Oktobarski salon jedna je od najznačajnijih lokalnih smotri savremene umetnosti

Kada je 1960. godine Oktobarski salon osnovao Savet Moderne galerije, koji je kasnije prerastao u Muzej savremene umetnosti u Beogradu, bilo je jasno da se događa nešto od izuzetne važnosti, budući da je njegov osnovni zadatak bio da svake godine priredi izložbu reprezentativnih ostvarenja savremene srpske likovne umetnosti. Uz snažnu antifašističku poruku, ideja je bila da se manifestacija otvori svakog 20. oktobra, u čast Dana oslobođenja Beograda. Danas, više od šest decenija kasnije, uprkos svim izazovima sa kojima se susreće, Oktobarski salon još uvek predstavlja jednu od najznačajnijih smotri savremene umetnosti najpre u lokalnom, ali i međunarodnom kontekstu, koja u skladu sa potrebama današnjeg društva nastavlja da skreće pažnju na goruće probleme savremenog trenutka.

Tokom svoje istorije, Oktobarac je menjao koncepciju i oblike organizovanja. Iako je za prvo izdanje ove manifestacije izgrađen privremeni objekat, Umetnički paviljon u Masarikovoj ulici, koji je funkcionisao do 1974. godine, od tada pa sve do ovogodišnjeg, 60. izdanja, Oktobarski salon nema svoj stalni izlagački prostor. Zahvaljujući inicijativi dugogodišnjeg organizatora, Kulturnog centra Beograda, Grad Beograd kao osnivač 2004. godine donosi važnu odluku da manifestacija dobije međunarodni karakter, a 2014. godine Oktobarski salon postaje bijenalna manifestacija. 

U protekle dve decenije, etablirani kustosi predstavili su raznolike koncepte ne bi li adresirali društvene, političke, estetske i druge fenomene oličene u praksama umetnica, umetnika i kolektiva aktivnih na međunarodnoj sceni. Tokom tog perioda publika je imala prilike da isprati recentne tendencije u domenu vizuelnih umetnosti na raznim tačkama po Beogradu, od galerija Kulturnog centra Beograda i Paviljona „Cvijeta Zuzorić”, preko Muzeja Jugoslavije, prostora nekadašnjeg Turskog kupatila, kuće Legata, Magacina u Kraljevića Marka, zgrade Muzeja grada Beograda u Resavskoj, do Narodnog muzeja, pojedinih fakulteta, biblioteka, salona, legata, ali i nekonvencionalnim izlagačkim prostorima poput garaža, fasada, bilborda, itd. Na istom tragu, predstojeći Oktobarac biće predstavljen u galerijama Kulturnog centra Beograda, Paviljonu na Cvetnom trgu, Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, prostoru bivšeg kluba Akademija, Galeriji Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), Galeriji SULUJ, Salonu Muzeja grada Beograda, Muzeju afričke umetnosti, u izlozima Francuskog instituta i u javnim prostorima u gradu. 

Photo: Anne Imhof, Youth, 2022.

Kada se neka umetnička manifestacija desi 60. put, jasno je da su u njeno tkivo utisnuta brojna, višedecenijska pitanja koja se tiču umetnosti, umetnika i njihove pozicije u datom trenutku i datim okolnostima. Upravo zato, ovogodišnje izdanje, koje se održava od 20. oktobra do 1. decembra, u svom sloganu sadrži upitnik kako bi potaklo celokupno društvo, uključujući i stručnu i širu javnost, da razmisli o pitanju: „Šta ostaje? / What’s left?”. 

„Šezdeseto izdanje priprema se i realizuje u duhu i sa idejom propitivanja mogućnosti suživota različitih koncepcija, kustoskih i umetničkih pozicija, s obzirom na to da je Odbor odlučio da nakon konkursa po pozivu, prihvati sve tri predložene koncepcije. Ovakva odluka je motivisana i potrebom da se nastavi započeti proces preispitivanja načina funkcionisanja ove manifestacije”, kaže Zorana Đaković Minniti, jedna od članica Odbora Oktobarskog salona i programska direktorka KCB-a, i dodaje: „Predloge su poslali Lorenzo Balbi, umetnički direktor Muzeja moderne i savremene umetnosti u Bolonji (Trag), Lina Džuverović, viša predavačica na Chelsea koledžu za umetnost Univerziteta umetnosti u Londonu (Nada je disciplina), i Matthieu Lelièvre, kustos u Muzeju savremene umetnosti u Lionu (Estetika(e) susreta). U razvijanju koncepcija, pozvanim kustosima pridružile su se koleginice Dobrila Denegri, Emilia Epštajn, Ana Knežević, Rafaela Dražić i Maja Kolarić.

Ova vrsta naizgled kompromisne odluke da se prihvate sve tri predložene koncepcije zapravo upućuje na saradnju i propitivanje sopstvenih kapaciteta, pitajući se šta ostaje?, ali i tražeći odgovor na još jedno značenje koje ovo pitanje ima na engleskom (what’s left?), a to je: šta je levo?”

Tri međunarodna kustoska tima predstaviće radove četrdesetak domaćih i stranih umetnika, kao i niz pratećih programa u vidu radionica, javnih čitanja, panel diskusija, uličnih akcija i performansa. Pomenuti koncept Trag, Lorenza Balbija i Dobrile Denegri, pretenduje da preispita domete jedne internacionalne izložbe u svetlu uslova rada umetnika i prostora za umetnost. Nada kao centralni motiv izložbe jeste u fokusu koncepta Nada je disciplina Line Džuverović, Ane Knežević i Emilije Epštajn, uz podršku Rafaele Dražić. Kroz ovaj koncept angažuju se aktivisti, aktivistkinje i samonikle građanske inicijative sa različitih podneblja i povezuju sa sličnim inicijativama iz drugih perioda, sa ciljem da se umetnost predstavi kao vezivno tkivo u stvaranju solidarnih i međusobno podržavajućih mreža. Estetika(e) susreta, koncept Matthieua Lelièvrea i Maje Kolarić, istražiće čitav spektar tema i aktivnosti kroz dijalog umetnika čiji rezultat bi trebalo da budu potencijalno novi prostori za promišljanje umetnosti. 

Slavimir Stojanović Futro, grafički dizajner i vizuelni umetnik, ime je koje posebno povezujemo sa Oktobarskim salonom iz 1994. godine, kada je osmislio logo i vizuelni identitet tadašnjeg izdanja. Posle trideset godina, vođen idejom reprezentacije urbane šume, Futro realizuje novi vizuelni identitet. „Koristio sam simbole koji su grafički vrlo svedeni, a svaki od njih predstavlja jednu od tri posebne kustoske izložbe: Trag, Nada je disciplina i Estetika(e) susreta. Već kad izgovorite nazive, ova tri koncepta zvuče kao tri knjige koje treba da pročitate. Čist, apstraktni grafički metod, na nivou piktograma, gde strelice određuju smerove, direktno ilustruju same naslove i povezuju tri priče. Igrao sam se dalje koristeći paletu boja koja je na ivici ružnog, koja deluje čak neskladno i neprikladno, malo boli. Ali bez tog bola ne može ništa dobro da nastane, jer umetnost je oduvek tu da nas pita najteža pitanja, pa je takvo i ovo pitanje: Šta ostaje?”

Pored izrazitog eklekticizma u smislu ponašanja, delovanja i komunikacije u javnom prostoru,  urbana šuma je poprište sasvim novih oblika borbe. Zato se naziv-pitanje ovogodišnjeg Oktobarskog salona pojavljuje i kao reakcija na učestalo jačanje desnice u globalu, te posledica koje proizilaze iz ovakvog političkog konteksta. Imajući to u vidu, iako različitih senzibiliteta, kustoski koncepti uokvireni jedinstvenim nazivom „Šta ostaje?/What’s left?”, ponudiće beogradskoj publici platformu za kritičko razmatranje različitih izazova i problema doba u kojem živimo, onih koji se tiču sveta umetnosti, ali i onih društvenih, političkih i ekonomskih. U tonu pomenutih razmatranja, Oktobarac je zamišljen najpre kao prostor za solidarnost, razumevanje i udruživanje, onih koji aktivno deluju u polju umetnosti, ali i publike koja razume važnost manifestacije poput Oktobarskog salona i posvećeno prati njegove transformacije svih ovih godina.