Seán McGirr, želi da obasja Alexander McQueen

“Za mene je to puštanje svetla unutra”, govori mi Seán McGirr usred završnih priprema u Parizu. Njegov debitantski nastup za Alexander McQueen je za četiri dana. Nedaleko od nas, modeli stoje u redu, a kutije sa odećom ulaze i izlaze kroz ulazne vrata, dok februarski vazduh hladi napetu atmosferu. Ali gore, gde McGirr radi, sve je mirno.

Referentne ploče stoje uz zid. Slike Davida Hammonsa, skulpture automobila Johna Chamberlaina i slike s njegovog ličnom iPhonea, čiji je ekran razbijen u milion sitnih komadića, poređane su u urednim redovima. Tu i tamo ispremiešane su fotografije mladih Londončanki nekada i sada — poput Kate Moss u njenim Pete Doherty danima i Amy Winehouse koja nosi svoju visoku “košnicu” i najniže isečenu bustier haljinu, te Bebe Parnell, sadašnje studentkinje sa Oxforda koju planira da izvede na svoju prvu reviju. Redovi cipela i čizama poslagani su na policama, uključujući prepoznatljive modele oblikovane po uzoru na konjska kopita. A na policama su odabrani lookovi- očekivani tartan i drugi vešto, detaljno ukrašeni komadi koji će biti iznenađenje.

“Počeo sam gledajući kolekciju Birds”, rekao mi je McGirr nešto više od nedelju dana ranije u svom studiju u Londonu, misleći na reviju Lee Alexandera McQueena iz proleća 1995. sa kojom najviše rezonujem. “Ono što mi se sviđa kod nje je to što je sve vrlo jednostavno, ali pomalo uvrnuto. Tu je sako sa prenaglašenim ramenima ili je rever podignut malo previsoko. Ideja je da se napravi lep kroj, a zatim ‘da se ode dalje’ kako bi se napravilo nešto novo. Uzeti nešto i dodati twist i videti što će se dogoditi.”

McGirrov posao je da donese nešto novo Alexanderu McQueenu. Kada je imenovanje obavljeno, Gianfilippo Testa, izvršni direktor kuće, rekao je: “On će donieti moćan kreativni jezik.” Da bi to učinio, uneće u njega svoje gledište, iz pozicije milenijalca. “Za mene, on mora da ima mladenačku energiju. Mislim da bi fokus trebao da bude na Londonu, toj mešavini kulture mladih kojoj ovde stalno svedočim. Želim da upravo ona bude predstavljena.” Takođe, “Mora da izazove reakciju; to je DNK brenda. McQueen također govori o agresiji, ali i razigranoj agresiji.”

A bumsteri? Pantalone koje padaju preko bokova i otkrivaju “ass-crack”, po kojima je McQueen bio poznat, pojavile su se i na drugim modnim pistama ove sezone. Ali McGirr ne radi ništa isto. Umesto toga, kaže da je jedan komad iz arhiva redizajnirao više puta. “Za mene je ovo sad moderna verzija. I dalje su super, super niskog struka, ali su labave i mogu se nositi na cool način.” Novi McQueen, kaže on, “ne bi trebao da bude previše zahtevan za svakodnevni život”.

Razrada ready-to-wear linije krucijalni je deo priče; McGirr kaže da su veliki deo sadašnjeg posla jedne patike . U tome postoji mnogo prilika, posebno za nekoga ko ima samopouzdanja kao što ima McGirr. “Uvek sam bio jako samouveren oko onoga što sam radio”, kaže. “Preselio sam se u London kada sam imao 17 godina, nedelju dana nakon škole, i moji roditelji su me zaista podržavali jer sam verovao u to.”

Sada 35-godišnjak, McGirr je bio jedan od onih alternativnih londonskih klinaca u vreme kada je McQueen oduzeo sebi život 2010. — došljak iz Irske na rubu da se prijavi na Central Saint Martins kako bi pronašao svoje mesto u modi. Horn of Plenty i Plato’s Atlantis, poslednje dve McQueenove kolekcije, impresionirale su ga. “Imao sam 20 godina… to je bila moja formativna godina, a te dve revije su mi udahnule mnogo inspiracije. Plato’s Atlantis bila je vrlo hrabra, sa tako snažnom porukom. Taj show je ostavio utisak na mene, a imao je i vrlo snažan učinak na kulturu, sa Lady Gagom i ‘Bad Romance’. Sve je bilo u tkanini.”

Odrastao je u “prilično banalnom, prilično konvencionalnom” predgrađu Dublina sa roditeljima koji su marljivo radili; njegova majka kao medicinska sestra i njegov otac kao mehaničar (na njegovoj reviji će biti i oba roditelja i mlađi brat i sestra). “Nisam baš bio u modi; ono što me je uvelo u to bili su filmovi,” kaže. Njegov tata je voleo Tarantina i pokazao mu je Reservoir Dogs i Pulp Fiction. “Ti likovi koji su bili na margini, autsajderi, pomalo opasni — mislio sam da su stvarno cool.” McGirr je želeo da bude novinar, ali filmovi su mu pomogli da shvati da kroz odeću može da kaže ono što želi. “Zato toliko volim McQueena, jer u odeći uvek postoji neka poruka”, kaže. U šivenje ga je uvela njegova baka koja se bavila uređivanjem izloga 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Počeo je da kupuje vintage odeću i prerađuje je te je skrojio svoju školsku uniformu. “Ovo je improvizacija — hteo sam da vidim kako se stvari slažu. To je bilo nešto što me stvarno privuklo.”

Po dolasku u London zaposlio se u prodavaonici cipela u Oxford Streetu, ali to nije dugo trajalo. “Doživio sam nešto što bih mogli nazvati homofobnim iskustvom. Dio osoblja je bio grub prema meni jer su znali da sam gay. Nazvao sam mamu, a ona mi je rekla: ‘Odlazi od tamo’. Tako sam te večeri otišao u gay bar i tamo počeo raditi.”

Kasnije se, zahvaljujući savjetu Louise Wilson, legendarne profesorice modnog dizajna u Central Saint Martinsu, prijavio i dobio stipendiju te diplomirao na školi 2014. godine.

Oni koji su krenuli pet ili deset godina ranije, poput Simone Rocha, Christophera Kanea i Jonathana Saundersa, lansirali su svoje brendove odmah nakon završetka studija, ali McGirr i njegovi kolege diplomirali su s druge strane Velike recesije. Većina je tražila poslove u velikim tvrtkama, a McGirr je odabrao jednu od najvećih: tokijsku tvrtku Fast Retailing, vlasnika Uniqla, gdje je radio na liniji Uniqlo U s Christopheom Lemaireom. “Bilo je stvarno inspirativno živjeti u Japanu”, kaže. “To je tako različita kultura, ali oni su otočani kao i Irci. Oboje smo malo čudni.”

Nakon što je živio u Antwerpenu i radio za Dries Van Noten, vratio se u London kako bi se pridružio timu JW Andersona, počevši s muškom kolekcijom prije nego što je preuzeo žensku i ulogu voditelja ready-to-wear linije. Osim Andersona, među dizajnerima kojima se divi navodi Johna Galliana, Ricka Owensa i japanske dizajnere Junyju Watanabe, Isseyja Miyakea i Rei Kawakubo: “To su ljudi koji stvari vide na nekonvencionalniji način, koji pokušavaju progurati ideje naprijed ili promijeniti način na koji gledamo stvari.”

O svom stilu rada kaže: “Bio sam dizajner 10 godina, još uvijek sam, i navikao sam raditi s timovima u kojima rade mladi te davati ljudima puno prostora, ali također poprilično volim biti uključen.” Osim stilistice Marie Chaix i asistenta, svi u timu su radili prije njegova dolaska, a mnogi su radili i sa samim Leejem. “Svi smo uzbuđeni što radimo nešto novo. Mislim da sam prilično otvoren prema kreativnim ljudima i mogu biti fleksibilan. Polako shvaćaju što volim, a ja pokušavam vidjeti u čemu su stvarno vješti.”

McGirr živi u vrećastim Dickies oantalonama, Saint James pletenim stvarima i matching dijamantnim huggie minđušama koji ističu njegove plave oči. U razgovoru održava kontakt očima bolje nego iko koga sam upoznala, a po studiju se kreće atletskom lakoćom. Pliva, a uoči revije praktikuje jogu.

McGirrovo imenovanje izazvalo je online buru – bio je to još jedan čovek na još jednom vrhunskom dizajnerskom poslu, a ovaj je bio posebno bolan jer je zamenio voljenu Sarah Burton, koja je radila rame uz rame sa McQueenom pre njegove smrti. McGirr gaji poštovanje prema Burton. “Rečnik koji je McQueen doneo, to je ono u čemu je Sarah bila tako neverojatna; nosila je taj žar.” Čini se da je njegov odgovor na zaprepašćenje koje je izazvao njegov dolazak usklađen sa njegovim saradnjama, i da mu nije problem da zasuče rukave i baci se na posao. “Očito je”, kaže, “sve vrlo složeno. Ali da budem iskren, jako sam srećan i jako ponosan što je moje imenovanje podstaklo takvu raspravu o različitosti. Radio sam širom sveta i uvek sam primećivao da raznolikost rađa kreativnost. Mislim da je jako važno nastaviti taj razgovor.”

Prošlog meseca McGirr je objavio teaser kampanju koju je snimio umetnik Tommy Malekoff, a u kojoj su se pojavile Debra Shaw i Frankie Rayder, koje su nosile revije Leeja McQueena. Ponovno je uveo logo koji je skicirao McQueen (onaj sa c unutar Q) i vratio lobanju — ikonu kuće. “Bila je to neka vrsta igre u gotičkoj tradiciji kuće”, kaže. “Hteo sam da napravim nešto što je vrlo sirovo – pomalo razigrano, pomalo agresivno.” To je stimulisalo raspravu na internetu, kao što to uvek obično bude u početku, i stavovi su bili različiti, ali opet, on je usklađeni u pogledu reakcija. “To je malo podelilo ljude. Mislim da je to cool i važno. Lee McQueen je 90-ih rekao: ‘Radije bih da ljudi mrze to što radim nego da ne osećaju ništa.’ Mislim da je McQueen pomalo takav.”

Provokator po prirodi, McQueen se dobro osećao u tami, ali ne očekujte isto od McGirra. “Moda bi zaista trebala da uzbuđuje ​​ljude, ali na optimističan način”, kaže. “Ne volim baš tugu ili potištenost. Da budem iskren, mislim da je mentalno zdravlje u svetu na niskim granama. Moda bi trebala da dočara osećaje koji su pomalo uvrnuti,”— na pariškoj premijeri, reči koje je upotrebio bile su “grub glamur”— “ali da vas u isto vreme i inspiriše.”

Kako bi zadržao lični osećaj ravnoteže, prošle godine se povukao sa Instagrama. “Pre sam stvarno uživao u tome, ali onda sam odlučio da ću da se sklonim, uglavnom zato što želim da ostanem fokusiran na posao. Mislim da je za mene zdravije da se toga klonim.” Jednom nedeljno radi i analizu. “Za mene je prilično dobro da na neki način kontekstualizujem i razumem ono što pokušavam da uradim i duboko razmislim o stvarima.Prilično me zanima ljudski um. Kako radimo, naša psiha, kako dolazimo do stvari. Znate, živimo u svetu koji je sada vrlo reaktivan. Uvek je zanimljivo razmišljati malo dublje, razumeti odakle stvari zapravo dolaze.”

Tamo gde nas večeras vodi je Olympiad, nekadašnja veleprodajna prodavnica hrane u srcu kineske četvrti Pariza. Želeo je nešto pomalo industrijsko i u skladu sa McQueenovom tradicijom prezentacije daleko od buržoaskog središta Pariza. Pre showa, McGirra preplavljuju emocije. “Mislim da je McQueen bio najveći dizajner koji je ikada živeo, zaista. Dakle, uzbudljivo je. Uzbuđen sam zbog budućnosti.”