Hajde da se volimo

Brenu sam sreo tri puta. Prvi put sa šest godina. Tada je među nama decom pomama oko lika i dela Lepe Brene bila već ogromna i kod mene je rezultirala takmičenjem sa komšinicom kome će roditelji prvom kupiti album „Bato, bato”. Fenomen koji je ona bila kada se pojavila teško je objasniti i možda nemoguće nekome ko nije živeo u tim vremenima. Dečaci, devojčice, tate i mame (OK, mame možda malo manje) prosto su se ukrcali na brzi voz zvani Lepa Brena koji se izgleda zaustavljao na drugoj planeti. Njene vruće pantalone su bile deo seksualne revolucije kod nas, a deca su (i dečaci i devojčice) kupovali barbiku sa njenim likom u stotinama hiljada primeraka. Možda ste gledali snimke koji prikazuju kako je izgledala Beatles, Elvis ili kasnije Michael Jackson ili Madonna manija? Ne preterujem kada kažem da je tako bilo i kada se pojavila Brena. (Onaj ko je posedovao kojim slučajem ličke narodne kape sa resama bio je srećan jer je mogao da oponaša Brenu iz „Tesna koža” faze kada je imala oko glave vezane rese). 

Drugi put sam je sreo na snimanju. Bila je 2011. godina i poznanik mi je rekao da radi na fotografisanju sa Brenom i odmah sam ga pitao da me uvede. Bilo mi je bitno da upoznam uživo ženu koja je toliko uticala na mene u detinjstvu. Bila je veoma profesionalna, što me začudilo, imajući na umu kako se zvezde i modeli ponašaju na snimanjima i kako se i oni koji nemaju ni deo onoga što je ona postigla ponašaju kao dive ili zvezde. Brena je bila jednostavna. To je ono što me je začudilo i nateralo da pokušam da promenim nešto u modnoj industriji u kojoj sam radio. Uvek sam govorio saradnicima i kolegama „niko ne sme da se ponaša grozno ili loše prema vama. Ako se ponaša – prekinite snimanje”. 

Treći put sam je sreo u oktobru ove godine. Želeo sam da je intervjuišem i zaokružim ovo putovanje iz detinjstva odajući joj počast koju zaslužuje. Jer pojavljivale su se zvezde i pre i posle nje na našoj sceni. Ali nije se desio fenomen sličan njoj. Nikada. Nakon četiri dana snimanja, u četiri grada i dvema državama, dogovaramo se da se vidimo i napravimo intervju. Kada smo ugovarali prvi sastanak kako bismo zakazali snimanje za novembarski broj Vogue Adria, pozvala nas je u svoju kancelariju. Kada smo se dogovarali da sednemo i uradimo ovaj intervju, nakon što je snimanje završeno, pozvala nas je u svoj dom. Dok sam ulazio u njenu kuću,shvatio sam da smo uspostavili odnos poverenja i da je ono što smo uradili značajno za nju. Donosimo dve flaše belog vina, iako znamo da obično ne pije, ali pošto je ostalo još samo nekoliko sati do njenog rođendana, imam osećaj da ovo može biti poseban trenutak. 

Pojavljuje se, veća od života, nepretenciozna, jednostavna, ogrnuta u šuškavi prsluk. Moli nas da je pratimo u njen dnevni boravak, smešta nas i govori dok se uvaljuje u beli dvosed: „Pa da počnemo, izvolite.” 

Uključujem snimanje na telefonu i počinjem da postavljam pitanja. Odgovara profesionalno, kao i uvek u svojoj karijeri, i na bilo kakvo prekidanje nastavlja da priča i da daje do znanja da nije spremna da odustane od zacrtanih odgovora. S njene desne strane joj sedi podrška, i vidim da te dve prijateljice pomno slušaju naš razgovor dok naizgled pričaju jedna sa drugom. Pretpostavljam da je to ustaljeni princip po kojem funkcionišu. Legenda ispred mene odgovara na pitanja i s vremena na vreme uvija prstom pramen koji joj pada sa leve strane lica. Priča nam o karijeri, slavi, izazovima. Pored nje na stočiću sa desne strane je čaša vode, a usled persiranja jaz između njenog dvoseda i moje fotelje čini se još većim. U nekom trenutku joj se izvinjavam i prekidam je u odgovoru o njenoj astronomskoj popularnosti koju je postigla i pitam je kako se nosila sa time. 

„Vi ste iz Vojvodine?”

„Jesam. Novi Sad. Sigurno mi čujete po naglasku.”

„Čula sam”, kaže uz osmeh. „Zato i pitam.”

U tom trenutku menja ton, kao da smo odjednom postali za trenutak bliži i obraća se prijateljici.

„Daj i meni vina. Da ispričam i ono što ne treba.”

One odlaze u kuhinju gde i ostaju, sada sa uverenjem da više nisu potrebne.

„Mene je Novi Sad spasao 80-ih i 90-ih godina.” Ispija gutljaj i nastavlja. „Znaš, kada završimo nastup ili koncert, svi iz mog benda odlaze nekome. Ja nisam imala nikoga, bila sam potpuno sama. Meni je taj grad bio moja oaza mira. Posle dva koncerta dnevno bila mi je potrebna jednostavnost, trebao mi je reset. Meni je trebao odmor od Lepe Brene. I u Novom Sadu sam ga našla.” 

„Nije bilo presretanja na ulici? Fanova?”

„Naravno da jeste. Ali u Novom Sadu kada šetam oni kažu: ‘Eno je Lepa Brena’ (govori mi novosadskim naglaskom i smeje se). I to je ono što mi je trebalo.”

„Drago mi je da smo vam pomogli.”

Treba imati na umu da ona nikada nije bila samo „pevačica”, termin koji se i dan-danas pogrdno koristi; termin za nekoga ko je tu da peva i da zabavlja i od koga se često ne očekuje mišljenje, stav, uspeh.

„Niko od nas nije svestan, kada krene, šta će se desiti. Ali svako biće na ovoj planeti ima svoj put i svoj zadatak. Upoznala sam puno uspešnih ljudi u svom životu, što ovde, što u inostranstvu, i mislim da su oni koji prave velike stvari u suštini veoma jednostavni.”   

„Da li je postojao neki konkretan trenutak kada ste pomislili ‘to je to, uspela sam’?”

„Da, kada sam se prvi put pojavila kod Minimaksa, znala sam da je to početak moje karijere. Drugi trenutak je bio kada sam 1982. izašla na scenu prvog koncerta u Domu sindikata. Dok sam hodala scenom i osetila reakcije i ljubav publike, shvatila sam da je to to.”

Taj trenutak Doma sindikata je nešto na šta je veoma ponosna. Desio se iz njenog mladalačkog divljenja i prkosa. U isto vreme, u Parizu Yves Montand je održavao koncerte u dvorani Olympia i Brena je odlučila da pokuša da prati čoveka kojem se divila. Rasprodavala je veče za večeri i ubrzo je za nju to postalo malo takmičenje koje je preraslo u seriju od trideset jednog uzastopnog koncerta.

„On nije imao pojma ko sam ja, niti je čuo za mene. Ali ja sam veoma dobro znala ko je on. On je odradio trideset a ja trideset jedan uzastopni koncert. Tada sam shvatila da mogu da radim velike stvari.”

„Je l’ tako nastala Lepa Brena?”

„Nadimak Brena mi je dao trener košarke u srednjoj školi: ‘Ne mogu da te zovem Fahreta, to mi je dugačko, ja ću tebe zvati Brena.’ I ja sam u tom trenutku pomislila: ma neka me zove kako hoće, to je samo na času košarke. Ali nadimak je ostao. A onda je Minimaks pred tu famoznu emisiju dodao Lepa. I kada je najavio Lepa Brena ja sam mislila da se radi o nekom drugom gostu. Nisam shvatila u tom trenutku da govori o meni.”

U današnje vreme ređe se javljaju fenomeni koje smo imali u 80-im. Brena je svoj prvi album objavila 1981. i postigla status tolike zvezde za samo tri godine da je bila pozvana (što mnogi ne znaju) da peva na otvaranju Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. „To je bila neverovatna čast za mene. Pevala sam sa Balaševićem na otvaranju. On je bio poseban čovek. Pesnik. Takođe, čovek koji se, kao ni ja, nije promenio pored sve popularnosti.”

Brena nije bila kao njeni ostali vršnjaci. Ona je već u drugom razredu gimnazije počela uz blagoslov roditelja da peva na igrankama u pozorištu „Vaso Pelagić” u Brčkom i da zarađuje. Priznaje da je bilo duplo teže jer je morala i da radi i da ide u školu, a ponekad je posle samo nekoliko sati sna nakon pevanja ustajala i kretala na časove. „I onda dođem na prvi čas i profesor koji je bio veče pre toga na mom nastupu ni ne spusti dnevnik na sto, a već kaže – Jahićka na tablu! Uvek su me prozivali prvu! I zato sam morala da učim više od ostalih kako me nikada ne bi zatekli nespremnu.”

Tada je i ofarbala svoju kosu u plavo i to je bio početak nastanka Brene koju znamo danas. „Moja majka mi je šila sve kostime. Bila je krojački genije. I uvek sam znala šta želim i u čemu se osećam dobro. Mislim da je ta sloboda jedne devojke koja se dobro oseća u svojoj koži nešto što je publika kasnije prepoznala i zašto me je prihvatila. A opet, nikada nisam želela da prelazim granice. Želela sam da se svi koji me gledaju i koji me slušaju osećaju dobro.”

Čitaoci i publika danas možda ne shvataju koliko je Brena bila kontroverzna kada se pojavila. Nije ona bila samo još jedna u nizu postojećih. Bila je prva i jedinstvena, i otpor i kritike na koje je nailazila nije bilo jednostavno podneti. 

„Još od mladosti sam morala da se borim sa predrasudama. Nikada nisam ispričala ovo nikome – kad sam bila u gimnaziji bilo je glasanje za predsednika Omladinskog saveza komunista. I ja sam pomislila: ‘zašto da ne’, i prijavila se. Da bi mi rekli da ne mogu da glasaju za mene jer sam ‘pevačica’. Nije mi bilo jasno zašto me kažnjavaju samo zbog toga što radim i zarađujem dok oni žive na grbači svojih roditelja. Ni dan-danas mi nije jasno zašto pevačice nemaju u očima ljudi isti kredibilitet kao ostala zanimanja. Jasno ti je zašto sam pored takvog stava morala dodatno da se trudim i dokazujem samo da bih im pokazala da sam dovoljno dobra.”

Nakon srednje škole odlazi u Beograd na studije turizmologije.

 „Trebalo je i studirati, i platiti i fakultet i stan. Htela sam da znam šta mi budućnost nosi. Pitala sam svog prodekana šta ću ja biti kada završim studije, šta mogu raditi, gde mogu da se zaposlim, kolika će mi biti plata. Kada mi je dao odgovore, moram priznati da to nije bila budućnost koju sam želela. Sećam se da su mi roditelji, pre nego što sam otišla na studije, kupili nove čizme i jednu veliku braon pelerinu koju sam nosila tog dana. I nakon tog razgovora sa profesorom sam odlučila da odem nazad kod mojih i da im saopštim da želim da pevam i da dobijem amin. Da želim da zarađujem.”

Zastala je zatim na trenutak, ispila gutljaj i uzdahnula. Znate onaj osećaj kada prepoznate da se neko sprema da podeli sa vama svoju ranjivost? Lepa Brena prekoputa mene na svom belom dvosedu ostavlja čašu sa vinom na stočić pored sebe, uvija svoj pramen još jednom, blago zabacuje prsluk sa ramena kao da joj je postalo toplije i govori mi:

„U to vreme na autobuskim stajalištima nije bilo nadstrešnica, a odjednom je počela da pada neka grozna kiša i da duva košava. Kišobran koji sam imala se skroz izvrnuo, žice na njemu su otišle dođavola. I tako stojim na stanici, gledam svoj slomljeni kišobran u ruci, čoja moje pelerine se natapa sve više kišom i ona postaje sve teža i teža, a nebom odjednom počinju da sevaju munje. I kao u nekom filmu, dve munje se spajaju i prave prasak kao da su udarile u neki dalekovod. Prilazi mi tada neki pas sa ulice i staje pored mojih nogu da se sakrije od kiše. Tada sam pomislila: ‘Ja nikada više neću čekati. Ja nikada više neću kisnuti. Ja menjam svoj život.’” I potpuno iskreno dodaje šta je prvo što je usledilo nakon što je od pokisle devojke na autobuskoj stanici nastala Lepa Brena. 

„Kupila sam šuškavac. Da nije promočiv i da mi bude toplo.” I dok to govori, prelazi rukom po prsluku koji nosi sada, a ja zamišljam filmsku scenu iz „Prohujalo sa vihorom” koja se odigrava, umesto na američkom jugu, u Beogradu. 

„Kada biste se vratili nazad i kada biste se obratili toj pokisloj devojci na stanici, da li biste imali da joj date neki savet?”

„Da život jeste fantastičan. Ali je sve imalo svoju cenu.”

„A sada kada znate šta ste sve prošli, uradili, žrtvovali, da li biste izabrali isti put?” 

Ne okleva i odmah odgovara bez ikakvog premišljanja: „Nikada ne bih išla istim ovim putem ponovo.”

„Ne?!”

„Ne. Možda bih bila doktor. To je ono što sam želela kada sam bila mala. Ali znam da bih sigurno, ako bih moga da biram, birala da budem muškarac. Jer sam sve to već prošla i znam koliko je teško jednoj ženi. A ako ste lepa i pametna žena, opasnost je što svi žele da vas izmanipulišu i svojataju. Trebalo je puno snage i mudrosti ostati ničija. Možda je to i moj najveći uspeh – što sam pored svega i uprkos svemu ostala svoja.” Zbog te autentičnosti, iskrenosti i slobode su je u isto vreme obožavali i kritikovali.

„Koji poklon u vašoj karijeri je bio najbizarniji?”, pitam je iskreno zainteresovan za odgovor.

„Kada sam išla da pevam u Rumuniju, to je bilo neverovatno iskustvo. Tada je u Rumuniji vladala porodica Čaušesku. Mene su odveli na stadion u Temišvaru, gde je narod, kada nas je video, bacao cveće na nas. Ja sam toliko plakala. Za vreme koncerta imala sam tačku kada me na kranu dižu iznad publike, i na tih nekoliko metara u vazduhu ja pevam ‘Živela Jugoslavija’ i vidim da su svuda oko stadiona tenkovi sa dignutim cevima. Pomišljam da su to neki zaostali tenkovi iz 1945. jer je nemoguće da su ovde zbog mene. I tek sam onda shvatila kako oni žive, to jest kako mi živimo u odnosu na njih, iako smo bili socijalistička zemlja. Ja sam za njih bila Zapad, iako sam iz Jugoslavije. Bila sam potencijalna iskra protiv režima. Nakon koncerta su me odveli u hotel, u predsednički apartman. To je bilo toliko veliko da mi je trebalo dosta vremena da odem od kupatila do spavaće sobe. I onda me obezbeđenje odvede do frižidera da mi pokaže poklon koji je dopremljen posebno za mene. I kada su otvorili vrata frižidera tamo je bila flašica koka-kole.”

„A kako je bilo u Bugarskoj? Kako je bilo na koncertu pred desetinama hiljada ljudi? Breno, sletanje helikopterom!”

„Ma znate sve o tome, nego jesam li ti rekla da sam, kada sam išla u Bugarsku, otišla kod Baba Vange?”

„Niste. Je l’ pogodila nešto?”

„Pogodila je sve!”

Delove ovog razgovora moram zadržati za sebe, ali čini mi se da je u meni prepoznala srodnu dušu sklonu astrologiji i vidovnjacima. „Verovatno su vam stvari koje vam je tada rekla potpuno suludo zvučale?”

„Ma da. Ali rekla mi je samo lepe stvari, rekla mi da ću se udati za muškarca u beloj uniformi, da ću rađati mušku decu samo i da ću se vratiti u Bugarsku sledećeg septembra, i da obavezno, kada se vratim, opet dođem kod nje. Rekla sam joj: ‘Ne vraćam se, pravim pauzu, neću pevati sledeće godine.’”

I nastavlja.

„U međuvremenu sam upoznala Bobu, počeli smo da se zabavljamo, i ostvarila sam svoj plan da se povučem na neko vreme. Moj menadžer Raka me je ispoštovao i dao mi je prostora i vremena, ali je jednog dana odlučio pa me pozove dok sam bila u hotelu u Opatiji na bazenu. Rekla sam im da me niko ne uznemirava jer sam bila tamo inkognito. Ali on je bio toliko uporan da su na kraju prespojili telefon sa recepcije nekim kablom i dovukli ga do bazena. ‘Znam da si rekla da te ne zovem i ništa mi ne treba i ni na šta te ne nagovaram, samo odmaraj, ali molim te mi obećaj samo da prvog septembra idemo u Bugarsku.’ Mislim da sam rekla ‘da’ samo da bi me ostavio na miru. I onda sam shvatila – Baba Vanga mi je rekla da ću se vratiti kod nje za godinu dana!”

„Nemojte Bobu da preskačete tako brzo.”

„U dvadeset sedmoj, u nekoj dvadeset osmoj kada sam upoznala Bobu, tada sam prvi put iskreno onako… znaš… zaljubila sam se.” Dok to izgovara, iz kuhinje kreću da dopiru uzvici i navijanje. Prijateljice su tu i daju do znanja da slušaju i dalje. 

„Nemojte da dobacujete!”, smeje se i nastavlja. „Kada se on pojavio, shvatila sam da mi je to nedostajalo. Moji iz benda, kada se vrate kućama, vraćaju se svojim porodicama. A ja se vraćam u prazan stan. Ta zaljubljenost mi je dala novo saznanje da je sve što prolazim suviše za jednu ženu. Nisam želela da budem Lepa Brena dvadeset četiri sata – razdragana, vesela, pevačica, javna.”

„Da li vam je doneo balans koji vam je trebao?”

„Da. Jer je on tada bio svetska zvezda i znao je kroz šta prolazim. I jednostavno sam se prepoznala sa njim. Imao je životnu radost, detinju skoro. Prosto, on me je upotpunio.”

„Vi ste bili naš celebrity par pre nego što su to na svetskoj sceni postali David i Victoria!” 

„Kada me je odveo u London da biramo prsten, u draguljarnici mi je čovek doneo toliko veliki kamen da sam mislila da se šale sa mnom i da je skinuo i doneo deo kristalnog lustera.”

„I da ne zaboravimo, Dior venčanica.”

„Sećam se da sam imala po dva koncerta dnevno i da sam skinula sa 85 na 64 kg svoju težinu i bila vitka kao manekenka. Ušla sam u venčanicu veoma lako. Ali novinari mi nisu dali da uživam ni u tom trenutku, pisali su kako sam izvadila rebra. A ja nisam razumela zašto to pišu jer sam bila sigurna da oni znaju koliko sam ja prirodna i koliko sam ja lepa.” I kreće glasno da se smeje i mami svima u sobi osmeh. 

„Šta će pričati kada vide kako ste u ovom editorijalu u revijskim veličinama.”

„Ja sam oduvek bila prirodno zgodna.” Nastavljamo da se smejemo i ona odlučuje da je vreme da se poruči hrana. „Trenutno sam na proteinskoj ishrani. Ali ne isključujem vino! To je potpuno prirodno!”

„Da se razumemo, dali ste mi zadatak. Ali kada sam videla sa koliko ste žara ušli u sve ovo, dali ste mi snage da izdržim. I sećate se kako sam vam govorila ‘nema padanja!’” 

Lepa Brena se nakon što je urađen moodboard i ugovoreno snimanje, potpuno prepustila. Bila je upravo ono što je bila kada sam je sreo drugi put u svom životu – veliki profesionalac. Nije postavljala pitanja, pravila problem oko outfita, tražila da pogleda fotografije na snimanju, žalila se na kišu… Pokazivala je iz dana u dan šta znači biti istinska zvezda.

„Ja sam vas prepoznala kao svoju decu. A kada radiš za svoju porodicu, onda daješ sve, poslednju kap ljubavi, poslednji atom snage.”

Tu smo da posvedočimo da je zaista tako bilo. Na jednom od četiri dana snimanja koje je bilo na aerodromu, posle 12 sati snimanja počinje da pada kiša, Lepa Brena je na kolima i zabacuje na haubi noge iznad glave. 

„Ta fotografija je genijalna”, uzvikujem.

„Ja znam da sam bila zgodna mačka, ali eto ni dan-danas nisam tako loša.” Dok se smejemo, prisećamo se koliko smo bili nervozni dok je izvodila akrobacije. „Iskoristila sam na snimanju sve svoje znanje sa joge, ali kada sam to uradila, samo sam pomislila: ‘Alo, ženo, toliko si puta pala, slomila se, šta to radiš?! Ponašaj se normalno!’ Ali vi i vaša energija ste me poneli.”

Kada kažemo da je Lepa Brena bila simbol Jugoslavije, ne govorimo o tome da je bila politička figura, ona je jednostavno bila simbol ideje o zajedništvu, simbol „hajde da se volimo”.

„Ja sam Jugoslaviju shvatala kao malu Evropsku uniju – imali smo jednu monetu, jednog predsednika…”

„Jednu Lepu Brenu!”

„Jednu Lepu Brenu!”, ponavlja i smeje se.

„Je l’ pevate neke svoje pesme kada ste sami?”

„Pokušavam da, kada uđem u kuću, ne budem Lepa Brena. Da je okačim o čiviluk. Ali volim da pevam izvornu narodnu muziku. Volim sevdalinke. Ako moram da ti kažem sada, onda na primer ‘Oči moje kletvom bih vas kleo’, ‘Sve smo mogli mi’, ‘Dnevnik jedne ljubavi’.”

„Ako se vratimo samo na trenutak da ste bili simbol vremena, vremena koje počinje da se raspada u jednom trenutku, da li je to imalo dodatnu težinu za vas?”

„Toliko je bilo lepih momenata u mom životu. Ali i toliko bolnih. I kao što sam već rekla – ne bih volela da ih ponovo preživim.” 

I pitam je samo jednu stvar za kraj.

„Razmišljate li sada da prestanete da pevate? Da okačite mikrofon o klin?”

„Sada više ne. Tek sada na neki način uživam, imam ideja šta još mogu da uradim. Rasterećena sam jer ne moram više da se dokazujem. Mogu bez ikakvog pritiska samo da stvaram. Ako ljudi vole moj glas i moju pesmu, to je ono što mene čini srećnom. I ako pevam samo za jedan sto za kojim sede dve osobe nije mi bitno. Bitno je da ja volim ono što radim i da oni mene vole.”

Ustaje polako i moli me da pođem sa njom do druge prostorije. Tamo su poređane fotografije njene porodice. Uzima uramljenu fotografiju majke i oca i pokazuje mi. Na njoj su majka u strukiranoj cvetnoj haljini i otac u skrojenom odelu. „Pogledaj ih kakvi su bili. Ona mi je šila sve. Ona je napravila od mene ono što jesam. I onaj komplet koji sam nosila na snimanju na jahti je ona pravila. Zamisli da je znala da će njena kreacija završiti u magazinu kao što je Vogue.” Dok to govori suze kreću da joj padaju niz lice. Vraća fotografiju nazad i nastavlja. „Znaš, onaj karirani komplet sa snimanja je sve što predstavlja mene. Simbol mog života. Simbol moje ljubavi koju želim da pružim ljudima. To je ‘Hajde da se volimo’. I ja nosim na sebi čarape, i nosim cipele koje su broj manje. A u kombinaciji sa tim čarapama dva broja manje!”, i smeje se zatim. „Ali ništa mi nije bio problem. Stajala sam na toj pasareli u tom kompletu i ništa mi nije problem jer sam znala zašto i za koga ovo radim.” 

Maksi patcwork bunda od vune, Dsquared2

Osećam da je umesto poklona za njen 64. rođendan ovaj treći susret i ta rečenica koju je izgovorila njen poklon meni. I zahvalan sam joj za to jer je pokazala na ovim fotografijama da je sve ovo što sam napisao o njoj potpuno tačno i opravdala sve razloge zašto smo odlučili da ona bude na našoj naslovnoj strani. Nadam se da ćete osetiti ljubav koju vam Lepa Brena poklanja.

—–

Fotografije: Branislav Simoncik
Moda: Petar Trbović
Kreativna direkcija: Stanislav Zakić
Asistent fotografa: Darko Sretić
Frizura: Milena Maršić
Šminka: Saša Joković
Asistent šminke: Marija Stošić
Modeli: Marija Žaric, Jelena Simonović i Nikola Bubanja
Produkcija: Strahinja Đurčić
Lokacija: Titova Vila „Galeb”