Lepota bez filtera: Sable Yong o brutalnoj istini beauty industrije

Prvo što me je privuklo ovoj knjizi jeste njen naslov; vešta igra reči, parafraza naziva filma Die Hard with a Vengeance, meni omiljenog nastavka Die Hard franšize. To je verovatno dobar znak, u filmu su ipak glumili meni najlepši Bruce Willis i Jeremy Irons, pomislila sam pre nego sam uronila u čitanje knjige koja je u kratkom roku postala vruća tema beauty industrije. Dok su neki knjigu sa uzbuđenjem čekali, pojedini su od nje i strepili, s obzirom na to da iza nje stoji bivša beauty novinarka koja je pisala za neke od najrelevantnijih medija danas. Moj prvi utisak? Radi se o jednoj duhovitoj, britkoj i osvežavajuće iskrenoj knjizi.

Isto me nije iznenadilo, naravno, prvi znak da se radi o autorki specifičnog i obećavajućeg pristupa pisanju i temama, upravo je način na koji je počela da piše. Iako je kao dete vodila dnevnik, pisala u njega svaki dan, bila zainteresovana za blogging tokom ranih dana platformi poput LiveJournal, Tumblr i Blogspot i na kraju na fakultetu i studirala dramsko pisanje, njen ulaz u svet profesionalnih pisaca dogodio se zbog – Craigslist oglasa. Njen oglas u kojem je objavila da traži cimera nije bio uobičajeno napisan oglas, a zbog svog stila prilično je brzo postao viralan. Prekretnica se dogodila kada je na njega naišla urednica iz Exobaina. Njoj nije trebao stan ili cimer, ali joj je trebao pisac poput Sable. Upravo to je bio trenutak u kojem je „ušla“ u beauty industriju.

Od tada je Sable Yong postala poznato ime popularne kulture koje se veže za beauty industriju i glossy lifestyle magazine koji prvenstveno pokrivaju apsolutno sve vezano za taj mnogima (neopravdano!) neuhvatljiv segment lepote. To je bio i razlog zašto mi se na razgovoru pridružila i naša beauty urednica Kristina Mikulić. Takav osećaj pre intervjua sa autor(k)om dela koje me je oduševilo dugo nisam imala; uzbuđenje, ali i velika znatiželja jer ćemo sa Sable Yong razgovarati iz dva ugla, onog sa beauty i onog sa kulturološkim predznakom, a koja ona u svojoj knjizi spaja i potpuno pokriva.

Tena: Pređimo za početak „školska“ pitanja oko tvoje knjige. Knjiga se sastoji od ličnih eseja—ida li maš omiljeni esej i zašto?

Sable: To je zapravo stvarno teško pitanje! Jako volim naslovno poglavlje Die Hot with a Vengeance. U njemu govorim o „revenge body“ konceptu i kako ljudi koriste lepotu kao obrambeni mehanizam protiv odbijanja ili osećaja da nisu dovoljno dobri. Za mene, pisanje tog eseja pomoglo mi je da istražim sopstvene ranjivosti i zašto mi je lepota toliko važna. Shvatila sam da lepota može da postane toksična kada se koristi za popunjavanje unutrašnje praznine, kada pokušavaš da popraviš nešto unutrađnje tako što menjaš svoj spoljašnji izgled. Mislim da to mnogi od nas rade jer može biti efikasno, ali te takođe zarobljava u prevelikoj vrednosti koju pridajemo izgledu, dok toliko drugih važnih stvari o osobi zaslužuje jednaku pažnju i brigu.

Kristina: Slažem se. Nakon godina pisanja o lepoti, kako uopšte balansiraš frustraciju sa marketingom, konzumerizmom i kapitalizmom i sa sopstvenom ljubavlju prema beauty proizvodima?

Sable: Oh, to je teško balansirati! Videla si sve u Vogueu; marketing je postao tako intenzivan u poslednjih nekoliko godina. Beauty marketing je oduvek bio takav, ali sada su društvene mreže stvorile te mikro trendove koji pokušavaju da privuku svakog potrošača. Lično, to mi je naporno i previše stimulišuće. Toliko je buke svuda. Ipak, mislim da je Gen Z otporna na „stavljanje u kutije“, što je prilično osvežavajuće. Prilagođavaju se i suprotstavljaju, što pokazuje pravu kreativnost. Verujem da ćeš se složiti da je čak i nama kao beauty urednicama teško da se probijemo kroz tu buku i prenesemo pravu poruku. To je jedan od razloga zašto sam napustila Allure i otišla u freelance vode; htela sam da imam više slobode da postignem ono što želim, a da me oglašivači ne sputavaju. Osećam kao da ne možemo uvek javno da radimo ono što želimo jer oglašivači mogu da povuku sredstva, što može da dovede do gubitka čitalaca ili čak zatvaranja časopisa. Mediji su u vrlo teškoj poziciji trenutno, ali i dalje mislim da je važno da se govori o tim problemima. Platforme poput Substacka su sjajne jer omogućuju da se pojedinačni glasovi čuju. Čini mi se kao ponovno buđenje blogerske ere. Ali izazov je u tome što sada ima mnogo više suprotstavljenih glasova, a sama količina informacija može da bude preplavljujuća. Potrebno je namerno tražiti sadržaj i perspektive koje želiš usred sve te buke.

Kristina: Uz sve to što se događa, možeš li i dalje da uživaš u beauty proizvodima?

Sable: Mogu! Volim da se igram sa kreativnom i šarenom šminkom i imam sreće jer mi šalju puno proizvoda na isprobavanje. To mi je omogućilo da shvatim šta stvarno funkcioniše, a šta je samo hype, što znači da zapravo nemam osećaj da nešto propuštam. Otkad radim kao freelancer, nisam preplavljena press materijalima i novim proizvodima, pa sam konačno počela da trošim proizvode do kraja (smeh). To je prilično zadovoljavajući osećaj. Lepotu sam uvek htela da koristim na kreativan i izražajan način, pa je za mene uvek bila zabavna. Sada, više nego ikad, postoji pristupačnost kvalitetnim proizvodima koji nisu nužno skupi, što je sjajno. Ipak, mislim da postoji puno konvencionalne šminke koja je dizajnirana da izgledamo kao filtrirana verzija sebe. Ti proizvodi su popularni sa razlogom, ali nisu nešto prema čemu lično težim. Za one koji vole lepotu, sigurna sam da uživaju u tome, ali takođe osećam da postoje dve suprotstavljene sile. Sa jedne strane, imamo pristup tolikim stvarima, pa nema izgovora da ne uđem dublje u beauty scenu. Sa druge strane, važno je setiti se da imamo kontrolu nad time kako učestvujemo u tome. Ponekad moram da podsetim da ne bih smela da osećam pritisak da imam besprekoran ten jer, u stvarnosti, niko me ne gleda tako pomno. Ali razumem da mnogi ljudi osećaju pritisak kako bi izgledali savršeno na fotografijama. Postoji kontekst za sve, ali dok još uvek uživam u lepoti, priznajem da to može biti pomalo overwhelming.

Tena: Problem je što ljudi veruju da beauty proizvodi mogu da promene njihove živote. Zašto misliš da je to tako? I kako se nositi sa neizbežnim razočaranjem kada to ne učine?

Sable: Zanimljivo je da sam nedavno baš počela da razmišljam o tome koliko je neverovatno da je pojam „anti-aging“ uopšte legalan. Doslovno je nemoguće zaustaviti starenje, bez obzira šta stavljaš na svoje lice. Činjenica da je „anti-aging“ dopušten kao marketinški pojam je suluda jer je očito lažna. Ali mislim da današnji marketing i brendiranje u velikoj meri projektuju aspirativni stil života i ličnu osobinu. Više nije samo, „koristi ovu kremu, nosi ovaj ruž i bićeš lepa.“ Umesto toga, poruka je: „Kupi ovaj ruž ili skincare i tvoj život će postati lakši, i izgledaćeš čisto i aspirativno.“ Marketing sada apeluje na to što veruješ da jesi ili ko želiš da budeš, pa kupovina postaje ličnija.

Na primer, linija skincare proizvoda Hayley Bieber, Rhode, postala je vrlo popularna ne zato što su proizvodi revolucionarni—oni su osnovni proizvodi za negu kože koji dobro štite kožnu barijeru. Ali privlačnost leži u Hayley kao osobi. Udata je za pop zvezdu, ćerka je poznatih glumaca i otelotvoruje aspirativni stil života. Ljudi kupuju njene proizvode jer žele da osećaju ono što misle da ona oseća, ili zamišljaju da bi mogli da žive njen stil života. Pa kad proizvod ne promeni tvoj život, osećaš se prevarenim jer si verovao da će ti sve olakšati ili te učiniti da se osećaš kao na tim fotografijama. Ali na kraju dana, to je samo hidratantna krema, ona neće drastično promeniti tvoj život.

Kristina: To me vodi do mog sledećeg pitanja, na koje si već počela da odgovaraš: pojam „anti-aging“. Pokrivaš to u svom poglavlju Fuck Around and Find Out. Ako se to ne zove „anti-aging“, kako bi ti proizvodi i postupci trebali da se zovu?

Sable: Primetila sam da mnogi brendovi, umesto izraza „anti-aging“, koriste reči poput „revitalizujuće“, „popunjavajuće“ ili „obnavljajuće“, što sugeriše ideju ponovnog rođenja. Iako je to bolje od „anti-aging“, cilj je i dalje isti – mladost. Kulturno, mladost je tako visoko vrednovana u našim standardima lepote.

Kad žene ostare, nije da se posmatraju kao neprivlačne, već postaju nevidljive. Ono što je meni neverovatno je da su starije žene one koje zapravo imaju novac za trošenje na proizvode, pa ih ignorisati nema smisla.

Istovremeno, niko ne želi da se stalno oseća kao da juri za nemogućim idealom ili pokušava ponovo da proživi mladost. Što se tiče nege kože, mislim da bi bolji pristup bio fokusiranje na održavanje zdravlja kože. Lično sam posvećena destigmatizaciji ageizma jer starim, a i moje prijateljice osećaju pritisak da počnu sa Botoxom ili drugim estetskim zahvatima, iako su prelepe i izgledaju sjajno za svoje godine. Treba da postoji jezik koji čini da je u redu izgledati u skladu sa svojim godinama, a da se ne čini da juriš za idealiziranom verzijom mladosti. Nisam sigurna šta bi tačno taj jezik trebao da bude, ali mislim da bi fokus trebao biti na brizi za kožu kao na nešto što obuhvata tvoje telo – vredi se brinuti o njemu. Da, kad izgledaš dobro, osećaš se dobro, ali ne moraš da izgledaš mlađe da bi izgledala dobro. Možeš izgledati dobro u bilo kojoj dobi, i volela bih da je to poruka koja se šalje.

Tena: Tačno, štaviše, u svojoj knjizi pišeš o „naporu da izgledaš bez napora“ (effortlessly chic) kao estetskom izboru. Podsetilo me na „tihi luksuz“, gde ljudi nose luksuznu odeću iako možda ne žive luksuznim životom ili nemaju finansijska sredstva za to. Dakle, moje pitanje je: Da li je effortlessness zapravo previše napora, ili nije?

Sable: Zanimljivo je jer je stvarni effortlessness vrlo teško prikazati. Pojam je jako povezan sa klasom – ako ne uložiš trud u svoj izgled, u zavisnosti od toga koliko novca imaš, mogao bi da izgledaš neuredno. To nije effortlessness kojem ljudi teže. Ljudi zapravo žele finansijski osiguranu, luksuznu vrstu effortlessness, gde nosiš skupu odeću, vodiš luksuzan način života; možda spavaš na dušeku od konjske dlake ili svilenim jastučnicama, i imaš pristup dermatolozima i estetičarima. Izgledaš dobro bez da se vidi da si uložio previše truda – i to je effortlessness kojem ljudi teže.

Kada ljudi govore o „tihom luksuzu“ i effortlessness, zapravo misle da žele izgledati bogato ili imućno, jer bogatstvo je uvek postavljalo standarde lepote. Vladajuća klasa definiše šta je lepo, a deo toga je i ukus – bogati ljudi uvek imaju vrlo specifične ideje o ukusu, i stvari ne bi trebale da izgledaju previše složeno. Trebalo bi da izgledaju kao da nisi morao da se trudiš, jer imaš sredstva da ne moraš.

Na primer, žene na Love Islandu imaju vrlo promenjen izgled – vidljivi fileri, Botox ili implantati – a to košta puno novca. Ali to se ne smatra luksuzom jer se vidi trud iza toga. Prava težnja je izgledati imućno bez da se vidi napor iza toga. Ljudi koje sam srela kroz svoju karijeru, koji su imućni, često obavljaju puno zahvata, ali vrlo suptilno, tako da se ne primeti, i to se smatra ukusnim u svetu lepote. Nadam se da sam odgovorila na tvoje pitanje—težak je to koncept!

Tena: A šta misliš o napuštanju beauty industrije kao potrošačica? Da li je to moguće?

Sable: Zanimljivo pitanje! Postoje pokreti, poput onih u Južnoj Koreji, gde se žene odriču beauty standarda, što je prilično hrabro jer su ti standardi duboko ukorenjeni u njihovom društvu. Jednostavno odbijaju da se konformišu, što je prilično značajno jer u njihovom društvu lepota nosi puno rizika ako se ne pridržavaš standarda. Kad nešto čini da se osećaš kao da nisi dovoljno dobar, mislim da je dobra ideja distancirati se od toga. Teškoća je u tome što naše društvo pridaje toliko vrednosti izgledu, pa je teško isključiti se iz beauty standarda. Na Zapadu, često je lakše belim, sposobnim ženama koje se uklapaju u ženstvene standarde da napuste beauty norme bez suočavanja sa tolikom stigmom u poređenju sa crnim ženama, ženama veće veličine ili ženama koje nisu toliko ženstvene. Ove grupe suočavaju se sa mnogo većom društvenom stigmatizacijom zbog svog izgleda.

Za svakoga ko odluči da odbaci beauty standarde, to je hrabra i važna odluka. Ali važno je zapamtiti da, budući da živimo u sistemu gde izgled ima toliku vrednost, i dalje ćeš osećati te pritiske, čak i ako ih odbaciš. Biće dana kada ćeš se osećati loše zbog svog izgleda jer živimo u kulturi koja daje prioritet izgledu. Odbacivanje beauty standarda neće potpuno ukloniti pritiske, osim ako to ne učinimo svi kolektivno, a to nije realno.

Polako se krećemo u tom smeru, generacijski gledano, što je sjajno. Videla sam pojedince sa platformama kako govore o napuštanju beauty industrije, ali važno je prepoznati da to ne rešava veće probleme. Jedna osoba koja se isključi neće promeniti sistem, ali ako to deluje za njih, to je sjajno.

Mislim da je način na koji možemo promeniti beauty kulturu onaj kroz zajednicu. To je jedna od glavnih tema moje knjige. Lepota je najisceljujuća kad se deli unutar zajednice, posebno među ženama koje su još uvek široko objektifikovane. Na primer, ako ti i grupa prijateljica odlučite da ne nosite šminku mesec dana i međusobno se podržavate u tome, to je puno pozitivnije iskustvo nego kada pokušavaš to da uradiš sama. To je kao sistempodrške, koji čini proces prijatnijim i manje izolovanim.

Kristina: Mislim da si mi dala ideju za sledeću temu, mogla bih napraviti jedno istraživanje i ne nositi make-up mesec dana.

Sable: Baš mi je drago, javi rezultate! (smeh)

Kristina: Obavezno. Kad smo kod toga, sa svojom platformom kao spisateljica, da li se osećaš odgovornom za oblikovanje mišljenja o lepoti ili trendovima? Misliš li da si doprinela stvarima koje si želela da promeniš?

Sable: Svesna sam da društvene mreže i moja platforma imaju uticaj, ali moj broj pratilaca je malen u poređenju sa influenserima. Ipak, ljudi su mi govorili da su probali nešto jer su to videli kod mene, što me raduje jer volim da idem protiv struje i pomeram granice u lepoti. Ali oprezna sam u vezi promovisanja preteranog konzumerizma. Ne želim da doprinosim ideji da ljudi treba da kupuju sve te proizvode da bi izgledali dobro.

Tena: A tek uticaj veštačke inteligencije (AI) na beauty industriju..Postaje sve teže razlikovati da li su neke slike, poput savršene kože ili guste kose, stvarne ili generisane AI-om.

Sable: To je fascinantno i zastrašujuće. Beauty brendovi uvek brzo usvajaju novu tehnologiju, poput Metaverzuma ili AI-ja, i nisam mogla da razumem zašto. Oni prodaju proizvode za ljude, pa zašto pokušavaju da privuku Metaverzum? To mi je stvarno čudno. Isto tako, AI je primenjen u beauty industriji, na primer kod usklađivanja podloga (foundation matching), ali mislim da to nikada neće funkcionisati. Usklađivanje podloge je poput slikanja – moraš da je nosiš na koži i izađeš van da vidiš da li ti stvarno odgovara. Jednostavno ne verujem da će ikad postojati tehnologija koja će savršeno uskladiti podlogu za sve.

Kad je reč o AI generisanim slikama, posebno za mlađe ljude koji možda nemaju iskustvo ili kritičko razmišljanje kako bi razdvojili stvarno od veštačkog, to može biti vrlo opasno. Primetila sam da Instagram sada označava slike stvorene pomoću AI-ja, što je super. Ali to je poput upozorenja na kutijama cigareta koje kažu da „pušenje ubija“ – to ne sprečava ljude da puše i isto tako neće sprečiti ljude da žele da izgledaju kao te slike. To je problematično jer iskrivljuje naše poimanje toga kako ljudi zapravo izgledaju i kako mislimo da bismo trebali da izgledamo.

Još više zabrinjavajuće je što AI generisani portreti često kradu lične podatke –  tvoj lični izgled – koji se potom mogu prodati kompanijama bez tvog znanja. To je mnogo strašnija tema, na nivou Black Mirrora.

Prisećam se digitalnih influensera poput Lil Miquela. Svi ti veliki brendovi sklapali su ugovore sa njom, ali ona nije prava osoba – ona je kôd. Još je čudnije što su ti digitalni likovi često stvoreni da izgledaju kao etnički neodređene žene, a kodiraju ih beli muškarci. To je uznemirujuće na više nivoa. Kod Lil Miquele, barem ljudi znaju da nije stvarna, ali brine me što će, kako se stvori više takvih likova, izgledati sve više ljudski. U početku, ljudi nisu bili sigurni da li je Lil Miquela stvarna jer je izgledala tako savršeno. Bilo je teško razlikovati da li je to AI ili samo filteri, i to je zastrašujuće.

Tena: Kad smo kod bestelesnih modela i uzora lepote, svoje eseje započinješ pitanjem: „Kako živiš u svom telu?“ Kako ti živiš u svom telu?

Sable: Pokušavam da budem ljubazna i nežna prema svom telu, ali kao freelance spisateljica, moram da budem svesnija potrebe da ostanem aktivna. Volim male poslastice, poput peciva, ali se takođe odmaram kad je to potrebno. Često imam osećaj krivice zbog produktivnosti jer uvek osećam da bih vreme koje provodim odmarajući mogla da iskoristim za rad na nečemu zanimljivom ili za slanje predloga. Budući da sam dugo radila u medijima, moj je mozak stalno u tom vrtlogu koji uvek traži nešto novo.

Kada sam pisala prvo poglavlje knjige, pokušavala sam da razmišljam o lepoti na najširi mogući način, a da pritom bude relevantna ljudima. Pitala sam se: „Šta je lepota?“ Za većinu ljudi, to je jednostavno tvoj izgled – tvoje spoljašnje „ja“. A šta su ti spoljašnji delovi? To je tvoje telo, tvoja koža, ova fizička školjka koja drži našu dušu. Toliko je fokusa na tome kako izgleda sve vreme.

Ali zanimljivo je kako naša stvarna vrednost i uticaj na svet dolaze iz nečeg nematerijalnog – našeg duha. Ipak, barijera našeg duha je telo. Smešno je kako svi posvećuju toliko pažnje tijelu, dok je zapravo duh ono što je mnogo važnije.

Kristina: Kako ljudi mogu da uživaju u beauty proizvodima, a da ne dozvole da oni preuzmu njihovo samopoštovanje? Stalno razmišljam o tome, posebno kad mi se ljudi jave sa pitanjima. Zainteresovala sam se za lepotu jer sam počela da primećujem stvarne rezultate i promene, što je podstaklo moju znatiželju. Za mene, korištenje beauty proizvoda uvek je bilo vezano za rešavanje pitanja i eksperimentisanje iz znatiželje. Ali primetila sam da je za mnoge lepota usko povezana sa samopouzdanjem.

Sable: To je komplikovano. Rad u beauty industriji pokazao mi je da je većina proizvoda sasvim u redu – ne menjaju ti život. Uspela sam da se distinciram od verovanja da lepota definiše osobu. Mislim da za mnoge ljude koji veruju u to, to postaje skliska padina prema anksioznosti i lošem samopoštovanju jer se oslanjaju na beauty standarde koje ni ti ni ja nismo postavili. Nismo mi odlučili koji su to standardi – neko drugi je – i stalno pokušavamo da ispunimo ta očekivanja. Za ljude, uključujući i moje prijatelje koji su nesigurni u vezi svog izgleda, uvek ih podstičem da probaju ono što im se sviđa, čak i ako se boje jer im je neko rekao da im to neće stajati ili da nije cool. Probaj ono što ti se sviđa jer je lepota nešto što moraš iskusiti za sebe. Ne postoje prečice. Moraš proći kroz to—uraditi tu čudnu frizuru i videti kako se osećaš i izgledaš.