Fotografkinja Jelena Janković otkriva priču kultnih zagrebačkih nebodera

Jelenu Janković sam upoznala početkom ove godine i moram priznati da iz te naizgled sitne, krhke žene se krije jedna velika sila i stvaralačka snaga. Ali nakon što sam pogledala njene radove na izložbi 8. kat Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu, spoznala sam još nešto. Pored toga što je fotografkinja, umetnica, programska direktorka Sarajevo Photography Festivala, Jelena Janković je i – sjajan storyteller i poeta.

8. kat

Jelena Janković živi u samom centru Zagreba. Pritom ne mislim na gradsku četvrt, već na geografski centar. Mesto sa kojeg se vidi čitav grad, a oni koji grad promatraju tu, nalaze se, ne na jednom od gradskih brežuljaka ili na vrhu planine, već uz reku Savu. I iz te pozicije, Jelena osam godina fotografiše kultne nebodere, popularne zagrebačke Rakete, čineći ih glavnim likovima svoje priče. To je moj prvi zagrebački stan u koji sam se preselila sa partnerom, i ovo je moj prvi zagrebački pogled. Upravo zbog tog pogleda na Rakete smo se i odlučili na ovaj stan. Oni su zapravo i moja prva tri zagrebačka prijatelja, jer tada nisam nikoga znala u Zagrebu. S njima sam pila kafu, s njima sam se osećala dobro. Oni su činili moju svakodnevicu; oni su, za mene, bila tri živa objekta koja su slušala moje misli.

Jelenin projekat će mnoge podsetiti na Auggieja Wrena, amaterskog fotografa kojeg je Harvey Keitel glumio u filmu Smoke. On je svakodnevno, tokom četrnaest godina, beležio isti ugao ulice ne bi li prikazao prolazak vremena. Ali za razliku od njega, Jelena čini mnogo više od dokumentovanja prolaznosti. Ona priča jednu sasvim novu priču, kreirajući nove svetove i nove likove koji ih nastanjuju kroz svoje zapise koje je paralelno vodila, a koji se mogu videti na ovoj izložbi. Doduše, ono oko čega bi se verovatno složili je Auggiejeva misao. „Ljudi kažu da moraš putovati da bi video svet. Ali ponekad mislim da, ako samo ostaneš na jednom mestu i držiš oči otvorene, videćeš sve što možeš podneti.“ Tako je Jelena ovim činom kreirala jednu novu bogatu, uzbudljivu priču; sve ono što je mogla – podneti.

Jelena nije fotografkinja arhitekture, kaže mi kako nju čak plaši statičnost subjekta, tako da je fotografisanje nebodera stvarno dolazilo iz pozicije odnosa. Fotografisala ih je kao što fotografiše ljude. Tretirala ih je kao ljude, primećivala je promene na njima, baš kao što se ljudi menjaju, od izgleda, spoljašnjosti, do ponašanja i osećanja. To beleženje vremena, odnosa i proena trajalo je godinu, dve i tada je shvatila da se njoj život, ipak – događa. Shvatila je ono što je Harvey Keitel u filmu tako precizno rekao. Počela je da beleži svoje misli, piše pesme, prozu, dnevničke zapise, promene vremena. Narednih šest godina kreirala je kompoziciju života od tih fotografija i svojih zapisa.

Ovaj projekat je bio na neki način osobna meditacija, ništa od toga nisam planirala, niti očekivala. Ovaj projekat je jednostavno bio tu. Nisam ga planirala od početka do kraja, nisam ga čak ni planirala započeti ili završiti. On je samo postojao, zajedno sa mnom.

Možda je, na prvi pogled, utisak svega da je izložba u prvom planu, ali važno je da nakon izložbe postoji knjiga, bez koje ceo koncept ne bi funkcionisao. Delovi projekta su u funkcionalnom međusobnom odnosu: fotografije – izložba, tekst – knjiga…

Simboličan izbor lokacije

Zanimljiva je i uloga arhitekta Raketa, Vjenceslava Richtera, u projektu 8. kat. Postavljen u Richterovom domu, prikazuje projekat nebodera i završetak izložbe inspirisan je upravo njime. Poslednja prostorija izložbe je jedan iznenađujući eksperiment koji postoji van fotografije i teksta, a koji uvodi boju koja se odnosi na sve te viđene kadrove, pročitane reči i doživljaj emocije. Osećaj izolovanosti i odsutnosti koji fotografije i tekstovi predočuju, čak i u prostoru prepunom ljudi, odražava Richterovu ideju o otuđenosti u urbanim sredinama, gde fizička blizina ne znači nužno i društvenu, da ne kažem emotivnu povezanost.

Sve ovo je zapravo zapis jednog ritma, jednog odnosa. Kao da smo plesali. Nije tragično, nije dramatično, nije lepo. Osam godina je trajao ovaj moj ples s neboderima. Otplesala sam ga. Živela sam tu promenu, promatrala sam je mirujući. Sada idem dalje. – zaključila je priču Jelena.

Izložba 8. kat je otvorena za javnost u prelepom, jedinstvenom prostoru Zbirke Richter, na Vrhovcu 38, u Zagrebu i može se pogledati do 20. novembra.