Malo-malo pa prva stvar koju vidim kad otvorim oči jeste vest o još jednom femicidu, još jednoj ženi koja će biti poznata samo kao statistika – 17. femicid ove godine u Srbiji. Ipak, Hrvatska je 2024. godine napravila značajan korak prema prepoznavanju femicida, uvrstivši teško ubistvo žene u Kazneni zakon. Međutim, do sada ne postoji nijedan slučaj sudske presude za novo kazneno delo – teško ubistvo ženske osobe. Na našu žalost, ali na sreću sistema koji štiti nasilnike, broj žena koje su žrtve digitalnog nasilja nikad nećemo tačno znati, ali zato znamo da je svaka treća žena u Srbiji doživela nasilje u porodici. Nova godina uvek donosi trenutak za refleksiju. Dok se svet sprema za slavlje, mi koje smo svedočile borbi za pravdu iz prvog reda – ostajemo suočene sa pitanjem: gde smo sada i šta nam je ova godina donela? A onda shvatiš da nema kraja toj rečenici, jer borbe u našem svetu ne prestaju, samo menjaju oblike.
Volela bih da je moguće ovaj tekst započeti srećnim vestima o borbi za ženska prava u regionu, da mogu da pohvalim institucije da su konačno shvatile razmeru problema sa kojima se svakodnevno suočavamo, ali prethodna godina nije donela prekretnicu – donela mi je ogledalo. Ogledalo u kojem jasno vidim konture problema čije sagledavanje se uporno ignoriše. Za mene, 2024. je bila godina iscrpnog suočavanja sa sistemom koji i dalje ne prepoznaje žene kao ravnopravne građanke.
Nasilje u digitalnom prostoru
Trenutak kada smo Staša, Nikolina i ja prvi put shvatile razmere onoga što smo otkrile bio je vrtlog osećanja – besa jer se ovo dešava, stida jer smo kao društvo dozvolili da se razvije do ovih razmera, ali i straha. Ne zbog nas, već zbog svih tih žena koje nisu ni znale šta im se sprema. Svet Telegram grupa kakav smo zatekle bio je šokantan u svojoj banalnosti. Muškarci – hiljade njih – razmenjuju intimne fotografije žena, snimke bez pristanka, pa čak i sadržaj koji ulazi u najteže oblike eksploatacije. Sve to uz razmenu šala, komentara i, najgore od svega, uz potpuno odsustvo posledica. Na kraju, ne postoji ni zakon koji to jasno prepoznaje kao nasilje. Kao društvo, nismo samo zakasnili u regulisanju digitalnog prostora – zakasnili smo u osiguravanju osnovnog osećaja bezbednosti za žene. Doduše, nedavno smo bile svedokinje ozbiljnog pomaka: predlog za izmenu Krivičnog zakonika koji bi omogućio pravnu zaštitu žena u digitalnoj sferi – mada, ukoliko i dođe do prihvatanja, to bi bio samo početak– stigma koja prati žene koje su žrtve ovog tipa nasilja jača svakog dana u ovom sve radikalnijem patrijarhalnom društvu, institucije i njihovi radnici često nisu osposobljeni za adekvatan pristup žrtvama, predrasude i okrivljavanje žena duboko su ukorenjeni, a sistematične edukativne inicijative o opasnostima digitalnog prostora gotovo da ne postoje.
Pravo na bezbedan abortus
Pored neprekidnih borbi na svim frontovima za ženska prava u Srbiji, koleginice iz Slovenije biju jednu neverovatno iscrpljujuću bitku – bitku za koju sam mislila da može ostati u šesnaestom veku, a to je pravo na bezbedan abortus. Kada sam saznala da preko 20 miliona žena u Evropi, u 2024. godini, u jednoj od najrazvijenijih zajednica na svetu, nema pristup bezbednom abortusu, shvatila sam zašto je „Inštitut 8. marec” pokrenuo kampanju „My Voice, my Choice” – žene i dalje moraju samostalno da se bore za osnovna ljudska prava. Na tragu sličnih tema moramo se osvrnuti i na inicijativu „Muževni budite”, koja je paradigmatičan primer kako ultrakonzervativne grupe koriste lažnu brigu za „porodične vrednosti” kako bi promovisale mizoginiju i patrijarhalne norme. Ove grupe kleče i plaču na trgovima, jer nisu u stanju da prihvate svet u kojem žene imaju autonomiju i prava. Iako na prvi pogled deluje kao borba za zaštitu porodice, u suštini je to borba za očuvanje privilegija koje te iste grupe smatraju neupitnim – privilegija koje se temelje na neravnopravnosti. „Tiha misa” Arijane Lekić-Fridrih odgovara smelo, koristeći iste javne prostore za subverziju njihovih mizoginih poruka. Dok oni kleče i plaču zbog gubitka svojih nezasluženih privilegija, „Tiha misa” stoji ponosno, noseći crvenu boju kao simbol borbe protiv rodno zasnovanog nasilja, šaljući jasnu poruku solidarnosti i otpora, dok istovremeno preobražava prostor mizoginog rituala u mesto feminističkog otpora i osnaživanja.
Borba protiv mensturalnog siromaštva
Na našu sreću, ali na žalost onih koji i dalje ne vidi žene kao sebi ravnopravne, aktivistkinje na ovim prostorima su nastavile da se neumoljivo bore. Feministička inicijativa Crvena Sarajevo je nastavila da promoviše rodnu jednakost, radeći istraživanja na temu uvođenja rodnog aspekta u zakonodavstvo i zelenu tranziciju, ističući potrebu za većim prisustvom ženskih glasova u donošenju odluka, ali i o zauvek bitnom pitanju reproduktivnog zdravlja, što je veliki pomak na tom polju u Bosni i Hercegovini. Projekat „Roze zastavica”, koji vodi Jovana Mrdljav, fokusira se na borbu protiv menstrualnog siromaštva – još jedna tema koja je trebalo da ostane daleko u prošlosti gde i pripada – uspele su da obezbede higijenske proizvode za devojke na fakultetima u Srbiji, što je primer koji će, nadam se, pratiti i ostali fakulteti u Srbiji i regionu.
A ukoliko ovo čitate i niste sigurni kako da se izborite sa količinom negativnih vesti, preporučujem da pročitate knjigu „Priručnik za preživljavanje”, koju je ove godine priredio hrvatski virtuelni kutak za feminizam, politiku i queer kulturu, Instagram stranica „Grof Darkula”, koja se bavi ličnim pričama o borbi protiv patrijarhalnih normi, toksičnih odnosa i društvenih pritisaka, pričama koje su surove, ali i osnažujuće, i čiji je cilj da vas motiviše da se oslobodite straha, prihvatite svoju seksualnost i telo, i da se borite za prava. Nešto što se pokazalo da celom regionu fali, a pogotovo u Hrvatskoj sa sve većom pojavom grupa koje zagovaraju zabranu abortusa.
Feminizam nije samo borba prošlih generacija
Nažalost, mislim da je na ovim prostorima još uvek neophodno reći da feminizam nije borba prošlih generacija; to je borba koja se nastavlja i danas, sa svakim danom, svakim susretom, svakom ženom koja traži pravdu. Zato verujem da 2025. godina ne može biti loša za ovu borbu. Znam to jer sam tu – i kao što sam bila tu za mnoge žene koje su prošle kroz slične borbe, tako su tu i Staša Ivković, Nikolina Tomašević, Jelena Drndarević i mnoge druge žene koje se neustrašivo suočavaju sa patrijarhalnim sistemima, svakodnevno ulažu sve što imaju, koje daju sebe u borbi za promenu. Naša borba nije samo naša, ona je borba svih nas. Mi nismo same u ovom radu – ženske grupe širom zemlje i regiona svakodnevno pomažu devojkama da prepoznaju svoju snagu.
Iako se i sama ponekad nađem pred pitanjima neizvesne budućnosti ovakvog aktivističkog delovanja – obećanje koje mogu da dam u svoje ime, kao i u ime svih nas, jeste da nećemo stati. Niko nas neće obeshrabriti. Borba za sigurnost žena je odgovornost koju nosim svakog dana. Svaka žrtva kojoj nisam mogla da pomognem onako kako bih želela, svaki trenutak kada me obuzme osećanje da smo premali da bismo promenili sve, samo me gura napred. Znam da, kao „OsnaŽene” i kao deo ovog feminističkog pokreta, nismo samo glas koji govori – mi smo snaga koja se bori i koja, uprkos svemu, ne popušta. Ta borba je lična, jer svaki put kada se suočavam sa ženom koja mi govori svoju priču, suočavam se sa sopstvenim strahovima i bolom, kao da svaki put ponovo to proživljavam, samo ovog puta imam mogućnost da nešto promenim. Zato, za mene ne postoji opcija da stanem. „OsnaŽene” su samo početak, a feministički aktivizam u regionu nije samo neprekinuta priča; to je svakodnevna borba, koja se bori za svaku ženu, svakog dana.
