Pravilo 5:1 je tajna srećnih veza. Otkrivamo o čemu je reč
Prema istraživanju ovakve veze predodređene su za dugovečnost.
Vogue AdriaDecembar 15, 2024
Prema istraživanju ovakve veze predodređene su za dugovečnost.
Vogue AdriaDecembar 15, 2024
Ako bismo slavnu rečenicu iz “Ane Karenjine” Lava Tolstoja – “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način” – hteli matematički precizno da interpretiramo, mogli bismo reći da sve srećne porodice prate pravilo 5:1. To znači da na svaku negativnu interakciju (poput kritike, prezira ili defenzivnosti) tokom rasprave dolazi pet ili više pozitivnih interakcija, što je ključ stabilnog i srećnog braka.
Kako objašnjava Gottman Institut, ovo pravilo otkrili su psiholozi John M. Gottman i Robert W. Levenson, koji su još sedamdesetih godina prošloga veka započeli sa proučavanjem parova. Posmatrajući kako rešavaju nesuglasice, uspeli su sa više od 90 % tačnosti da predvide koji će parovi ostati zajedno, a koji će se razvesti. Njihovo istraživanje je pokazalo da je ravnoteža između negativnih i pozitivnih interakcija ključ za dugotrajan i uspešan odnos.
Prema dr. Gottmanu, čak i u zdravim brakovima dolazi do negativnih interakcija koje se brzo razrešuju i zamenjuju gestovima koji potvrđuju empatiju i unose pozitivu u odnos. “Ljutnja ima negativan efekat u braku samo ako se pojavljuje zajedno sa kritikom, prezirom ili defenzivnošću,” objašnjava dr. Gottman.
Reč je o interakcijama u svakodnevnim situacijama koje s vremenom jačaju vezu. Takve interakcije omogućuju efikasnije suočavanje sa izazovnim trenucima i pridonose stvaranju kulture međusobnog uvažavanja unutar odnosa.
Da li slušate partnera kada izražava nezadovoljstvo? Da li vas zanima razlog njegove ljutnje? Pokazivanje interesa kroz postavljanje pitanja ili govor tela je važan način da pokažete kako ozbiljno shvatate problem.
Izrazi privrženosti, kao i fizička i verbalna bliskost, pomažu u smanjenju stresa tokom rasprave. Na primer, jasno iskazivanje da ćete problem rešiti zajedno može značajno olakšati situaciju.
Prema stručnjacima sa Gottman Instituta, mali znakovi pažnje i kontinuirano pokazivanje privrženosti unose pozitivu u vezu. Ti postupci deluju kao svojevrsni „amortizeri“ koji dugoročno pomažu u održavanju razmera pet pozitivnih interakcija tokom rasprave.
I ovo pravilo ima ulogu amortizera: vaše misli o partneru direktno utiču na način na koji se prema njemu odnosite. Na primer, ako svesno uravnotežujete ono što smatrate negativnim osobinama sa pozitivnim sećanjima i prepoznavanjem dobrih strana, unosite empatiju i pozitivnu energiju u vezu. Ta pozitivnost i empatija uravnotežiće negativnost koja se neizbežno javlja tokom sukoba.
Isticanje tačaka oko kojih se slažete tokom rasprave pomaže lakšem rešavanju problema.
Empatija je jedan od najdubljih oblika ljudske povezanosti, pružajući drugoj osobi osećaj razumevanja i ljubavi. Stručnjaci ističu kako je važno neprestano ulagati u razvoj empatije unutar veze.
Prihvatiti drugačije gledište ne znači nužno složiti se sa njim, ali je način da druga osoba oseti da je poštovana.
Šaljivo zadirkivanje i traženje prilika za smeh mogu ublažiti napetost tokom žustre rasprave. Većina parova ima svoj jezik humora koji ističe njihovu posebnost.
Arthur C. Brooks, kolumnista za The Atlantic, profesor menadžmenta na Harvard Business School i voditelj podcasta The Art of Happiness with Arthur Brooks, promišljao je o umeću davanja komplimenata. Prema njegovim rečima, „kvalitet naših odnosa zavisi od količine pohvala i kritika“. Ljudi sa kojima komuniciramo, bilo kod kuće ili na poslu, ne samo da će napredovati ako im pružimo dobar postotak pozitivnih povratnih informacija uz povremene kritike, već će verovatne postići bolje rezultate, biti uspešniji i osećati se prihvaćeno.
Međutim, baš kao što izražavanje konstruktivne kritike nije jednostavno i zahteva veštinu, isto važi i za davanje komplimenata. Brooks objašnjava da istraživanja pokazuju kako kod ljudi sa visokim samopouzdanjem kompliment stimuliše delove mozga odgovorne za samoreferencijalno razmišljanje. To se, međutim, retko događa kod ljudi sa niskim samopouzdanjem, jer im kompliment, zbog negativne slike koju imaju o sebi, ne zvuči istinito i često ga podcenjuju. Prema istraživanju objavljenom u Current Psychology 2022. godine, kompliment mora da zadovolji tri ključna kriterijuma da bi bio percipiran kao takav: mora doći od verodostojne osobe, mora biti iskren i spontan i mora biti izrečen u odgovarajućem kontekstu.
Upoređivanje osobe sa drugima ili sa standardizovanim merilima (kao što je: „Dobro izgledaš za svoje godine“) može biti destruktivno. S obzirom na to da smo skloni da dajemo komplimente za izgled, odeću ili obavljen posao, najveće zadovoljstvo mogli bismo postići pohvalama koje se odnose na samu osobu, na to što ona jeste. Profesor psihologije Rhett Diessner naziva ih komplimentima koji su usmereni na moralnu lepotu, odnosno vrednosti koje karakterišu osobu. Takav pristup ne samo da pruža dobar osećaj onima koji primaju komplimente, već i podstiče pozitivan stav i dobrodušnost prema drugima. Možda je upravo to vrsta priznanja za kojom svi zapravo čeznemo.