Balkanski špijun nema rok trajanja i zato ga gledamo opet, sada u pozorištu

„Balkanski špijun“ je komedija za koju bih komotno mogla da kažem da sam je gledala sa 2 godine života, onda kada je došla u bioskope. Znam da to nije tako, bila sam premlada, ali kao da je znam ne od samog početka mog gledanja filmova, već od njenog početka prikazivanja. Uz „Maratonce“, ovo je film koji je uveliko obeležio moj ne samo filmski ukus, već celo jedno doba. Dramturg i scenarista Dušan Kovačević svoj sledeći filmski projekat, adaptaciju sopstvene drame „Balkanski špijun“, odlučio je ne samo da napiše nego i da režira, verovatno nezadovoljan time što je većina priznanja za filmove („Ko to tamo peva“ i „Maratonci trče počasni krug“) kojima je on udario idejni temelj pripala Slobodanu Šijanu kao režiseru. Ali pošto nije imao dovoljno tehničkih znanja i rediteljskog iskustva, kao koreditelja angažovao je snimatelja Božidara Nikolića. Saradnja Kovačevića i Nikolića, koji je tokom osamdesetih postao jedan od vodećih jugoslavenskih direktora fotografije, rezultirala je jednom od najpopularnijih jugoslavenskih komedija svih vremena, filmom koji je smesta stekao kultni status, a replike koje izgovaraju njegovi likovi postale su i ostale deo opšte kulturne baštine jugoslavenskih prostora. Replike iz filma sam izgovarala toliko mlada, pre nego što sam ih razumela, toliko su bile upržene u kolektivnu svest gledalaca i publike.

Nakon liberalizacije političke klime u Jugoslaviji Dušan Kovačević mogao je nesmetano da plasira svoje ideje o odnosu pojedinca i vlasti, individualnoj i totalitarnoj svest i o posledicama sistema koji zahteva potpunu poslušnost i tako je i kreirao celu ovu priču o Iliji Čvoroviću, bivšem staljinisti koji je nekoliko godina robijao na Golom otoku. Kao takav, povremeno mora da se javlja na rutinsko ispitivanje u lokalnu beogradsku policijsku stanicu. Tako je i sad pozvan na rutinski razgovor, u kojem se nadležni inspektor interesuje i za njegovog podstanara Petra Jakovljevića, krojača koji se nedavno, nakon što je dvadeset godina radio u Francuskoj, vratio u socijalističku Jugoslaviju. Ubrzo je Ilija pušten kući, ali toliko ga je uhvatila nervoza i paranoja da počne da sumnja u podstanara. Njegova mašta divlja i on počne da sumnja da je Petar Jakovljević antidržavni terorista i krene da špijunira Petra i u to uvuče celu svoju porodicu.

Drama, ali posebno film, ostavili su toliki trag u kulturi i društvu regije da mislim da ne postoji odrasla osoba, ili ona mlađa kojoj su 1980-e daleke, a koja ne zna ko je Ilija Čvorović i koja bar jednom nije citirala „Mene ako se sete (na Dan bezbednosti) sete se, ako se ne sete nikom ništa.“ Tako se režije najnovije predstave „Balkanski špijun“ HNK u Varaždinu uhvatio Vanja Jovanović, režiser koji se rodio celu deceniju nakon filma. Njegov pristup tekstu bio je kao da uzima svež, nikada do sada obrađen, materijal. Nešto što iza sebe nema hrpu adaptacija i ne uživa kultni status, ili čak puku popularnost. Prednost mu je bila upravo to što je rođen deceniju nakon filma, tako da je potpuno neopterećen pristupio materijalu. Njegova verzija teksta koji donosi priču kako se iz strahova i nesigurnosti danas razvija paranoičan odnos prema svemu korespondira sa mlađom publikom. Možda ne shvataju ili im nisu bitni istorijski trenuci u predstavi, ali svakako prepoznaju onaj trenutak kada zauvek, stalno nešto postane krivo, kada nam je za sve neko drugi kriv, kada svet vidimo kao urotu protiv nas.

Gledajući predstavu na daskama HNK u Varaždinu ovo delo je (još jednom) potvrdilo koliko je deo opšte kulture, koliko je jak suvenir vremena i sistema vrednosti od kojeg se udaljavamo zadnjih četrdeset godina i koliko nismo uspeli da se udaljimo. Slušajući replike glumaca na sceni postajem bolno svesna da se brišu granice između fikcije i stvarnosti, baš poput likovima na sceni. Sada, u trenucima opšte slobode iz tih replika izviru i preteći prema publici odzvanjaju reči koje neodoljivo podsećaju na sve više prisutne i dominantne aktualne teorije zavere i na sve one koji svet oko sebe shvataju isuviše doslovno da bi na kraju živeli u nekoj svojoj kreiranoj stvarnosti, često potpuno neshvaćenoj od društva, čisto jer im je tako lakše. Tada se ne preuzima odgovornost za sopstvene odluke i postupke i uvek je „neko drugi kriv“ i „svi su se urotili protiv“.

San o boljem životu zajednički je svim generacijama ali nagriza ga opšta nesigurnost života i proizvodnje, kapitalizma u kojem živimo tako da na to društvo najčešće odgovara paranojom, iskrivljenom stvarnošću i lakoćom da se drugi i drugačiji negativno etiketira. Kao da duh Ilije Čvorovića živi među svima nama i svake noći nam šapćući uliva strahove i paranoje u naše uspavane glave. Duh Ilije Čvorovića nije relikt prošlosti, on je i te kako i dalje živ i tumači sadašnju stvarnost provodeći teror nad neistomišljenicima i svima drugačijima.

Dušan Kovačević je u svom delu obradio uzorak terora države nad pojedincem, a koji domino efektom utiče na sve oko sebe. Najbolje se to vidi u liku Čvorovićeve supruge Danice, ona je u delu doživjela potpunu transformaciju. Istovremeno Čvorović stvara svoj malo totalitarni ustroj, barem u porodici u i sa kojom živi. Ilija Čvorović je u svojoj tragičnosti izuzetno komičan, a kada je komičan je potpuno tragičan. Taj trenutak humora u tragediji preslikava se i dan danas. Jasan je svima, i onima koji su gledali film 1983. u bioskopima širom Jugoslavije i onima koji su gledali predstavu, sada, na pozornici HNK u Varaždinu. Taj odmak od drame koristeći humor shvata se kao univerzalni obrambeni mehanizam, zajednički svim ljudima, u bilo kojem trenutku istorije. Humor je zadnja linija obrane od ličnog i svetskog zla, koliko god nas on zapravo ne može spasiti.

Photo: Laguna

Motiv običnog, poštenog čoveka, sa društvene margine, a koji je bezuslovno odan sistemu i koji je u neizmernom strahu od velikog, drugačijeg i proračunatog sveta sada je možda važniji nego pre četrdeset godine jer je on, bez obzira koliko mi saosećali sa njim, deo problema neprihvatanja drugog i drugačijeg u društvu, teme koja je sada, 2024. možda jedna od najbitnijih. Isto tako, problematika odnosa pojedinca i vlasti uvijena u satirično ruho isto tako korespondira sa današnjim apsurdnim vremenima, podjednako izazivajući smeh. Jedino što se nadam da smo naučili (barem od 1983. na ovamo) da humor i smeh nisu više zadnja linija obrane i da protiv apsurdnog i zlog imamo sa čime da se borimo, samo kada bi se ohrabrili i hteli. Ili se to nadam?