Mladost i nove perspektive

Ima puno izreka i citata o mladosti, ali malo koju stvarno volim. Najčešće se svode na to da je mladost potrošena na mlade, da je tu da se čine gluposti za kojima se doduše posle žali, da se ne može biti i mudar i mlad, i sve tako redom u cilju dokazivanja da mladosti i nije baš za verovati i da sigurno nije tu da traje. Promenljiva je, nestalna, nema iskustva. Ja sam s druge strane nekako više sklon da verujem da je baš mladost ta kojoj se najviše može i treba verovati jer je najmanje interesuje ono “kako treba da bude” i šta se “očekuje”, iako svakako nije sasvim imuna na to. Verujem da su dosta u pravu svi oni koji tvrde da većinu vremena zapravo provodimo ageless. Ili bi barem trebalo. Jer istina jeste da ne postoji (samo) jedna tačna odrednica kada postajemo zreliji, pametniji, ili “prava verzija” sebe. Postoje iskustva, a ona mogu, ali i ne moraju, da imaju veze sa godinama. Sve je u konstantnoj promeni, pogotovo mi sami,  i jedino što možemo da učinimo je da se trudimo da obrćemo poznate perspektive i otkrivamo nove, radimo stvari koje se čine vrednim, i podržimo one u koje verujemo. Upravo o tome i govori novi broj Vogue Adria. 

Gabrielle Owen, autorka knjige “The History of Queer Adolescence” je napisala sjajan krovni tekst baš o neodrživosti binarne podele na odraslo i adolescentsko doba, i svim predrasudama koje prate oba. U svim starosnim dobima doživljavamo trenutke prepoznavanja, pripadnosti i istraživanja identiteta, i nijedno nije manje ili više otvoreno, fluidno, avanturističko i neizvesno. To je neophodno normalizovati iako zavisi mahom od toga kako pristupamo životu, i koliko umemo da istražujemo (mada i koliko nam je dozvoljeno) i ne strahujemo od toga kada naš glas počne daleko da se čuje. Glas ovogodišnjih predstavnika Srbije, Slovenije i Hrvatske na izboru za pesmu Evrovizije će se čuti i to dosta daleko. Svo troje su izuzetno mladi na regionalnoj sceni, a simultanost njihovog odabira pokazuje da smo kolektivno spremni da podržimo one koji donose novine i stanemo iza njih. U unakrsnim intervjuima između Teya Dore i Konstrakte, Baby Lasagne i Vesne Pisarović, Raiven i Bojana Cvjetićanina otkrilo se mnogo toga o regionalnoj muzičkoj sceni, autentičnosti i posvećenosti, ali i novim muzičkim talasima koji tek počinju da vibriraju. 

Mladost je prelepa jer ima najviše snage da pokrene, da zamišlja nove budućnosti, i postavi pitanja koja su nekada smatrana statusom quo. Ona ne trpi “tako je kako je” kao odgovor, a tome su dokaz članice grupe Pretty Loud, reperke romskog porekla kojima su stereotipi sa kojima su se susretale i neprivilegovane životne pozicije dale dovoljno materijala da pišu pesme i prilično glasno ih ponude svetu. O aktivizmu i borbi za bolju budućnost, ne toliko samo ličnu koliko opštu, razgovarale su sa Selmom Selman, našom diversity urednicom, koja će počevši od ovog broja raditi sa nama na tome da se u glavne tokove uključe i oni koji su nepravedno iz njih izostavljeni i marginalizovani. Lepotu različitosti glasova i pozicija potvrđuju i sve modne priče u ovom broju, a jedna od njih i podseća da koliko god da smo drugačiji i gde god na svetu da se nalazimo svi imamo ono jedno mesto kojeg se sećamo i na koje se uvek rado svreti. Kao na primer, klupica na koju se bežalo sa časova, koja pamti duge noćne razgovore, svađe i pomirenja, u koju je urezano nečije ime, ili sećanje na prvi dejt. O takvoj jednoj klupici i šta je na njoj naučila piše i Nađa Petrović, jedna od spisateljica najmlađe generacije koja uz ostale kolege podelila sa nama svoju priču o savetu koji je dobila a nije tražila, kakva je uostalom i većina koju mladi dobijaju. 

Ne leži mladost u godinama koliko u sposobnosti da se neprestano pitamo, ostanemo zainteresovani, otvoreni i radoznali spram svetu ali i sebi samima. Promišljati nesputano, da bi se istraživalo i kreiralo, a uostalom i rizikovalo novim eksperimentima i filozofijama je neophodno i tome su dokaz produkt dizajneri iz regiona koji svojim komadima oduševljavaju ne samo regionalne poznavaoce umetnosti i dizajna, nego i šire od toga. Nije uvek lako biti mlad, štaviše veoma često nije, ali je zato neophodno to ostati. S vremena na vreme leći na pod, podići noge na zid i videti sve što nas okružuje iz druge perspektive. Naći rupe u savršenom planu, male radosti koje smo zaboravili, probleme koje smo sakrili pod krevet i prići im iz novog ugla, promisliti na koji način možemo sve drugačije i zapitati se “jel može odmah?”.