Radovi Nenada Milovanovića našli su se u Gladijatoru II. Razgovarali smo sa njim

Nenad Milovanović, mladi vajar iz Beograda imao je jedinstvenu priliku da izradi bronzane posude za jedan od najvažnijih filmskih projekata poslednjih godina. Nenadov rad i posvećenost ovom velikom zadatku, zajedno sa ostalim članovima tima, odigrali su ključnu ulogu u stvaranju autentičnog i vizuelno impozantnog sveta filma Gladijator II. Ovaj film, nastavak kultnog Gladijatora iz 2000. godine, doneo je nove izazove za kreatore, jer je postavio visoke standarde u pogledu rekvizita, kostima i scenografije. Režiju potpisuje Ridley Scott, jedan od najcenjenijih reditelja današnjice, a Gladijator II vraća publiku u istorijski period rimske imperije, u vreme kada se borba za vlast i sudbine likova ponovo ukrštaju u borbenim arenama. Novi film donosi glumački ansambl sa zvezdama poput Paula Mescala, Denzela Washingtona i Pedra Pascala. 

Možeš li mi reći kako je došlo do tvog angažmana na filmu Gladijator II, ko te je kontaktirao i kako su to baš bile te bronzane posude za vino?

Saradnja datira još iz jula 2021. godine sa projekta Glass Onion: A Knives Out Mystery snimanog u Beogradu, kada sam bio pozvan da svoje autorske skulpture iznajmim za potrebe snimanja filma. Tada sam preko svoje prijateljice i koleginice Sonje Nenadić upoznao Elli Griff, koja je bila oduševljena mojim radom i tehničkom realizacijom. Sonja, kao njen najbliži saradnik na tom projektu i osoba od poverenja, bila je pozvana da joj se priključi na projektu Gladijator 2 u Maroku u set decoration departmentu. Nažalost, zbog svog tada aktuelnog projekta za izložbu NordArt, nisam bio u mogućnosti da se priključim njihovom sektoru, ali moram spomenuti da je veliki broj ovdašnjih talentovanih kolega i filmskih radnika radio epohalni deo na samoj lokaciji u pripremi kao i za vreme snimanja. Moj mali doprinos kao outsource na projektu iz Beograda bio je skroman, ali meni jako bitan i drag, s obzirom na to da sam film Gladijator I obožavao kao mali.

Možeš li da mi približiš tehniku koju si koristio da izradiš bronzane posude? Znam da je u pitanju jako stara rimska tehnika obrade bronze.

Pred nama je stvarno bio izazovan zadatak. Kada su mi stigle fotografije originalnih vinskih bokala, moja prva pomisao bila je: “Nema šanse.” S obzirom na to da mi je bio izazov da ih realizujem i da retko odustajem od zadatka, brzo sam okupio najbolju ekipu koju sam imao oko sebe. Od kovača, zavarivača, restauratora, arheologa i kolega sa vajarstva. Posetili smo Viminacijum i nekoliko muzeja kako bismo se i sami uverili u tehničku realizaciju kao i način tretiranja formi. Većinu vaza koje su nam bile postavljene kao zadatak trebalo je realizovati livenjem u celosti u bronzi. Debelozidni bokali kao takvi dobijali su preveliku kilažu. Druga tehnika sa kojom smo se susretali jeste kovani bakarni, srebrni i bronzani bokali, čaše i nakit. Rešili smo da ispoštujemo zahtev produkcije, ali i tradicionalne tehnike. Sami bokali su ručno kovani iz bronzanih ploča na kovačkoj vatri kako bismo smanjili težinu samog bokala i olakšali glumcima lakšu upotrebu. Tekstura je direktnim kovanjem u materijalu dobijala bogatu, neponovljivu površinsku strukturu organskim udarcima ruke, a potom bi svi segmenti bili spajani u jednu celinu sa livenim ornamentima i figurom kao drškom.

Koji su izazovi pri radu na tako specifičnom projektu? Da li je bilo teško rekonstruisati autentične rimske metode u savremenim uslovima?

Najveći izazov je vreme. Za replike u našoj izvedbi bilo je potrebno više vremena kako bismo ispoštovali autentičnost. Na početku zadatka bilo je potrebno izraditi šest bokala, ali na kraju smo realizovali samo dva. Nažalost, bili smo u deficitu sa rokovima i fokus nam je bio na kvalitetu i autentičnosti a ne na kvantitetu.

Šta za tebe kao umetnika znači angažman na ovakvom projektu? Da li si se i pre oprobao u ovoj industriji?

Kao autoru mi je velika čast što sam sarađivao sa Ridleyjem Scottom. To je potvrda da, kada nešto radiš iskreno i što voliš, kvalitet, trud i rad pronađu svoj put. Mnogo mi više znači na ličnom planu. Gladijator iz 2000. godine jedan je od mojih omiljenih filmova iz detinjstva. Mogu slobodno da kažem da je jedan dečački san ostvaren. Pored Gladijatora, mnoštvo filmova starog doba i srednjovekovne tematike koje sam obožavao kao mali fasciniralo me je, gravirani mačevi, štitovi, noževi, oklopi, nakit i mnogi drugi predmeti. Svo to izgravirano oruđe i oružije sam viđao na godišnjim izložbama Tehnoart škole, smer graver umetničkih predmeta, gde sam stekao veliko znanje od tadašnjih nastavnika. Ubrzo sam i sam počeo da pravim predmete od metala koje sam kasnije gravirao. To me je donekle predodredilo da završim vajarstvo i da se danas bavim skulpturom, naročito u metalu. Prvi projekat bio je rad na seriji Krypton u prop departmentu 2016. godine. Kasnije sam radio kao outsource na drugim projektima, koliko mi je vreme dozvoljavalo. Prioritet su mi oduvek bile autorske skulpture i projekti. Samim tim zbog moje produkcije samostalnih izložbi i istraživačkog rada u metalu otvorila se potreba za iznajmljivanjem skulptura za razne filmove i serije koje su se snimale u Srbiji. Tako se danas neke od mojih skulptura mogu naći na filmovima kao sastavni deo scenografija u enterijerima i eksterijerima.

Kako se rad u filmskoj industriji razlikuje od tvog svakodnevnog vajarskog rada? Da li te je iskustvo sa Gladijatorom II motivisalo da istražuješ nove projekte ili tehnike?

Iako je u zanatskom smislu princip rada gotovo isti, za mene lično tempo života je potpuno drugačiji. U filmskoj industriji, sa to malo iskustva koje sam imao kao stalo zaposleni, jasno su definisane hijerarhije, rokovi su uglavnom kratki i potrebno je brzo delovati. Poznavanje velikog spektra materijala i zanata, kao i tehnička realizacija, sjajna su iskustva za svakog mladog autora da se oproba i unapredi svoje veštine. Veliko poštovanje prema kolegama koji su se posvetili filmskoj industriji. Divno je biti deo velike filmske ekipe sa velikom količinom kolega oko sebe, ali za autorske projekte taj eho i brzina produkcije može delovati destruktivno. Ipak, moja svakodnevnica ima ustaljen tempo rada koji mi omogućava da najbolje organizujem svoje vreme. Ponekad je „dokolica“ ključni period u stvaranju novih ideja i osluškivanju samog sebe kako bi se došlo do iskrenih radova. Iskustvo sa Gladijatorom II više mi je značilo na ličnom planu i ostaje divno sećanje na druženje sa saradnicima i kolegama u tom periodu a tehnike su manje ili vise prisutne u vajarskom svakodnevnom radu.

Kakve projekte planiraš u budućnosti? Da li imaš u planu da se baviš još filmovima ili drugim vrstama saradnje sa industrijom?

Polako privodim godinu kraju. Početkom sledeće, očekujem rezultate konkursa na izložbama kojima sam aplicirao tokom ove godine, pa se nadam većim autorskim projektima. Trenutno radim na novim skulpturama za sledeću samostalnu izložbu. U međuvremenu, nadam se da će biti još ovako lepih projekata kao što je bio Gladijator.