Nije odgovornost Gisèle Pelicot da menja diskurs o silovanju, ali možda će to ipak uraditi

Hrabra, odvažna, inspirativna – toliko se reči koristilo za opisivanje Gisèle Pelicot u proteklih nekoliko nedelja, a čini se da nijedna od njih nije potpuno adekvatna, zar ne?

Ja, na primer, ne mogu da zamislim mentalnu otpornost koju je 72-godišnja Francuskinja morala imati kako bi svakodnevno sedela u sudnici u Avignonu tokom osam nedelja, dok su detalji o strašnim seksualnim napadima koje je proživela iznošeni pred javnost. Nije ni čudo što je svaki dan dolazila uz ovacije i aplauz. Izraz „prelomni trenutak“ se često zloupotrebljava, ali pitam se da li smo upravo sada svedoci jednog takvog trenutka.

Mnogi od nas su se sigurno pitali da li bismo mogli da pokažemo istu snagu da smo na njenom mestu i nadam se da nikada nećemo saznati. Ali jedno je sigurno: svi bismo trebali da budemo fascinirani ovom ženom i njenom odlučnošću da promeni način na koji razgovaramo o seksualnom nasilju, nesebično i potpuno protiv svih očekivanja.

Činjenice iz njenog slučaja sada su dobro poznate ali to ga ne čini manje strašnim, noćnom morom. Gisèlein muž, Dominique, optužen je da je podmetao drogu u hranu svoje supruge i pozivao muškarce koje je upoznao online u njihov dom i spavaću sobu kako bi je oni silovali. Ona nije ništa znala sve dok joj policija nije pokucala na vrata pre četiri godine, naoružana video dokazima o napadima koje su pronašli na njegovim računarima nakon što je uhvaćen kako snima žene, ispod suknji, u supermarketu.

Uz njenog muža sudi se još 50 drugih muškaraca optuženih za silovanje Gisèle. Mnogi poriču da su znali da je bila nesvesna ili tvrde da su mislili da je ona bila deo „igre“, da je pristajala na nju.

Do ove nedelje, Gisèle Pelicot nije direktno govorila pred sudom, ali njeni postupci su već mnogo rekli. Njeno odbijanje da suđenje bude tajno značilo je da optuženi za silovanje nisu mogli da strahuju iza zatvorenih vrata, zaštićeni od javnosti. Njena odluka da odustane od anonimnosti učinila je mnogo kako bi razbila ideju da žrtve moraju da nose teret srama.

„Kada ste silovani, postoji sram, a nije na nama da se sramimo, to je na njima“, rekla je sudu u sredu, kada je konačno svedočila. „Želela sam da sve žene žrtve silovanja – ne samo one drogirane, silovanje postoji na svim nivoima – mogu da kažu: Gospođa Pelicot je to učinila, možemo i mi.“

Zaboravite na to da je ona najhrabrija žena, ona je najhrabrija osoba trenutno. Nije da je to njoj važno. „Istina je da čujem mnoge žene i muškarce koji kažu da sam vrlo hrabra“, rekla je sudu. „Ja kažem da to nije hrabrost, to je volja i odlučnost da se promeni društvo.“

Možda će uspeti. Narativ se već menja oko toga kako se „normalni“ muškarci ponašaju u kulturi nepovredivosti i grupne toksične muškosti. Kako silovatelji nisu „monstrumi“ koji vrebaju u tami, oni mogu biti vodoinstalateri, vozači kamiona, novinari, stolari, radnici na farmama i medicinski radnici, baš kao što su i muškarci optuženi za zlostavljanje Gisèle. Muškarci uzrasta od 26 do 74 godine, mnogi sa suprugama i partnerkama. Mogu biti oni tipovi muškaraca sa kojima, kako je Gisèle rekla o svom mužu ove nedelje, zamišljate „da ostarite“.

„Profil silovatelja nije neko koga sretnete na parkingu kasno noću.“ – Rekla je sudu u sredu, nakon što su žene rodbine nekih optuženih iskoristile svoja svedočanstva da ih nazovu „izvanrednim muškarcima“. „Silovatelj može biti i u porodici, među našim prijateljima.“

I postoje druge teške istine sa kojima se moramo suočiti. Ne mogu da se otarasim utiska da je Pelicot prijavila svoja silovanja, godinama nakon što su se dogodila, možda ne bi bila saslušana na isti način. To što ju je policija upozorila na njih, sa video dokazima, menja način na koji je doživljena kao žrtva – bez pitanja „zašto nije ranije progovorila?“ ili „zašto je ostala?“ koja dolaze sa mnogim slučajevima kada su „njene reči protiv njegovih“, a koja su zasenila veći deo pokreta #MeToo. Ako želimo da ovo zaista bude trenutak od presudne važnosti – i da odlučnost Gisèle Pelicot urodi plodom – ovo su razgovori koje treba voditi. Pod hitno.

Ne možemo da očekujemo da će jedna žena promeniti kulturu silovanja preko noći. Nije to njena dužnost ili odgovornost, i nadamo se da ne oseća pritisak da bude zastupnica svih preživelih, svuda. Nakon što suđenje završi, moraće ponovo da dovede svoj život u red. Kako je rekla ove nedelje: „Ja sam žena koja je potpuno uništena i ne znam kako ću se podići iz ovoga.“

Ali nadamo se da će joj spoznaja da je već promenila diskurs (da ne kažem; spasila živote) dati dodatnu snagu u toj borbi: ova nesebična žena, koja nam ne duguje ništa, ali kojoj sada dugujemo toliko mnogo.