Predstava prema stvarnim doživljajima pet žena otkriva šta je hrabrost

Pozorište je za mene jedno od najmoćnijih kreativnih i umetničkih oruđa kojim možemo da prenesemo poruku i utičemo na promene u društvu. Kad gledam predstavu, nije to samo priča koja se odvija na pozornici – to su problemi, strahovi, nade i težnje koje delimo kao zajednica. Pozorište je prostor za razmišljanje i saosećanje, jer razotkriva ljudskost na načine koji su često dublji i iskreniji od svakodnevnih razgovora.

Pozorište nas poziva da se suočimo sa pitanjima koja bismo inače možda izbegavali ili na koja bismo ostali ravnodušni. Ono nam pomaže da „hodamo u tuđim cipelama“, da osećamo ono što drugi osećaju i vidimo život iz različitih perspektiva. Svaka predstava nudi jedinstvenu priliku kako bi se dotakli važnih tema, bilo da je reč o socijalnoj nepravdi, klimatskim promenama, mentalnom zdravlju ili diskriminaciji. Tako je pozorište pokretač društvenih promena, jer nas tera da se zamislimo, saosećamo i – što je najvažnije – delujemo.

Taj trenutak kad se svetla ugase, a zavesa digne, to je trenutak kada svet postaje nešto više od naše svakodnevice. U tim trenucima, u toj zamračenoj dvorani, možemo prepoznati šta je u društvu potrebno menjati i koliko svi mi možemo da doprinesemo toj promeni.

Upravo iz takvih pobuda i potreba je nastala predstava 7 dana sunčane svetlosti čija se premijera održala u Beogradu i koja je na redovnom repertoaru velike scene Teatru na brdu, u Beogradu, a planirana je i regionalna turneja. Tekst je napisala Milena Depolo, režiju potpisuje Đurđa Tešić, u predstavi igraju Anica Dobra, Mina Sovtić, Mirjana Karanović i Bojan Dimitrijević, a sve prema ideji Danijele Popović Jurić, vlasnicom Red agencije. U predstavi gledamo Sanju koja živi život kakav mnoge od nas prepoznaju. Mnogo radi, na usluzi je svima – i svojoj odrasloj ćerki, pa čak i bivšem mužu, a sa svojom pokojnom majkom ima nerazrešene odnose. Kada se razboli od teške bolesti, Sanji se učini da je potpuno sama u tome i da nema dovoljno podrške, ali je život natera da stvari posmatra drugačije… Odnosi u ovoj disfunkcionalnoj porodici su lako prepoznatljivi, vrlo često urnebesni, ali uvek puni ljubavi kako god da spolja izgledaju.

Tekst je napisan prema iskustvu i svedočanstvima pet žena koje su preživele rak dojke, a Danijela je jedna od njih. Njeno iskustvo pacijentkinje ali istovremeno majke, supruge, žene u takvoj situaciji jedinstveno je i univerzalno istovremeno. U predstavi će se, u tekstu i igranju, verujem, prepoznati mnoge žene, iako se ne radi o njihovom direktnom iskustvu i doživljajima ali tu se zapravo vidi ta moć pozorišta i njegova magija. Ne treba da zamišljamo, gledamo kako se odvija ispred nas na sceni, i za razliku od filma ili televizije, gledamo stvarne, žive ljude, u raznim situacijama i kako osećaju razne emocije, i mi saosećamo. Publika kao da postaje jedno sa glumcima i tada se dešava promena, jer ravnodušnosti prema delovanju tada više nema mesta.

Predstava ima sjajnu postavu glumaca; glumi Anica Dobra, njena ćerka Mina Softić, Mirjana Karanović i Bojan Dimitrijević. Zanimljivost predstave jeste da su Anica i Mina majka i ćerka u stvarnom životu i te uloge igraju u predstavi, i prvi put su zajedno na pozornici. Ova uloga je i prva Aničina uloga nakon povratka iz SAD-a. Mnogo je „prvih puta“ u ovoj predstavi, a možda najvažniji je onaj da svi oni koji pogledaju predstavu, odu sa jednim novim saznanjem što je to hrabrost i ljubav.

Danijela je zajedno sa ostalim ženama hrabro podelila svoje iskustvo. Ona nikada nije krila da je bila bolesna ali nije javno govorila o bolesti. I dalje je živela taj neki drugačiji život, svoju drugu stvarnost. Red hemoterapije, red sabiranja, red posla i sastanaka. Niko ne bi na sastanku ni znao da je to jutro bila na hemoterapiji. Njena dijagnoza je bila teška i opasna, nije bolest otkrivena na vreme ali to je nije sprečilo da traži pomoć i za druge žene, organizacije, sve one koje je ova dijagnoza dotakla. Mnogo je žena samo u takvoj situaciji. Ona je htela da im pomogne, da im pokaže da nisu same i da postoji podrška na koju mogu da računaju.

Danijeli je pozorište kao kreativan projekat sa kojim bi skrenula pažnju bilo jedini izbor. – Pozorište doživljavam kao spoj svih umetnosti, kulminacija i najviši stepen umetnosti. – Ova predstava, bez obzira na tematiku, nije tužna, naprotiv, ima i zabavnih, smešnih delova. Neki delovi su i lični, poput onoga o maslini iz pete scene. – Radni naziv predstave je bio „Priča o jednoj maslini“ jer govori o maslini koja se osušila, a to je bila moja maslina. Svi su mi tražili da je bacim, ja nisam htela. I kada je sve završilo, ona je oživela.

Danijela Popović Jurić, photo: Dušan Petrović

Simbolika u tekstu i simbolika u životu sa ovom predstavom nema granice, one se prepliću i stvarnost tih žena preko pozorišne predstave postaje stvarnost publike.

Dramaturškinja Milena Depolo je uzela priče pet žena i isplela jedan tekst za sve žene. Iako se radi o različitim pričama, ovaj tekst i predstava su nastali prvenstveno kako bi ohrabrili žene, a i kako bi drugi, zdravi, uvideli gde se sve nalazi hrabrost, ljubav i saosećanje.