte se – gurajte ideje dok ne postanu jake i osetite da odlaze negde drugo.“

McGirrova spoznaja, kroz angažovanje sa Leejevim idejama i radom, da možete „nešto reći kroz odeću, i to je stvarno važno“ – bila je ta koja ga je navela da se preseli iz Dublina u Englesku nakon završene srednje škole 2007. godine, upisavši studije muške mode na London College of Fashion – iako je hedonizam grada brzo postao veće otkrovenje od njegovih predavanja. Njegov studentski apartman bio je odmah preko puta muzičkog kluba Koko u Camdenu, u danima kada su Amy Winehouse i Pete Doherty često viđani ispod njegove ogromne disko kugle – što su uticaji koji su lako uočljivi na njegovim mood board-ovima. Da bi sastavio kraj s krajem, radio je noću kao barmen-promoter u gay baru na Wardour Streetu u Sohou, gde je viđao Kate Moss i Allegru Versace propraćene paparacima. („Pomišljao sam, o moj Bože!“)

Tokom ovog perioda, takođe, zaista je počeo da prihvata svoju seksualnost. „Svi gay klinci imaju problema da izađu iz ormara, posebno ako se ne uklapaju u školi,“ kaže on, iako brzo napominje da su mu roditelji uvek bili izuzetna podrška. A sada? „Toliko sam srećan što sam gay,“ kaže mi. „Svaki dan zahvaljujem Bogu – volim to što su gay ljudi učinili pre mene i žrtve koje su podneli i uvek sam super angažovan sa svim tim proslavljenim gay umetnicima – Kennethom Angerom, Derekom Jarmanom, Susan Sontag, Peterom Hujarom. Osećam da je moja obaveza da predstavljam gay ljude, govorim u njihovo ime i podržavam ih.“

Photo: Campbell Addy

Dok je McGirr radio u West Endu – nikad, kako mi kaže, nije imao dovoljno novca da se o njemu ne brine – preferirao je klubsku scenu u East Endu, gde je McQueen domaći i tokom noći u Boomboxu i Ponystepu je prvi put čuo za Wilson i odlučio da se s njom uči. Nakon što je osigurao intervju i preživeo njeno očekivano brutalno ispitivanje, čuo je kako ga doziva niz hodnik baš kada je napuštao zgradu: „Oi, irski dečače! Postoji stipendija za koju treba da se prijaviš sad, jer znaš vas studente: tako ste lenji i propustite ovakve prilike“.  „To je bio njen način da kaže: Daću ti stipendiju kako bi mogao da priuštiš studije.“

Pomoću te stipendije je finansijski preživeo. Kada je 2004 diplomirao sa Saint Martinsa, to je učinio sa kolekcijom farmerki koje je isšarao hemijskom olovkom, inspirisan Piccadilly prevarantima i likom Rivera Phoenixa u filmu My Own Private Idaho. Celu kolekciju je kupio tokijski butik Candy Nippon.

Ako postoji poveznica u McGirrovom životu tokom naredne decenije, to je život u epicentru gradova i proučavanje njihove omladinske kulture. Kada ga je Uniqlo zaposlio odmah po završetku škole, preselio se u mali stan u tokijskom Shibuya distriktu, pretražujući police knjiga u Tsutayau do 2 ujutro i zadivljujući se Harajuku kawaii scenom. Dve i po godine kasnije, preselio se u Pariz kako bi radio bliže sa Christopheom Lemaireom na njegovim Uniqlo capsule kolekcijama, živeći u stanu veličine kutije za cipele u blizini Palais-Royala, provodeći slobodne sate fotografišući mlade ljude i skejtere na Rue Léon Cladelu. (Do 2023. godine, McGirr se identifikovao kao dizajner i fotograf, osvojivši nagradu za svoje fotografije i objavivši knjigu sa njima.) Tu se u priči pojavio i Antwerp, kada je dobio posao kod Dries Van Notena (njegova prva kolekcija bila je penasta saradnja brenda sa Christianom Lacroixom), pre nego što se vratio u London – prvo kao direktor muške mode u JW Andersonu, a zatim i kao direktor ženske mode.

Atmosfera u McGirrovom McQueen ateljeu je izrazito demokratska. Iako ima svoj kancelarijski prostor, koji je ispunjen vojnim stolicama iz 1940-ih, retko je u njemu, jer više voli da bude sa timom dok se bavi kastingom, dizajnom i fittingom. McGirr može, tokom jednog razgovora, da pomene Caravaggijevu Madonna dei Pellegrini, savremeni program na tokijskom SCAI The Bathhouseu i fotografa Philipa-Lorca diCorcia. To je jedan od razloga zbog kojih je Pinault instinktivno smatrao da je on pravi za ovu poziciju. „Seán predstavlja novu generaciju kreativnosti u britanskoj modi,“ kaže on. „Njegova vibrantna energija i strast za visokom modom i krojenjem – kao i njegovo bogato poznavanje umetnosti i muzike – savršeno se usklađuju sa duhom McQueena.“ Ipak, McGirr vidi umetnost i modu kao različite entitete. Umetnost, kako kaže, dolazi od jedne osobe, dok moda uglavnom nastaje kroz tim – u McQueenovoj trenutnoj postavi se taj tim proteže od Clerkenwella do krojača u Italiji, proizvođača tkanina u Severnoj Engleskoj, prodajnih menadžera u Koreji i daleko šire. „Ne pravim odeću za muzej,“ McGirr mi je rekao više puta. „Veoma je važno da ljudi nose stvari.“ S obzirom na turbulentno stanje sveta u poslednje vreme, on se nada da će njegovi dizajni moći da budu forma modernog oklopa: „Nošenje McQueena je gotovo kao način preživljavanja.“

Photo: Campbell Addy

Ipak, u McGirrovom univerzumu još uvek ima mesta za lakoću. Danas su svi u ateljeu pozvani da daju svoje mišljenje o tome da li tkanina sa zebra printom podseća na „Patsy Stone“ (tragi-komičnu modnu ikonu iz serije Absolutely Fabulous) i da li je apstraktni uzorak psećeg zuba previše „Tati“, što se odnosi na šareni print francuske maloprodajne mreže. Priznajem, mnogo toga je još uvek u fazi promene: zidovi su prekriveni mood boardovima sa slikama Siouxsie Sioux i Plum Sykes, ali uskoro saznajem da se pravac kolekcije ponovo menja, dok McQueenove fabrike čekaju da započnu proizvodnju. Iako se koncept banshee vela iskristalisao u McGirrovoj glavi, još uvek nema ništa konkretno u pogledu odeće – samo red za redom vintage komada odeće koju istražuje, od maslinasto zelene kožne trench jakne do rajonskog plašta u bež boji ukrašenog šljokičastim munjama koje bi Ziggy Stardust mogao nositi. Kao što će McGirr priznati kasnije, „Potrebno je malo vremena da shvatiš ko si u okviru ovakvog brenda, koji nikada nije imao novog kreativnog direktora“.

Pokušavam da shvatim koliko je zapravo imao vremena. Jul je, a u mesecima od kada je najavljeno da je McGirr preuzeo poziciju, on je proizveo kolekciju za jesen sa 52 looka, pokušao da upozna na stotine ljudi koji rade pod njim, nadgledao kolekciju za resort sa 31 lookom, te započeo kolekciju za proleće – i izdržao dve PR oluje.

Internet je dočekao vest o njegovom dolasku u oktobru 2023. sa monohromatskom slikom McGirra pored pet drugih kreativnih lidera Keringa: Anthonyja Vaccarella sa Saint Laurent, Demnom sa Balenciagom, Sabato De Sarnom sa Guccijem, Norbertom Stumpflom sa Brionijem i Matthieu Blazyjem sa Bottega Venetom. U pogledu roda i rasne identifikacije, kako je brzo ukazano na društvenim mrežama, jedna od tih stvari bila je veoma slična ostalima. McGirr odgovara pažljivo i osetljivo kada mu spominjem ovo. “To je zaista važan razgovor,” kaže, dodajući da mu je uvek bilo ključno da ima tim koji je “super raznovrstan” – ne samo u pogledu rase i pola, već i u pogledu starosti i nacionalnosti.

Ono što nije rekao je da je čak i sada, i dalje potrebna izuzetna upornost, talenat i odlučnost da se dođe od predgrađa Dublina do pozicije na čelu Kering brenda sa izveštajnim godišnjim prihodom od više od 800 miliona evra (prema podacima iz 2022). “On je radničke klase, znaš,” kaže londonski dizajner Charles Jeffrey, koji poznaje McGirra još otkako je bio njegov model u Saint Martinsu, a njihovo prijateljstvo je učvršćeno kroz noći plesa u Vogue Fabricsu u Dalstonu. “Nema nas mnogo u industriji koji imamo ovakve glasove”.

A tu je i reakcija na McGirrov debi, sastavljen za manje od mesec dana i prikazan u napuštenoj železničkoj stanici Les Olympiades u neobično zimsko veče u martu. McGirr je proučavao Leejevu kolekciju za proleće 1995. The Birds – posebno haljinu od providne plastične folije – i eksperimentisao sa kompresijom i distorzijom kroz skulpturalne pletenice, oštre uglaste siluete i obuću inspirisanu konjima i kozama. Dok je većina mešovitih reakcija među urednicima i influencerima bila hladno izmerena – što nije uticalo na viralnost McGirrovih Hoof čizama – previše komentara na Instagramu skliznulo je u cyberbullying maskiran u modnu kritiku. U devedesitim, Lee McQueen bio je poznat po tome što je postavljao pozlaćene skelete među sedišta novinara na svojim revijama kao podsetnik na njegov prezir prema njihovim povremenim prigovorima; postavlja se pitanje kako bi on reagovao na nit od 290 postova koji su raspravljali o njegovim veštinama drapiranja, koje je McGirr morao da izdrži. (“Možeš da zamisliš,” pita me u jednom trenutku, zvučeći i zabavljeno i zgraženo, “kako bi bilo da imam Instagram?”)

Na putu ka Clerkenwellu, pitala sam se da li se McGirr umorio otkako sam ga poslednji put videla, još u martu, u pariskom Chinatownu, kada su ga novinari upitali šta misli o tome šta bi Lee pomislio o njegovoj debitantskoj kolekciji. Međutim, nije. McGirrovo uživanje u oblačenju – bilo da se radi o njemu ili o drugima – ostalo je netaknuto. Dok je postalo gotovo uobičajeno da milenijalci na čelu velikih modnih kuća usvoje uniformu tipa Uniqlo majice i Levi’s 501, McGirr i dalje svakog dana bira svoj outfit iz čistog zadovoljstva; recimo, uske pantalone iz Kapitala u Tokiju, vintage sako od tvida iz vremena Stefana Pilatija u Saint Laurentu i dijamantske pavé minđuše iz Diamantkwartiera u Antwerpu (“mesto za malo blinga,” kaže on). Takođe se oduševljava ovogodišnjom Met Galaom, kada su on i Lana Del Rey noć pre vežbali svoje crvene tepihe u njenoj hotelskoj sobi u Plazi, naručujući sladolede sa M&M bombonicama u 2 ujutro kao hommage filmu Home Alone. “To je, naravno, veoma stresno, ali uspeo sam da se zabavim,” kaže McGirr. “To je važno.”

Među starom McQueen gardom koji su stali uz McGirra tu je i šeširdžija Philip Treacy. Njih dvoje su se povezali u Treacyjevim studijima, a Treacy je podsetio McGirra da je McQueen veći deo svog života bio potcenjivan. “Sada, očigledno, Lee i Isabella su pravi heroji – uvek su to i bili, na svoj način – ali [Philip] mi je rekao da ljudi u devedesetim nisu razumeli njih dvoje. Bio je kao: Ljudi su mrzeli Leeja,” kaže McGirr. “[Lee i Isabella] su bili buntovni – ali bez arogancije. To je važno.”

McGirr nije arogantan, ali je odlučan. Kao što Jeffrey kaže, uvek je bio šarmantan, ljubitelj zabave i veseljak, ali bilo bi pogrešno pomešati njegovu ljubaznost sa slabošću. U njemu postoji neka vrsta keltske strasti, dodaje Jeffrey, i “ako ljudi okrenu leđa ili kažu ne, on će samo reći: Pa, pokazaću vam”.

U godinama kada je Alexander McQueen vladao Cool Britanniom, Seán McGirr je odrastao pored Irske obale, u dublinskoj četvrti Bayside – predgrađu iz 60-ih sa srednjovekovnim grobljem u Kilbarracku – a zidove njegove sobe krasile su ulaznice sa emo koncerata. Njegova majka, Eileen, medicinska sestra, mogla je da prati opsesiju svog najstarijeg sina dizajnom još od vremena kada je kao trogodišnjak satima i satima gradio neverovatne strukture od Lega, dok se njegov otac, mehaničar Brendan, seća kako je McGirr provodio kišne subote obijajući ograde oko njegove garaže u Dablinu.

McGirr se vraća u Bayside kad god može, gde on i njegova porodica “ostaju budni do 1 ili 2 ujutro, otvarajući svoja srca jedno drugom,” kaže McGirr, dodajući da ga oni brzo odgovore od bilo kakvih nerealnih ideja koje je mogao steći: “Kada su me videli na crvenom tepihu sa Lanom na Met Gali, pitali su me: Ko dođavola misliš da si? Ja sam rekao, Izvinjavam se! Samo sam napravio haljinu! Nisam niko!”.

“Valjda imam neku vrstu keltske povezanosti sa McQueenom,” kaže mi tokom ručka u dvorištu prepunom geranijuma restorana La Famiglia, starog italijanskog restorana pored King’s Roada, u avgustu. “Obojica, čudno, imamo tartane,” dodaje – iako kaže da su McQueenovi “mnogo više chic”. Tokom vikenda devedesetih i dvehiljaditih godina, McGirr i njegova porodica putovali bi “daleko, daleko, daleko na selo” u selo Lahardane, sa stotinak stanovnika, blizu zapadne obale Irske, gde je jedan od McGirrovih ujaka imalo pab. Od desete godine, tamo je sakupljao prazne flaše i slušao priče posetilaca koje je McQueen iskoristio u svojim kolekcijama.

Bez obzira na to, McGirr kaže: “Za mene, McQueen je London – postoji stav u tom gradu koji je vrlo visceralan, ali istovremeno i vrlo rafiniran”. (Iako njegovi banshee velovi imaju korene u keltskom folkloru, pre ćete ih sresti ispred Trishe, underground bara u Sohou, u 5 ujutro.) Zato, iako mu posao iziskuje “sto milijona i dvadeset posto posvećenosti uvek,” on i dalje provodi što više vremena napolju, praveći česte izlete biciklom po gradu: na izložbu slika Francisa Bacona u Nacionalnoj galeriji portreta; na nastup art-rock benda Still House Plants južno od Temze; i, da, na povremeni “queer rave u nekim zabitima”. (“Ponekad,” dodaje, “ti treba dobar ples.”) Upravo smo bili na izložbi staklenih čekića i drveća želja na retrospektivi Yoko Ono u Tate Modernu – Yoko, kako McGirr smatra, “vrlo je McQueen u svojoj neustrašivosti”.

Ipak, nije u iluzijama u vezi sa činjenicom da je biznis sve u modi danas. “Nije kao pre 10, 15 godina, kada su neki dizajneri prikazivali kolekcije koje su bile stvarno cool i stvarno dobre, ali možda nisu bile prodavane,” kaže on. “Sada je sve zasnovano na finansijskom uspehu. Da li mislim da je to šteta? Poprilično, ali važno je to priznati i razumeti vreme u kojem živimo“.

McGirr je prvi put video brend Alexander McQueen u robnoj kući Brown Thomas, na potplatima Leejeve Puma kolekcije iz 2006. godine.  Otprilike u to vreme, njegova baka po ocu, Maureen, koja je bila radnica u izlogu robne kuće, dala mu je šivaću mašinu iz 1950-ih i tada je saznao za nekoga po imenu Hedi Slimane – brzo se odlučujući da ukrade svoju školsku uniformu i uskladi ja sa Slimaneovim karakterističnim uskim Dior Homme siluetama.

Danas se u McGirrovoj estetici nazire nasleđe tinejdžerskog obožvanja Leeja McQueena i Hedi Slimanea, kao i u njegovim muzama, kojima McQueen ne plaća da nose njegovu odeću, što je neuobičajeno u današnjoj transakcijskoj dobi. On je zadovoljan što je Beyoncé (među mnogim drugima) bila “stvarno, stvarno opsednuta” obimnim kaputima od ovčje vune u njegovoj prvoj kolekciji i što je Charli XCX provela mnogo svog brat summera u njegovim Hoof čizmama (“Ona je stvarno ta devojka, zapravo, Charli”) – ali je ipak bio mnogo entuzijastičniji kad mi priča o Florence Sinclair (fotografisanoj za ovu priču), britanskoj karipskoj muzičarki sa 10.000 Instagram pratilaca čiji zvuk podseća na Lou Reeda. (Što se tiče toga da li planira da nastavi sa njegovim povezivanjem McQueena sa kraljevskom porodicom: “Da, još se nisu obratili meni,” šali se, iako misli da su “deca prilično kul” – i da šestogodišnji princ Louis, od troje, ima najviše “McQueen energije.”)

McGirr živi u dvosobnom stanu iz 1960-ih u emotivnom centru Londona, gde se zabavljači iz Sohoa i turisti iz Piccadillyja sudaraju s elitom iz privatnih muških klubova u St. Jamesu. I dalje sam ide u kupovinu, i dalje ima svoju baku Maureen kao pozadinu na svom iPhoneu – iako je oduševljen što sada ima luksuznu sobu za goste kada ga porodica poseti, čak iako je ta soba uglavnom ispunjena njegovom kolekcijom Armani odela iz 80-ih.

On je, kako sam priznaje, “malo radoholik – to je prosto ono što volim da radim.” Većinu dana je budan pre 7, pregledavajući glasovne poruke koje je poslao sam sebi prethodnog dana uz punu šolju sporo-kuvane kafe, pre nego što podigne tegove ili vežba jogu i krene peške u kancelariju. Ima nešto duhovno u njemu: bavi se Reikijem, hladnim kupkama i analizama (Jungijanska, ne Frojdovska). “Ne znam da li sve na svetu ima veze sa tvojim odnosom sa majkom,” kaže—iako brzo dodaje da je “seks stvarno važan“.

Caballero u McQueenu, alexandermcqueen.com

Počinjem da se pitam da li je nešto od toga bio spas u poslednjih nekoliko meseci. Sada smo u taksiju koji se brzo vraća ka centru Londona, prolazeći pored zlatne statue Viktorijinog memorijala i regencijske krivine Piccadilly Circusa. Pripremam se da pitam, kako se, tačno, nosio sa internet trolovima? Njegov odgovor je smiren, ali emotivan. “Naravno da sam ljudsko biće sa savešću – pa ako neko kaže nešto što je pomalo ružno, može da povredi moja osećanja, ali u isto vreme… to je samo buka. Uvek će biti buke.” Pozdravimo se, i on nestaje u saobraćaju Sohoa. Pitanje – naročito za mlade dizajnere – čini se da je: Možeš li još uvek da čuješ svoj vlastiti glas uprkos toj buci?

Dok zauzimamo svoja mesta u Parizu na McQueenovoj reviji u septembru, dočekuje nas izjava namere direktno ispod naših nogu: instalacija koju je osmislio dizajner sa Tony nagradom Tom Scutt, koja stvara iluziju da je McGirr probio ploče Beaux Arts pločica u Palais des Étudesu i postavio svoju sopstvenu metalnu pistu među ruševinama. „Pokretačka snaga koju mi je Seán opisao odnosila se na vreme koje je proveo u Londonu, hodajući kroz Soho u 3 ujutro,“ objašnjava Scutt, tvorac seta i kostima za „Cabaret“. „Mnogo smo razgovarali o tome – kakvo je to iskustvo živeti u centru grada, o tom liminalnom snu koji se otvara između noći i dana i postaje portal u drugi svet.“ Kada su njih dvojica zajedno posetili École, obojici je bilo jasno: „Postoji nešto suštinski McQueen-ovsko u ideji da se pod ustanove uništi i oslobodi ovaj duh,“ kaže Scutt.

Više od jednog posetioca revije još uvek gleda prema dole na trompe l’oeil efekat, kada se svetla smanjuju, a puls zvučne podloge Cyrusa Gobervilla signalizuje upozorenje, pre nego što se McGirrovi banshee velovi materializuju kroz maglu koja se trese iznad metalne piste. Tu, jedan za drugom, pojavljuju se arhitektonske linije McQueenovih skica, preobražene u karakteristične ovratnike; kožni privesci engleskih ruža koje je Burton obožavala; Bumster, reinterpretiran sa panelom od gossamer svile; georgette haljine ukrašene crnim divljim trnjem kao podsećanje na izgled Lane Del Rey sa Met Gale – i zatim, očaravajuća iridescentna banshee haljina. Aplauz, dok modeli prave svoj poslednji krug, odjekuje kroz atrijum sa staklenim krovom, a kada McGirr izlazi na uobičajeni naklon, oči su mu krvave.

Planirala sam da mu lično čestitam nakon revije, ali ono što nas je dočekalo kada smo se pridružili modelima koji nazdravljaju jedni drugima među korintskim kolonama, je haos. Daphne Guinness – u blejzeru iz McGirrove prve McQueen kolekcije posutom svetlucavim kamenčićima – pomiče se kroz TikTokere i svetlosne prstenove da bi ga u dahu pozvala da analizira njenu kolekciju viktorijanske mode, baš kao što je Lee to radio u nultim godinama. Cardi B, obavijena krznima, insistira da je „bilo prelepo, bilo tamno, bilo oštro“ (i takođe da će joj biti potrebno 14 tih haljina sa ovratnicima). Zatim McGirr ima zahvalnosti za gospodina Pinault-a i teme o kojima treba da razgovara sa raznim novinama.

Sve ovo posmatram blago zabavljna, kada shvatim da McGirrova majka, obučena u sopstvenu odeću, radi isto to s druge strane velike mermerne sobe. Pronađem je i pitam šta, zapravo, misli o ovom ushićenju. „Pa, McGirr za McQueen,“ kaže, zastajući i smešeći se, uprkos sebi.

„Morate priznati: Ima lep prizvuk“.

U ovoj priči: frizura, Cyndia Harvey; šminka, Bea Sweet; manikiristkinja, Ama Quashie; krojačica, Della George.

vogue.com