Pogledali smo hit film Anora, kojem predviđaju sve najveće nagrade

Budući da osvajačica ovogodišnjeg Cannesa za koji dan dolazi u regionalne bioskope, sledi upozorenje zasnovano na ličnom iskustvu: pazite da se ne upiškite od smeha, izgrizete nokte od stresa, ili uništite maskaru suzama. Kombinujući najhaotičnije elemente Successiona sa atmosferom nalik onoj epizodi Sopranosa kada Paulie i Chris traže izgubljenog Rusa po šumi, Anora Seana Bakera je još jedan u nizu tzv. „anxiety-inducing“ dela – poput filma Uncut Gems ili serija The Bear i Industry – koji u zadnje vreme dominiraju ekranima i javnim diskursom. Iako često prikazuju svetove ultrabogatih ili mikrosvemire urbanih podzemlja, Anora ih spaja u neobičnu i empatičnu priču o odnosu 23-godišnje striptizete i sina ruskog milijardera.

Ono po čemu se film na prvu ističe jeste činjenica da je radnja smeštena u svet plaćenih seksualnih usluga, koji – ako verujete seksualnim radnicama koje su uključene u produkciju ili onima od kojih je na specijalnim njujorškim projekcijama zaradio ovacije – film dosta verno oslikava. Za razliku od velike većine (često i dobrih) filmova koji neizbežno upadaju u jedan od dva klišea, Baker seksualni rad ne prikazuje ni kao nezamislivi užas sa kojim naslovna junakinja mora svakodnevno da se bori, ni kao ikakav emancipovani čin prožet rodnom i klasnom solidarnošću—seks je jednostavno Anorin posao.

Photo: Anora, ©MMXX. NEON Rated

Kao što ona ne osuđuje sama sebe, ne osuđuje je ni film, ali kada priroda posla Anoru torpedira u svet svojih klijenata, bolno je očito koliko mu ne pripada. Iako smo svesni toga da je ona jednako vredna, ako ne i vrednija, od vrlo imućnih ljudi kojima je okružena, priča i nas i nju konstantno podseća na neosporivu činjenicu sveta u kojem živimo: neki su životi jednostavno bitniji od drugih. Anora, kao autsajder sa profesijom koja je čini napola osobom a napola proizvodom, u tom je svetu jednostavno potrošna.

U strahu da ga ne oslikavam preozbiljno, osećam dužnost da istaknem da je film izrazito smešan, sa scenama poput pravoslavnog sveštenika koji usred krštenja beži na zadatak, ili sporedne porodične drame između dvojice jermenskih telohranitelja. Sedeći u prepunoj dvorani malog oksfordskog bioskopa, glasne i univerzalne reakcije publike (čija se demografija kretala od maturanata sa Etona do penzionisanih vodoinstalatera) potvrdile su ono što mi je ionako bilo na umu – nemoguće je ne navijati za gotovo svaki od likova.

Photo: Anora, ©MMXX. NEON Rated

Čar filma leži upravo u tome što je – kako govori sam Jean Renoir u svojim Pravilima igre (kao svojevrsnom preteči ovog žanra teskobnih klasnih tragikomedija) – „najstrašnija stvar na svetu je to što svi imaju svoje razloge.“ Kao gledaoci, neizbežno saosećamo sa svačijom situacijom jer razumemo da postoje pravila koja određuju njihovo mesto u igri, kao što shvatamo i da postoje pravila koja definišu našu vlastitu ulogu u svetu oko sebe, bili Etonovci ili vodoinstalateri.

Anorina je greška – koju joj mnogi kroz film ističu – to što se pravilima suprotstavila ali svejedno postoji nešto beskrajno šarmantno u njenom prkosu moćnima, kao i u naivnoj nadi da bi jedna bruklinska prostitutka zaista mogla biti supruga ruskog milijardera. Iako se film iz očitih razloga referiše na priču o Pepeljuzi, čini mi se da bismo Anoru ipak pre mogli da uporedimo sa Pinokijom, sa svom okrutnom ironijom devojke koja se usudila da sanja da bi mogla da postane stvarna osoba u svetu koji je kao takvu nikada neće videti.