Od punk supkulture 70-ih pa sve do entuzijastičnih Swiftiesa danas, idolizovanje muzičkih zvezda oduvek se odražavalo u oponašanju njihovog stila. O svemu tome razgovarala sam sa fotografom Jamesom Mollisonom.
Dok se naša tela izvijaju u ritmu muzike, okupana mrakom i tek pokojim tračkom svetlosti koji dopire iz light mašine obasjavajući naša nasmejana lica, posmatram rasplesane obrise ljudi kako grle potpune neznance. Tek tako. Bez predomišljaja, iskreno i spontano. Kao da su, potpuno iznenada, obuzeti najčistijom lepotom trenutka, svu tu jednostavnost i lepotu života stisnuli u zagrljaj, da tako podeljena još malo naraste. I zaista, postoji nešto magično u zagušljivim, znojnim klubovima u kojima zajedno dočekujemo jutra, u rasplesanim telima koja se gibaju kao jedno dok žmarci klize našim leđima, u pevanju uglas dok nas zvuk koji volimo odvodi na putovanja putevima sećanja… Postoji nešto neodoljivo, nešto čarobno u muzici, nešto što nadilazi nas same. Nešto što želimo da proživimo iznova i iznova da bismo se osećali živima, nešto što želimo da podelimo sa drugima.
Muzika je mnogo više od zabave, od pozadinskog „šuma“ koji ispunjava prazninu i nadglasava tišinu. Ona je univerzalni jezik koji „razumemo” negde duboko u sebi, „unutra“, koji nas spaja nadilazeći granice, generacije, kulture i geografske širine. Muzika je poput glasnika koji nam pomaže da premostima reči i osećamo bez objašnjenja, ona je vremeplov za uspomene, simfonija koja dodaje soundtrack našim životima. Ali muzika je i mnogo više od toga. Od najranijih dana našeg detinjstva, od uspavanki i himni, preko refrena koji, najčešće „preglasno“, odzvanjaju našim tinejdžerskim sobama oblepljenima posterima naših idola, ona je tkanje koje prepliće naše društveno biće, spona koja nas bezrezervno povezuje sa drugima, daje nam osećaj zajedništva, osećaj da negde pripadamo. Kao takva, muzika je alat kojim oblikujemo naše identitete, tražimo svoje mesto u svetu u kojem, više od razlika, tražimo one koji nam nalikuju. Muzika je vezivno tkivo subkultura čiji pripadnici ne dele samo muzički ukus već i vrednosti, životni stil, kodove oblačenja razrađene do najsitnijih detalja koji su, članovima zajednice, instantno prepoznatljivi. Osim što čini neizostavan deo naših individualnih iskustava, što nas odvodi na putovanje naših ličnih sećanja i utkana je, poput himne, u sve važne trenutke naših života, muzika je i snažan društveni „lepak“, nit koja povezuje pojedince u zajednice, daje im osećaj pripadnosti i oblikuje grupne identitete.
Kako bi objasnio taj „plemenski“, primordijalni element zajedništva koji se pretače i kroz moderna društva, ujedinjen elementom muzike, fotograf James Mollison godine 2005. započeo je svoj projekat „The Disciples“. Obilazeći koncerte u Evropi i SAD-u, fotograf koji je rođen u Keniji, odrastao u Velikoj Britaniji i danas živi u Veneciji, u svom je mobilnom fotografskom studiju snimao fanove muzičkih grupa, kreirajući potom panoramske kolaže koji podsećaju na koncertne redove. I dok je često odevna kombinacija ili pak šminka na licu za mnoge muzičke fanove na koncertima tek deo „kostima“ u koji se prerušavaju iz zabave i želje za većom povezanošću kroz zajedničko iskustvo sa hiljadama drugih ljudi, za neke je to neodvojivi deo njihovog svakodnevnog imidža. Od punk subkulture 70-ih ili pak ere britpopa 90-ih godina, pa sve do entuzijastičnih Swiftiesa i manije K-popa danas, idolizovanje muzičkih zvezda oduvek se odražavalo u oponašanju njihovih stilskih izraza. Svaka od tih „grupa“ prožeta je precizno razrađenim estetskim kodovima, od frizure i šminke do boja odeće ili samo pertli na cipelama, a elementi njihovih stilova oblikovani su toliko pedantno da za pripadnike grupe nema zabune ko čini njen deo, a ko joj ne pripada. Vizualna prezentacija neodvojiv je element grupnog identiteta, a najočitiji biva upravo u trenucima kad hiljade ekstatičnih obožavatelja u koncertnim arenama svog idola dočekuju vriskovima, često oponašajući izgled objekta svog divljenja. Zadivljujući dosezi tog obožavanja nadahnuli su Mollisona da uroni dublje u fenomen.
Svoj projekat Mollison je započeo inspirisan izgledom vatrenih obožavateljki pop zvezde Britney Spears, koje je početkom milenijuma sreo na ulicama Los Angelesa, a koje su neodoljivo nalikovale jedna drugoj, ali i na sâm subjekat svoje fascinacije. Ali kako je njegovo fotografsko istraživanje odmicalo, Mollison je došao do zadivljujuće spoznaje. Osim što kodovi odevanja fanova nadilaze krovne „zajednice“ u koje bismo ih mogli svrstati, poput na primer subkultura, obožavatelji neretko svojim stilom „oponašaju“ svoje idole do te mere da im čak često nalikuju ne samo stilski već i fizički, stvarajući zajednicu koju bismo mogli opisati kao moderno pleme. Reč je o fenomenu koji je svojstven svim velikim muzičkim imenima sa velikom bazom obožavatelja, koji ispunjavaju koncertne arene hiljadama slušalaca (pa i pokojem indie bendu sa vatrenom šačicom fanova) bez obzira na žanr kojem njihova muzika pripada.
„Povezao sam taj osećaj zajedništva sa onime što je ljudima ‘nekada’ predstavljala crkva – muzika ih spaja na isti način, a povezujući se kroz muziku, postaju deo plemena, ‘porodice’“, objašnjava Mollison dodajući kako je od vremena kad je počinjao, a usled pojave društvenih mreža, taj fenomen još dodatno vidljiv i naglašen. Mollison je svoju seriju „The Disciples“ krojio u dva navrata, prisustvujući više od 60 različitih koncerata, a projekat je prvi put ukoričio 2008. godine. Stranice svoje knjige ukrasio je portretima obožavatelja muzičara različitih profila, od ekscentričnih fanova Lady Gage u avangardnim kostimima, preko Sex Pistols punkera u tartan suknjama i sa frizurama koje prkose gravitaciji, do fanova Oasisa sa poludugim kosama stisnutima uz obraze u old school trenerkama koje su braća Gallagher, na talasima slave britpopa, učinili uniformama cele jedne generacije. Ali baš kao i u slučaju Oasisa, čiji su obožavatelji spomenuti stil ugravirali u svoje identitete, čineći ga nostalgičnim podsetnikom na dane svoje mladosti, Mollison je sličnost pronašao i kod fanova rock legende Roda Stewarta. „Kod Stewartovih fanova jasno je da muzika utiče na to ko oni jesu i kako sami sebe percipiraju. Da, povezano je sa pripadanjem plemenu, ali nekima od njih je i puno više od toga – nekima je to identitet, deo života. Reč je o ljudima koji na nega i fizički liče, ne samo stilom ili odećom“, objašnjava Mollison i dodaje: „Reč je o identifikovanju sa nekim za koga misliš da je cool, sa kim deliš iste vrednosti, a kad ostariš, to postane nostalgični podsetnik na mladost, na dane kad si bio bezbrižan. I koliko god se stil tvog idola menjao, uvek se držiš za one ‘slavne’ dane, za ono što omogućuje tu rekonekciju sa prošlošću.“
„Odgovor na pitanje ‘šta slušaš?’ može otkriti toliko puno o osobi kojoj si ga postavio“, govori Mollison insinuirajući da je reč o jednom od najintimnijih pitanja koje možemo uputiti sagovorniku. I zaista, muzika uz koju sklapamo kapke i pomeramo glave dok smo sami ili ona uz koju pedaliramo praznim ulicama vraćajući se iz izlaska je mnogo više od zvuka koji ispunjava tišinu. Ona je deo nas, nevidljivi konac koji prožima naša sećanja i naše emocije, podseća nas na važne trenutke naših života, isprepliće narative koje želimo da ispričamo o svojim iskustvima, tumači ono što jesmo bez reči i objašnjenja. Ujedinjujući nas pritom u našoj univerzalnoj, toliko duboko ukorenjenoj težnji da budemo deo nečeg većeg od nas samih, da pronađemo dom u svom „plemenu“, da pripadamo. Odgovor na pitanje „šta slušaš?“, odgovor je na pitanje „ko si?“.
