Uputstvo za upotrebu Lepe Brene

Lepo bi bilo kada bismo mogli astralno da se priključimo u šamanski proces slušanja muzike. Bez tumača, prevodilaca, društvenih ekvilajzera i ostalih objašnjivača. Avaj, u ljubavi (prema muzici) svi smo grešni i bez adekvatnog ideološko-emotivnog tutorstva nemoguće je doći do kvalitetne spoznaje. Ja prvi hoću da na kraju tog procesa budem kul i da moja Spotify-upgrade-to-premium plejlista podvuče imaginarne vrline i otmene kapricioznosti.

E pa zato smo opet tu, da iscedimo mudrost tradicije, pomešamo sa uvidima iz kolektivnog nesvesnog i pobiberimo sa tek toliko lagane kafanske geopolitike ne bismo li dobili autentičan ključ koji nas vodi u samu srž fenomena Lepe Brene. Nadam se da će vam ovaj recept pomoći da osnažite svoje duševne receptore. 

Uistinu, moramo da počnemo od početka. Veliki Siniša Pavić, žrec našeg savremenog ludiranja, tako precizno je 1982. trasirao način na koji moramo razmišljati o Lepoj Breni. U kultnoj sceni filma „Tesna koža”, tu negde na isteku 63. minuta, u svaki mogući greh ogrezao Srećko Šojić doziva kelnera i zapoveda da se njegove potrebe za karasevdahom i poslovnim marketingom sažmu u naplativoj stavci koja glasi Brena za četiri osobe. O Bože, koliko je bumerskih toplih suza smejalica proliveno zbog ovog prožimanja kritike dekadentnog samoupravnog socijalizma, lascivne objektivizacije ženskog tela i jednog remek-dela narodnog humora. Sâm sam čuo jedno pet socioloških analiza koje objašnjavaju višeslojnost ove društvene kritike. Te tu se komodifikovala muzika, te tad su se osokolili divlji koji su oterali pitome, te nismo razumeli Šojića kao lika…

Umesto da tavorimo u ovakvim talasima malodušnosti i jalove fenomenologije, bilo bi bolje da naša sposobnost zaključivanja bude malo kreativnija. Ono jeste tačno da Pavić Brenu pretvara u robu široke potrošnje koja može da se tarifira po osobi, ali šta ako te četiri osobe nisu četiri jahača korumpirane apokalipse koji sede za kafanskim stolom, a što nam mizanscen prvoloptaški sugeriše? Da li je moguće da su četiri osobe zapravo četiri arhetipa ličnosti kojima sleduje Brena kao terapija.

Ne, dragi prijatelji, ima nešto autentično jurodivo i genijalno u stvaralaštvu Siniše Pavića što mi otvara treće oko koje mi „vidi” da se upravo radi o takvoj homeopatiji. Brena se kao medicinsko sredstvo može trošiti tako što četiri različita arhetipa apsorbuju ono što im je potrebno, ali svi ti karakteri su već u nama, što znači da i svako od nas može metabolisati Brenu kao četvorovalentnu vakcinu.

Prva linija odbrane je vickasta, penušava ali i putena Brena koja kao šumeća tableta magnezijuma budi mladalačku energiju svima koji je slušaju. Prvi put smo se upoznali kroz razigrani foršpil pesme „Mile voli disko” na istoimenom albumu prvencu. Taj živahni rad harmonike bio je nauljeni tobogan sa kojeg smo se stropoštali u Brenin svet koji smelo i poletno promišlja šta znači biti seljak u gradu, mlad među starima, živ među umornima. Nigde kao kod Brene nije toliko jasno kakva se dijalektika razbuktava na liniji malo selo – disko klub. Umesto durenja i kukumavčenja, Brena nam nudi područje borbe u kojem na kraju svi pobeđuju ili makar ne gube. Poetska slika u kojoj harmonika svira disko, dakle situacija u kojoj su se seljaci malkice pokondirili, a građani malko raspojasali, zaista jeste u najvećoj meri opis našeg društva u prethodnih pola veka. Doktorat na ovu sociološku temu Brena je odbranila 1987, kada nas je počastila audio-vizuelnom ekstravagancom zvanom „Hajde da se volimo”. Znali smo i pre toga da estrada treba da prožima muzičku, modnu i filmsku industriju, ali tek je sa ovim megaprojektom narodna muzika otkrila čari razvijenog kapitalizma. U gusto upletenom snopu sublimnih slika, product placementa i drugih kinematografskih trikova izdvaja se pesma „Učenici”, u kojoj kristalno jasno vidimo nepodnošljivu lakoću Brenine sociologije. Maestralno Brena i Marina Tucaković pletu jednu kiku u kojoj se prepliću lagano gazirani deo koji na šaljiv način prepričava školske muke sa dosta mračnim, proročkim delom, koji svedoči o kraju ere dobrih đaka. Lavovski deo Breninog portfolija otpada na ovakve pesme u kojima humor čini armaturu dela. 

Relativno brzo iz ove omladinske terapije Brena sklizne u drugu klasu malo opojnijih pojačivača seksualne energije. U ovim pesmama Brena, kao tableta za potenciju na biljnoj bazi, po pravilu na vickast način napipava erogene zone koje narodu dugo pre toga nisu tako eksplicitno štipane. Kamen temeljac, u tom smislu, postavila je Marina Tucaković, koja je sa Brenom proizvela neke od klasika srpske frivolnosti. Pođimo od „Janoša”, neobične pesme koja širi ljubav sa našim severnim susedima. Brena poziva Janoša na malo prisniji angažman podižući konstantno ulog u igri, ne bi li na kraju taj erotski čardaš krunisala malim remek-delom srpske frivolistike koje zapoveda: „udri žicu G, zagolicaj mi sve”. Na istom albumu temperatura se još dodatno penje u nepravedno zapostavljenoj „Ljubi me Šabane”. Dok kod „Janoša” erotika najvećim delom pulsira u stilskim figurama, kod „Šabana” opštenje postaje mnogo telesnije i Brena konstantno zadikruje Šabana da pruži svoj maksimum. Ona titra svim wannabe alfa mužjacima dok stenje „udri me udri, udri do zore”, ali Marina vešto ugrađuje taj mali feministički osigurač koji „crta” ko je glavni u toj kombinaciji rečima: „nek javi se, ako ima bolji, al’ ovu noć zagrli me ti”. Nešto drugačija dinamika partnerskog odnosa nalazi se u „Sitnije Cile sitnije”, gde Brena dosta direktno komanduje šta želi da joj se radi. Ipak vrhunac ovog izraza je pesma „Mače moje” u kojoj svi briljiraju. Kornelije Kovač se pretvara u Giorgija Morodera, a Marina pruža svoj maksimum poigravajući se jako skliskim aluzijama koje otkrivaju više od Breninih vrućih pantalona.

Pa opet, ma koliko da smo potentni i mladi, ne vrti se baš sve oko seksa. Brena to vrlo dobro zna i u trećoj farmaceutskoj pregradi nalaze se lekovi za snižavanje pritiska u obliku hipotekarnih pesama koje nam pomažu da sačuvamo ili pak pronađemo novu ljubav prema sadašnjim republikama, bivšim zavičajima, nekadašnjim utopijama ili čak nadnacionalnim konceptima. Moramo da krenemo prvoloptaški od onoga što ima najjače dejstvo, a to je „Jugoslovenka”. Prvo kao pesma, ali i više od toga, Brena kao poslednji nervni impuls te pokojne države. Žive slike stotine trobojki sa zvezdom koje se vijore i Brena koja iz helikoptera blagosilja panonsko klasje i jadranske kupače i dalje je najživlja slika jednog teroara koji lagano klizi u zaborav. Za mnoge su i danas prvi taktovi ove pesme poziv na nostalgični pogled preko ramena, pogled ne samo prema državnom uređenju i samoupravnom socijalizmu već prema jednoj prohujaloj mladosti. Ima nešto epsko i predačko u načinu na koji Brena peva čak i pesme koje nominalno nemaju patriotske ambicije. U pesmi „Sanjam” Marina i Brena predočavaju jednu nemoguću ljubavnu vezu, ali sve što ja čujem je ljubavno pismo imaginarnoj geografiji polja, mora, brda i ašik planina. Apoteoza ovog odnosa prema svemu što može biti otadžbina je himna „Ja nemam drugi dom”, nastala usred masovne dezintegracije svega u šta je Brena verovala. U trenutku kada se pomeraju tektonske ploče i nekad zagrljene ašik planine bivaju razdvojene tampon zonama, Brena postavlja neuralgično pitanje: „Ko će ruku da ti da, kad vremena dođu zla?” Iako već u sledećoj strofi stiže odgovor u vidu ljubavi kao jedinog pravog ishodišta, čini mi se da Brena ovom pesmom uspeva da uhvati zeitgeist raspolućenog Jugoslovena koji i dalje traži odgovor na ovo pitanje. 

Međutim, da stvar ne ostane samo u sferi malodušne nostalgije, pobrinula se neobična trajektorija pesme „Luda za tobom”. Svoj hit status imala je već sredinom devedesetih, kada je objavljena. Toliko je rezonovala svojim autentičnim zvukom devedesetih da je nakon tri godine dočekala i svoju bugarsku verziju. Skoro dvadeset godina kasnije ova obrada je ponovo kao ponornica zapljusnula naše obale u formi zvučne kulise serije „Južni vetar”, u kojoj je na nezvaničan način postala soundtrack nadnacionalne postojbine Južnih Slovena i onih koji se tako osećaju. Bez obzira na turbulentno razrešenje državnih pitanja u regionu, deluje da je Brena u stanju da konstantno napipa taj je ne sais quoi koji povezuje ljude od Plovdiva do Neuma.

Na kraju dolazimo do poslednje fiokice u kojoj se nalazi tableta nitroglicerina. Svako od nas ima bar jednu Breninu pesmu koja služi za reanimaciju, intubaciju i duševnu rekovalescenciju. Ovo je moj izbor i zato u njemu stoji zlatna ampula na kojoj je u plitkom reljefu izgravirana reč „Robinja”, bliskoistočni delikates u kojem je pohranjeno obezbeđenje koja garantuje za Breninu šaljivost, blaziranost ili bol u uvu za sve. Garantuje u smislu da nam pokazuje da je Brena ipak jedna od nas, emotivnih ludaka koji su voljni da glavom idu kroz carigradski mermerni zid kada je u pitanju ostvarenje htonskih stremljenja. Tamo gde je Mustafa nesigurno zakoračio u pravcu Orijenta, Robinja je sada već trčala. U ovoj zlatnoj zvučno-filozofskoj krletki stasali su svi najvoljeniji pevači današnjice. 

Za one kojima ne prija ovaj dominantni vizantijski diskurs, postoje mnoge druge pesme koje su oslobođene presije da nasmeju, nadraže ili provociraju već pucaju pravo u komoru vašeg srca. Lečite se zato uz spasonosne lekove kao što su „Poželi sreću drugima”, „Ti si moj greh”, „Beli biseru” ili „Evo zima će”.

Pre nego što potpišem i pečatiram ovaj recept, neću kriti da postoje mnogo jači lekovi. Postoje muzički fentanili koji će vas brže razbiti na sitne komade, ali samo Brena ima ovako široki dijapazon dejstava za običnog čoveka koji razume genijalnost živototvorne sintagme slatki greh. Zato ćemo uvek biti za kafanskim stolom gde se konzumira Brena za četiri osobe jer ti ljudi smo mi. Uzimajte zato ovu terapiju i ne preskačite nijednu od četiri Brene jer se smiješane najlakše piju