Digitalna umetnost zagrebačkih autora 60-ih deo je izložbe u Tate Modern

U Tate Modernu otvorena je izložba Electric Dreams koja prikazuje kako su umetnici pre interneta koristili tada najnovije tehnologije za širenje kulturnih horizonata i osmišljavanje budućnosti u kojoj danas živimo. Radi se o radovima koji dokazuju da je umetnost uvek korak ispred – već neko vreme nisam videla uzbudljiviju izložbu.

Ponekad imam osećaj da nije postojalo vreme pre interneta. Razlog je vrlo jednostavan; sve ono što je bio pre njega, dokumentovano je i udaljeno sa jednim, dva, najviše tri klika. Nema više pregledavanja enciklopedija, čestih odlazaka u biblioteke i pozajmljivanje knjiga iz kojih smo sporim i temeljnim putem saznavali stvari. Najbrži prenos informacije bila je televizija, a i tada nismo bili sigurni da li gledamo i slušamo objektivne informacije. Dobili smo šta nam je servirano. Ako je postojala znatiželja oko nečega, morali smo ekstra da se potrudimo da dođemo do informacija. O umetnosti sam učila iz knjiga, neretko deleći jednu između nas nekoliko. Znam da ova rečenica zvuči metuzalemski, ali ne mogu da fabrikujem  prošlost. Knjige Art Today iz 1995. i Art Tomorrow iz 2002. autora Edwarda Lucie-Smitha bile je Biblije savremene umetnosti i niko nije bio srećniji od mene kada sam ih kupila. One su donosile pregled i objašnjenje umetnosti koja je stalno balansirala na rubu sadašnjosti i budućnosti. Objašnjavale su šta znači i šta se dešava kada umetnost i tehnologija počnu da rade zajedno, u sinergiji.

Internet je bio spor mastodont, dolazio je uz iritantan zvuk, a kada spomenem dial-up, društvo se uglavnom deli na dva dela: na one koje obuzme nostalgičan smeh (iako nas je u datom trenutku obuzimalo grozno nestrpljenje i nervozno iščekivanje) i na one koji nâs koji se smejemo gledaju sa upitnicima iznad glava. Da, svakako su slušali o tome, ali mi se čini da im nije jasno kako je postojala takva, zapravo grozna tehnologija. Zamislite samo nivo frustracije; sve je dostupno, skoro pa na dlanu, a skupo i sporo.

Julio Le Parc, Double Mirror, 1966. Atelier Le Parc

Čitajući o optičkoj, kinetičkoj, digitalnoj umetnosti iz knjiga Edwarda Lucie-Smitha, a istovremeno gledajući u tu žicu koja se provlači iz sobe, preko hodnika pa do utičnice, gmižuči kroz stan poput stare i umorne zmije; ono što čitam i gledam u knjigama odaje utisak budućnosti, dok tehnologija koju imam kod kuće nekako za svime time zaostaje. Barem mi se to tada tako činilo. Čudna i izvrnuta situacija. I upravo zato izuzetno intrigantna. Jedva sam čekala i dočekala da vidim šta se sve dešava i stvara u toj novoj eri imerzivnih okruženja i umetničkih dela koja se bave (tada) najnovijim tehnologijama.

Sada, sa (velikim) vremenskim odmakom, posmatraću ta dela iz neke druge perspektive i jako me zanima kakva će sada ona biti, kako ću ih doživeti. Naime, u Tate Modern otvara se izložba naziva Electric Dreams: Art and Technology Before the Internet koja okuplja međunarodnu mrežu od preko 70 umetnika koji su delovali između 1950-ih i početaka internetskog doba, a koji su crpeli inspiraciju iz nauke kako bi stvorili umetnost koja proširuje i testira čula. Izložba se može pogledati do 1.juna.

Samia Halaby, Fold 2 1988, still sa prikaza na Amiga računaru. Tate © Ljubaznošću autora Sfeir-Semler Gallery, Beirut / Hamburg

Te umetnike možemo legitimno da nazovemo pionirima u umetnosti jer su svojim radovima odgovorili na rastuću prisutnost tehnologije pronalazeći nove načine za rad sa uređajima, često ih preuzimajući iz vojnih i korporativnih ruku koje su ih oblikovale. Izložba prikazuje više od 150 dela, od kojih su mnoga prvi put predstavljena u Velikoj Britaniji, nudeći retku priliku za doživljaj neverovatne vintage tehnološke umetnosti; od hipnotizujućih psihodeličnih instalacija do ranih eksperimenata sa kućnim računarima i video sintetizatorima.

Electric Dreams istražuje kako su umetnici koristili najnovije alate kako bi proširili kulturne horizonte i zamislili budućnost u kojoj danas živimo. Oni su pravi vremenski putnici i sada, sa vremenskim odmakom, to sasvim jasno shvatam. Fotografije koje dokumentuju kultnu Electric Dress Atsuko Tanake iz japanske grupe Gutai biće izložene uz njene zapanjujuće crteže nalik električnim krugovima. Nemački umetnik Otto Piene predstavlja Light Room (Jena), kontinuirani ples, ili kako on naziva “balet” svetla, dok venecuelanski umetnik Carlos Cruz Diez svojom instalacijom Chromointerferent Environment stvara mrežu pokretnih linija koja izaziva percepciju boje i prostora. Domaća mehanička naprava Briona Gysina, Dreamachine no.9, indukuje sanjivo stanje kaleidoskopskim uzorcima, dok Tatsuo Miyajima iz Japana donosi osam metara dugu zidnu instalaciju treperećih LED svetala, Lattice B, koja meditira o konceptu vremena.

Eduardo Kac, Horny, 1985. Tate. Pozajmica Tate Americas Foundation, ljubaznošću Latin American Acquisitions Committee 2018 © Eduardo Kac

Izložba takođe predstavlja grupne prostore koji okupljaju umetnike sa istorijsko važnih izložbi, ističući zajedničke interese u apstrakciji, kinetici, percepciji, teoriji informacija i kibernetici. Među njima su rane izložbe grupe ZERO, kao i domaća, veoma uticajna serija umetničkog pokreta Nove tendencije (za izložbu u Londonu prevedeno New Tendencies) iz 60-ih, koja je Zagreb etablirala kao epicentar kinetičke i digitalne umetnosti. Dela Aleksandra Srneca i Julija Le Parca biće prikazana uz članove italijanske grupe Arte Programmata, uključujući italijanske umetnice Marinu Apollonio i Graziju Varisco. Biće izložen i deo o londonskoj izložba Cybernetic Serendipity, a čiji odek se za ovu izložbu istražuje uz radove američkog umetnika Harolda Cohena (njegov softver AARON sa kraja 70-ih je bio preteča današnjih umetničkih AI sistema).

Izložba završava ranim umetničkim eksperimentima sa virtualnom stvarnošću koji su utrli put savremenim digitalnim tehnologijama. Instalacija Liquid Views Monike Fleischmann i Wolfganga Straussa omogućuje posetiocima interakciju sa njihovom slikom koja se odražava na touch screenu nalik digitalnoj vodi, dok kanadski umetnik Lawrence Paul Yuxweluptun donosi snimke virtualnog okruženja Inherent Rights, Vision Rights, prikazane na vintage CRT monitoru.

Harold Cohen, AARON #1 Drawing, 1979. Tate, Kupljeno 2015. Ljubaznošću Harold Cohen Trust © Harold Cohen

Istovremeno je kontradiktorno i neopisivo zanimljivo posmatrati te radove, stavljene u kontekst ove izložbe kao nešto prošlo ili čak vintage, kada je svima jasno da se radi o umetnosti koja je u vremenu nastajanja opasno koketirala sa budućnošću. I to ne tako davno.

Hiroshi Kawano, KD 29 – Artificial Mondrian, 1969. © Hiroshi Kawano, Photo, ZKM Center for Art and Media Karlsruhe

Katsuhiro Yamaguchi, Fujitsubo (Barnacle), 1966. Ljubaznošću Annely Juda Fine Art, London

Liliane Lijn, The Bride, 1988. © Liliane Lijn

Marina Apollino, Dinamica Circolare 6S+S, 1966. Tate. Ljubaznošću umetnice.

Samia Halaby, Spooling Up 4, 1988, still sa Amiga računara. Tate © LJubaznošću autora Sfeir-Semler Gallery, Beirut / Hamburg

STEPS (1982) by Rebecca Allen. Still iz videa. Ljubaznošću umetnika.

Suzanne Treister, Fictional Videogame Stills/Would You Recognise A Virtual Paradise? Not Enough Memory 1991-2. Fotografije sa originalnog Amiga računalnog ekrana 16 x 20” / 50.8 x 40.64 cm. Ljubaznošću umetnika, Annely Juda Fine Art, London i P.P.O.W. Gallery, New York

Alberto Biasi, svetlosna prizma (Cinereticolo spettrale), 1962-1965. Photo © ZKM Center for Art and Media Karlsruhe, Photo: Franz Wamhof

Monika Fleischmann i Wolfgang Strauss, Liquid Views, 1992. Liquid People u “Arte Virtual”, Metro Opera, Madrid, Spain, 1994 (detalj). ZKM Karlsruhe. © Monika Fleischmann i Wolfgang Strauss

Suzanne Treister, Fictional Videogame Stills/Are You Dreaming? 1991-2. Fotografije originalnog Amiga računarskog ekrana  16 x 20” / 50.8 x 40.64 cm. Ljubaznošću umetnika, Annely Juda Fine Art, London i P.P.O.W. Gallery, New York

Kiyoji Otsuji, Tanaka Atsuko, Electric Dress, 2nd Gutai Exhibition, 1956. Tate © Tetsuo Otsuji, Musashino Art University Museum & Library. Ljubaznošću YOKOTA TOKYO

Sonia Landy Sheridan, Drawing in Time, 1982-83. Kolekcija Daniel Langlois Foundation Cinémathèque Québécoise. Sonia Landy Sheridan fondovi. Photo: Cinémathèque Québécoise

François Morellet, Nasumična distribucija kvadrata koristeći decimale broja π, 50% neparnih plavih brojeva, 50% parnih crvenih brojeva, 1963. pogled na instalaciju, Atkinson Museum, Porto, 2023. © François Morellet. Fotografija ljubaznošću Atkinson Museum.