Nakit kao sredstvo promene i povratka sebi
Tina Lončar
Novembar 4, 2024
Još od vremena prvih civilizacija, nakit je mnogo više od predmeta čija je namena puka dekoracija. Iako svojom lepotom ukrašava naša lica i naša tela, nakit je neretko isprepleten simbolikom, energijom i značenjem koje nadilazi nas same. U njemu su utkane naše priče, osećaji i uspomene, ali neretko i priče, osećaji i uspomene onih koji su ovde bili pre nas i onih koji će doći kad nas više ne bude. Sva težina i lakoća tog toka vremena sadržanog u jednom predmetu prošaranom životima jedan je od razloga koji nakit čini toliko magičnim. Upravo je takav nakit Jovane Djuric. Magičan. Zapanjujućih skulpturalnih formi, oslobođen svega suvišnog, istovremeno je i savremen i nekako iskonski, kao da mu ne možemo odrediti ni vreme ni prostor. Epitet koji bi mu najbolje pristajao zapravo je – svevremenski.
„Moj nakit uvek komunicira sa telom i daje mu jednu novu, produženu dimenziju, želim da ta konekcija bude još više osvešćena. Želim da oni koji ga nose osete dublju povezanost sa svojim rukama, sa svojom suštinskom prirodom, želim da uklonim sve ono što nije esencijalno.“, govori mi dizajnerka čija je ljubav prema nakitu izrasla iz ljubavi prema skulpturi. Danas u njima pronalazi i bezbroj sličnosti i poneku razliku ali ono što je vuče i ka skulpturi i nakitu upravo je povezanost sa vlastitim telom, meditativni proces rada sa rukama i lepota postojanja u sadašnjem trenutku. Ali vratimo se na početak.
Nakon što je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu studirala skulpturu, Djuric se, u potrazi za novim prilikama, odselila u New York. U Grad koji nikada ne spava stigla je sa „samo 50 nemačkih maraka koje joj je poklonila prijateljica“, a nakon dve godine života u New Yorku upisala je dizajn nakita na prestižnom Fashion Institute of Technology. „Ono što me navelo na to da počnem da se bavim dizajniranjem nakita jeste moja fascinacija metalima i proces transformacije kroz koji metal prolazi kad ga oblikujemo u nakit, od njegove interakcije sa vatrom do njegove interakcije sa čekićem…“, objašnjava mi dizajnerka čija je karijera započela sjajno od samih početaka. Već na prvoj godini studija počela je da radi na projektu za Tiffany&Co., a izrađivala je nakit i za tada slavnu američku dizajnerku Alice Roi. Ali nju nakit ne zanima kao „modni predmet čija je svrha dekoracija“ – ono što je zanima jeste istraživanje, njegova transformacija, njegova alhemijska strana.
Pre nego što je pokrenula sopstveni brend 2014. godine, radila je kao dizajnerka nakita u modnoj kući Givenchy, kao i za američkog dizajnera i vajara Roberta Leeja Morrisa, poznatog po svojim organskim formama i futurističkim kreacijama, a koji važi kao jedan od pionira u poimanju nakita kao art forme. Ali, kako to obično biva, upravo je njen brend odraz onoga što je oduvek željela da stvara. Horus ring, koji neodoljivo podseća na ptičju kandžu, jedna je od njenih najprepoznatljivijih kreacija. Ipak, koju god formu njene kreacije na kraju imale, uvek su ukorenjene u istoj filozofiji, u povezanosti sa samom sobom, lepoti stvaranja i sjedinjenja sa alatima, tehnikama i materijalima koji su tu od davnih vremena naše istorije. Upravo je to jedan od razloga zašto Jovana taj proces doživljava toliko oslobađajućim i toliko duhovnim.
Velik uticaj na njen rad i poimanje sveta, koji u njega beskompromisno isprepliće, imalo i odrastanje na Balkanu – od potpune ogoljenosti brutalističke skulpture, preko povezanosti sa prirodom, do muzike u kojoj se prepliću strast, bol i ljubav ocrtavajući našu životnu energiju.
„Za mene je moj rad na nakitu put osvešćenja moje proširene svesti i konekcije sa onim što je bilo pre mene“, govori. Ali iako svoj nakit, kako kaže, doživljava ne kao dekoraciju, već kao simbol promene i povratka sebi, kaže i kako je svesna toga da žene koje ga nose u njemu pronalaze ono što im u tom momentu treba. I upravo je to ono što mu daje posebnu vrednost.
Dizajnerka, koja se u slikoviti Tulum u Meksiku odselila 2021., sada planira povratak u Los Angeles. Upravo u Gradu anđela sarađuje sa eminentnim butikom Maxfield, oazom dizajnerske mode i umetnosti, radi na vlastitim kolekcijama, proširuje ponudu brenda i vraća se skulpturi. „Za mene je skulptura nešto jako intimno i lično. Fizikalnost rada je ono što me čini živom, omogućava mi da osetim kako sam potpuno u svom telu“, govori mi za kraj. U tom osećaju zaista se krije sva magija