Susret sa Solange Knowles: "Nikad ne prestajem da stvaram muziku"

Postoji li slavnija dinastija od dinastije Knowles u današnjoj muzičkoj industriji? Možda, ali malo njih predvode tako impresivne ženske figure poput Solange i Tine Knowles. Prva je izgradila sopstveni put nakon ranog početka (već sa 13 godina), zahvaljujući izvrsnim albumima poput “A Seat at the Table” iz 2016., koji je kritika izuzetno hvalila. Na primer, singl “Cranes in the sky” doneo joj je prvi Grammy za najbolju R’n’B izvedbu.

Ako mislite da druga nema mnogo veze sa muzikom, osim kroz blistave karijere svojih ćerki Solange i Beyoncé, varate se: pre nego što je postala uspešna preduzetnica, pevala je u srednjoškolskom bendu Veltones, snažno inspirisanom Supremesima i Motownom, jednom od najprestižnijih izdavačkih kuća u istoriji muzike, gde su se, zanimljivo, razvili umetnici poput Marvina Gayea i Stevieja Wondera. Ali priznanje je stekla šijući kostime za nastupe svoje druge ćerke, Beyoncé – u vreme kad nijedna velika modna kuća nije htjla da oblači grupu mladih R’n’B pevačica, u doba prikrivenog rasizma i klasnog prezira.

Danas su Solange i Tina Knowles nova lica Guccijeve praznične kampanje, koja slavi praznike kao trenutke ponovnog okupljanja i deljenja sa voljenima. To je prilika za razgovor sa Solange o njenoj karijeri, porodici i budućim muzičkim projektima.

Gucci

Vogue: Već sa 13 godina želeli ste muzički karijeru, iako su vaši roditelji hteli da pričekaju. Kako ste uspeli da ih uverite?

Solange Knowles: Imala sam sreću što su oba roditelja bila strastvena prema umetnosti, svako na svoj način. Majka je bila umetnica u dizajnu odeće i hair stylingu, a otac je bio u marketingu, što takođe smatram umetnošću. Oboje su bili pripovedači.  Mislim da su, kad su videli koliko sam predana svojoj muzici, stvarno otvorili mogućnosti za moju budućnost. Verujem da je majka uvek verovala i razumela da ću pronaći ravnotežu, da ću stvoriti prostor u kojem mogu da postojim prema sopstvenim uslovima. Vrlo sam zahvalna što je to uvek podržavala i podsticala.

Koji je najbolji savet koji vam je majka dala?

Uključiti duhovnost, molitvu i predanost u svakodnevni život. Iako je to poprimalo različite oblike u različitim fazama mog života, uvek mi je davalo temelj i kompas za navigaciju kroz uspone i padove života, posla i svega između.

Pozvali ste je da učestvuje na vašem trećem albumu “A Seat at the Table” (2016). Zašto je bilo važno čuti njen glas?

Odrastajući, vidimo toliko sebe u pređašnjim životima naših roditelja. Počinjemo da povezujemo sve tačke između prirode i odgoja, prošlih priča, i to nas vodi ka tome kako želimo da napredujemo u sadašnjosti. Vidim toliko nje u svom načinu postojanja u svetu: način na koji želim da se izrazim, činjenica da odbijam da ćutim, ali i način na koji sebi dopuštam da budem čovek, prizivam milost i poeziju u svoj život. Ona je uvek deo mog umetničkog procesa, čak i kad se to ne vidi direktno.

Jedna od stvari protiv kojih ste se morali boriti bile su optužbe za egocentričnost kad ste glasno tvrdili da sami pišete svoje pesme. Kako ste to prevladali?

Znam da je moja majka naišla na slične prepreke na svom putu. Sećam se kako su ljudi u modnoj industriji odbacivali njene kreacije ili pokušavali da umanje njene zasluge, i uvek sam bila vrlo ponosna na nju što je ostala čvrsta. Imala je viziju koja je pomogla u oblikovanju kulture. I danas vidim kako se mnoge njene kreacije referiraju kroz generacije. Vrlo sam ponosna što mogu da je nazovem svojom majkom.

Kakva je vaša veza sa modnom kućom Gucci?

Velika sam obožavateljka ikonografije u dizajnu, posebno ikonografije u logotipima i grafičkom dizajnu. Od tinejdžerskih dana obraćala sam veliku pažnju na način kako komuniciramo simbolima, a Gucci je uvek bio predvodnik u tom diskursu. Imam pesmu “My Skin My Logo” u kojoj Gucci Mane i ja spominjemo Gucci najmanje 50 puta. Takođe sam imala priliku da izgradim odnos sa Sabatom De Sarnom i stvarno cenim ljubaznost, toplinu, ideje i znatiželju koje je uneo u moje iskustvo u modi. Postojala je neverovatna sinergija ideja i filozofija, a način na koji smo mogli da ih uklopimo u naše svetove stvarno me je inspirisao u pogledu toga šta moda može da komunicira.

Kako se slave praznici kod porodice Knowles?

Iskreno, praznične tradicije dolaze i odlaze. Počela sam rano da putujem sa sinom, na mesta gde sam želela da stvorimo nova sećanja. Između njegove 5. i 13. godine, provodili smo praznikee na Jamajci, u Senegalu, Rwandi i Maroku. Ali kako je odrastao, počeli smo da uspostavljamo tradicije sa celom porodicom, jer nisam mogla da pariram bakinim obrocima i poklonima! Danas volim da zamenim velike porodične proslave sa mirnijim, introspektivnim putovanjima kako bih se fokusirala pre nove godine.

Koje poklone želite da dobijete ove godine?

Mir, brigu o svom mentalnom zdravlju, odmor. Ali neću lagati, ako neko želi da mi pokloni jednu od onih DJ Screw kaseta koje sam uočila na eBayu, posebno ploču “Final Chapter” iz 1997. godine, ne bih se bunila!

Vaša sestra često kaže da ste uvek u toku sa najnovijim muzičkim trendovima… šta trenutno slušate?

Volim svoju sestru što je to rekla, ali iskreno, osećam se kao da sam naporna kad god kažem nešto što većina nije čula. Ali ako moram da odgovorim, rekla bih da slušam novog SahBabija, i obožavam Lailu! Takođe sam puno slušala umetnike koji su učestvovali u našoj seriji “Eldorado Ballroom for Saint Heron” u Walt Disney Hallu: poput Mary Lou Williams i Julie Perry. Takođe sam puno slušala francuskog kompozitora Philippea Athuisa, čiju sam muziku nedavno koristila za filmski projekat.

Biću iskrena: često sanjam o vašem sledećem albumu… šta nam možete reći o njemu?

Iskreno, nikad ne prestajem da stvaram muziku. Nikad nisam prestala, i verovatno ću tome posvetiti puno radno vreme sledeće godine. Poslednjih pet godina fokusirala sam se na stvaranje dela koja će, nadam se, inspirisati i zauzeti prostor-vreme daleko nakon mog postojanja. Pripremam se duhovno, fizički, umetnički i mentalno za svoje buduće ja od 60 ili 70 godina. Neverovatno sam zahvalna što sam ostvarila sve što sam želela, čak i ako je to značilo da je bilo neprijatnih situacija u određenim trenucima. Osnovala sam biblioteku, stvarala predmete, objavljivala knjige, radila skulpture, komponovala baletnu muziku, stvorila program izvedbi. Bilo je to vrlo bogato razdoblje, ali moram reći da sam se vratila bubnjevima pre nekoliko nedelja, i osećam da muzika služi za hvatanje duha. Ona ga zamrzava u vremenu kao nijedna druga umetnička forma.

vogue.fr