Kempom protiv ovozemaljske dosade

Priča o „Lepa Brena fenomenu” mnogo je šira od repertoara sastavljenog od niza popularnih pesama, ona je čak na neki način i metafizička jer je to saga o Jugoslaviji, njenoj bogatoj pop kulturi, društvenom uređenju koje je nosilo prefiks – socijalističko i nekih 22 miliona stanovnika spremnih da slave kemp „ikonografiju”.

Ljudima današnjice je verovatno jako čudno da čuju da je SFRJ imala zakonski regulisanu zaštitu svojih građana od šunda. Takoreći, beše to porez na treš. Ono čemu je ovaj kontroverzni zakon doprineo, namerno ili slučajno – beše šansa da se stvaraoci tog doba poigravaju i koketiraju na samoj ivici kiča i umetnosti – kreirajući jedinstveni „YU kemp”. 

Definisati kemp je gotovo nemoguća misija, a da se ne uđe u dosadno razglabanje. A kemp je sve samo nije dosadan. On je protivteža filozofiranju, to je način na koji primate određen sadržaj, a ne sadržaj per se. Uzbudljiv, šokantan, prenaglašen, drečav, bučan, autoironičan – ekstravaganca u kojoj se uživa sa određenim promilom intimnog zgražavanja. Pomeranje sopstvenih granica poimanja sveta oko sebe i doživljaja istog u pleksusu. Začin za ubrzavanje čulnog metabolizma. „Guilty Pleasure” momenti su važni za formiranje sopstvenog ukusa i estetike.  Ljudi koji svesno sebe lišavaju bilo kakve „radosti kiča” su svakako naporni i monotoni – strogi sagovornici. Saturnovi šegrti skloni da nametnu diktaturu po njima jedinog ispravnog „dobrog ukusa” koju bi uveli kao jedanaestu Mojsijevu zapovest. 

Negde između žudnje da se cenzuriše i reguliše nastao je jedinstveni „YU kemp”.

Godine 1971. na Kongresu kulturne akcije u Kragujevcu pokrenuta je inicijativa za uvođenje takozvanog „Zakona o šundu”. Promptno, Savez komunista okupio je radnike u kulturi od Ive Andrića do Milene Dravić na konsultacije oko ideje da se zakonima o porezu na promet izdvoje i oslobode nameta sadržaji „od posebne društvene i kulturne vrednosti”.Oni pak proizvodi kojima bi komisija osporila bilo kakvu kulturnu vrednost postajali su „šund”, što je značilo da su u maloprodaji na tržištu bili skuplji i za 50 odsto. Tim putem sakupljeni republički i savezni porezi su se potom ulivali u budžete za kulturu, umetnost i obrazovanje. Kulturni radnici su bili zadovoljni novonastalom situacijom. 

U teoriji je zvučala skoro pa savršeno. 

Ovaj zakon je najpre ciljao „petparačku” literaturu – popularne ljubavne vikend-romane, krimi-štivo i roto-stripove koji su početkom sedamdesetih suvereno vladali kioscima. 

Mi, „deca komunizma”, odrastali smo na strip junacima, nesvesni da plaćamo više. 

Bio je to luksuz koji nam je gradio s(a)vest. Apetit za pravdom i da dobro pobedi postali su smisao za koji se vredi boriti. „Politikin zabavnik”, „Stripoteka”, „Alan Ford” bili su inicijacija u „kemp” poimanje sveta. Pravi izazov za (zlo)upotrebu ovog Zakona od kraja sedamdesetih beše sve moćnija muzička industrija – SFRJ diskografija. 

Urednička cenzura u diskografskim kućama koja se odnosila posledično na medijsku cenzuru postala je na neki uvrnut način poligon gde su se mešali pojmovi poput „art”, „kič” i „šund”. 

Da stvar bude još sočnija – to je era pojave „novog talasa” ili „novog vala”. Cenzori su bili, malo je reći, zbunjeni. Šta raditi sa pankom? Kako njega oporezovati? Subverzija koju je nosio sa sobom činila je cenzore potpuno sluđenim. U panici lupali su pečat „šund” na ploče od „Prljavog kazališta” preko „Lačnog Franza” do „VIS Idoli”. Čak i kemp ikonama neoromantizma „U škripcu”, i to ne zbog nekakvog provokativnog teksta pesme već zbog erotičnosti omota ploče „O je”. 

I tako su se poeta Delča, crnohumorni Predin i Mica Trofrtaljka našli u istom sosu, baš kao i „Pankrti” i „Bijelo dugme”. 

Pokušaj da se uzbudljiva jugoslovenska muzička scena sakrije iz vidokruga socijalističke omladine slavno je propala i oslobodila kemp iz boce. Taj duh se više nikad nije mogao vratiti u flašu. Ličnosti, zvukovi, slike, vizuali i fazoni i fore koji su tada nastajali razvijali su se i inspirisali generacije stvarajući veličanstvenu istoriju popularne kulture – jedinstvenog umetničkog izraza koji zaslužuje postavku u Muzeju savremene umetnosti. 

Možda se nastanak kempa u svetu povezuje za mračne andergraund klubove, ali retko gde je postao deo mejnstrima kao onomad na prostoru Balkanskog poluostrva – danas poznatog kao region, a nekada se zvao Jugoslavija. Hteli to neki ili ne, taj duh je i dalje deo našeg kolektivnog sećanja i pokretač mnogih divnih pojava na sceni današnjice. 

BONUS

YU KEMP ORIJETIRI x 10: 

1. Arhitektura. Širom bivše SFRJ bele zgrade crvenih krovova namenjene radnicima jer „pravo na stan bio je kao dobar dan” – „toliko lepe” da su ih nazvali „Lepim Brenama”. 
2. TV pokretne slike. Remek-delo „Beograd noću”, gde su Kosta Bunuševac i Oliver Mandić zadali globalni domaći zadatak modernog TV izraza, u režiji Stanka Crnobrnje.  
3. Grafički dizajn. Prvobitni omot ploče Bijelog dugmeta „Bitanga i princeza” na kome vidimo zlatnu sandalicu na nozi sa mrežastim čarapama u predelu muških prepona proglašen je za vulgarni šund, te da bi izbegao cenzuru biva zamenjen. Retki kolekcionari poseduju originalno rešenje. 
4. Ličnost. Opus Bebi Dol od trenutka kada se pojavila u Azedin Alaji na svom singlu „Rudi”, gde nam je napisala da miriše na „Aromatik eliksir” i čita Darelov „Aleksandrijski kvartet”.
5. Muzički hit. Kontroverzna himna „Maljčiki” toliko subverzivna da ju je Zakon o šundu suštinski zaštitio od „bunkera” i povlačenja iz etra, što je traženo u protestnoj noti ambasade tadašnjeg SSSR-a.  
6. Lik iz filma. „Marijana”, znana i pod njenom uzrečicom „koka” koju je maestralno oživela Mira Furlan u kultnom ostvarenju „Štefica Cvek u raljama života” Rajka Grlića. „Kokini” saveti o dijeti i muškarcima sa sve „kremšnitama” maestralna je „kemp” minijatura raskošne YU kinematografije.   
7. Modni detalj. Disko kugla, a pod njom Slađana Milošević u svom sjaju njene disko faze. U naše živote zanosna ušetala je krajem sedamdesetih kao seks-bomba, protiv čega će se boriti tokom života. Spot za pesmu „Sexy dama” jednostavno se mora naći na ovom spisku.
8. Karmin. „Najkemp” karmin svih karmina na tržištu SFRJ beše „Samanta 17” proizvođača „Markins” iz Osijeka. Obožavala ga je i Helena Rubinštajn. Danas ga je gotovo nemoguće rekonstruisati i pored svih nijansi na tržištu jer taj sedef kojim je obilovao – neponovljiv je. Mit glasi da je pravljen od čestica ohridskih bisera.       
9. Frizura. „Lokica”, nazvana po istoimenoj plesnoj grupi koju je vodila Lokica Stefanović. Jedinstveno šišanje na takozvanu šerpu, a potom feniranje na unutra svako je pokušao makar jednom u svom životu u svim republikama i pokrajinama. Pre par modnih sezona „Prada” je vratila ovaj friz na velika vrata.  
10. Ples. YU „kempovanje” ne može se zamisliti bez plesa. Plesalo se svuda – i na televiziji, i na kućnim žurevima, i po diskotekama. Plesalo se svuda, kao da sutra ne postoji. A Marina Perazić beše svakako najimitiranija heroina plesnog podijuma. „Program njenog kompjutera” i danas šljaka kao sat – instant koreografija sa kojom ćete zablistati čim se ukaže prilika za ples.