Aleksandra Domanović: Putovanje između digitalnog i analognog sveta
Tena Razumović Žmara
Septembar 26, 2024
Tena Razumović Žmara
Septembar 26, 2024
Svaki put kada neka od naših umetnica izlaže preko taj potez smatramo posebnim uspehom u karijeri. Ali za Aleksandru Domanović taj skok u karijeri i stvaralaštvu dogodio se još, sada već davne, 2010. godine sa izložbom u Berlinu i nakon nje niže samo uspešniju izložbu za izložbom, bilo da se radi o solo ili grupnim izložbama u kod nas, u regiji ili svetu. Aleksandra je dobro poznato umetničko ime u Evropi i Americi i slobodno bi je mogli etiketirati kao jednu od najuspešnijih regionalnih umjtnica srednje generacije. Sada se njeni radovi mogu pogledati na velikoj izložbi u Kunsthalle Wien, koja iako ne nosi predznak retrospektivne izložbe, ipak pokazuje većinu njenog stvaralaštva na jednom mestu. To je velika i značajna izložba koja se treba posetiti u Beču, a možete da je pogledate do 26. januara sledeće godine.
Sa stvaralaštvom Aleksandre Domanović sam se upoznala kroz njen rad 19:30 2011. godine u Galeriji 001, tj. sada Tobačni 001, u Ljubljani. Isto se radilo o septembru, početku nove kulturne sezone i poseta izložbi tj. jednodnevan izlet u Ljubljanu bili su na vrhu moje to do/must see liste. Tada sam još radila kao kustoskinja i exhibition manager i izložbama i stvaralaštvu sam pristupala drugačije nego sada, kao novinarka i urednica. Bez obzira na promene u karijeri, verujem da bi tom radu pristupila sada na jednak način – sa oduševljenjem. Taj rad se zove 19:30, prema terminu centralnih televizijskih vesti, tzv. Dnevnika koji su dominirali jugoslavenskim televizijama. Rad predstavlja antologiju naslova i muzičkih tema iz vesti, kao i rastuću zbirku naručenih remikseva, obrada i novih verzija. Za projekat su korišćene muzičke teme iz prvih jugoslavenskih televizijskih vesti emitovanih 1958. godine, pa sve one do tada, 2011., sa nacionalnih, državnih televizijskih stanica.
Aleksandra Domanović je putovala republikama bivše Jugoslavije, posećujući televizijske mreže i nacionalne arhive Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Kosova, Makedonije, Slovenije i Srbije. Pozvala je na saradnju DJ-e elektronske muzike, koji su prikupljeni materijal koristili kao uzorke i miksali ih u svojoj muzici. Gledanje večernjih vesti uvek je bio (i danas je deo svakodnevne rutine) obaveza koja je određivala ritam života u večernjim satima.
Kodirani karakter muzičkih tema, koje su se ponavljale svakodnevno, duboko se usadio u nacionalnu svest i postao deo kolektivnog sećanja nekoliko generacija gledalaca. Njen rad je postao projekat koji suprotstavlja muzičke, istorijske i psihološke vrednosti dva različita kolektivna iskustava: gledanje večernjih vesti, koje je svakodnevno okupljalo mase ljudi svih nacionalnosti u bivšoj Jugoslaviji ispred televizijskih ekrana u 19:30 sati i moć elektronske muzike koja je na istom prostoru okupljala ljude, podstičući osećaj udaljenosti od individualnih nacionalističkih pogleda među raverima 1990-ih i stvarajući platformu za toleranciju i suživot. U galerijskom okruženju ona je rad predstavila kao dvokanalnu videoinstalaciju koja prikazuje hronološku antologiju i snimke rave partyja, dok se na internetu prikazuje kao kontinuirana arhiva remiksa, video i audio tema, raznih poveznica i drugog istraživačkog materijala. Naprosto genijalno. I dalje taj rad gledam kao svež, vanvremenski umetnički rad, on i dalje rezonuje, trineast godina kasnije.
Aleksandra ovu izložbu ne vidi kao retrospektivnu (iako ona u svojoj suštini to jeste) i htela je detaljnije da mi objasni odakle i kako je sve počelo. – Studirala sam grafički dizajn, nisam se bavila umetnošću. Prvo sam posmatrala šta drugi umetnici rade i zapravo sam njihove radove objavljivala na blogu. 19:30 je zapravo bio neki „breaking point“ za mene, jer sam do tog rada radila samo online, gifove i videe, animacije. Tada sam i dalje smatrala da sve što mi treba, medij i alat, mogu da nađem online. Ali čula sam uvodnu špicu Dnevnika RTV Beograd i toliko mi je zaboravljenih uspomena „vratila“ da sam naprosto morala da uradim nešto sa time. Kontaktirala sam RTV Beograd (na YouTubeu je bio jedan snimak, ali groznog kvaliteta) i nakon godinu dana uspela sam da ga dobijem u najboljem mogućem kvalitetu. I krenula sam da putujem po ostalim državama, u potrazi za tim njihovim specifičnim televizijskim zvukovima. Prvi put sam se našla u situaciji da nemam materijale i alate za rad, koji su mi inače na dohvat ruke, dostupni online. Počela sam da ostvarujem kontakte sa ljudima, morala sam da izađem na teren i počela sam da stvaram oblike. Iz digitalnog sam prelazila u analogno i nazad i evo, zauvek sam ostala u tom međuprostoru.
Kako je Aleksandra spomenula analogno, odmah sam se setila da je svojevremeno radila i skulpture od papira, da je zapravo radila sa potpuno arhaičnim medijem, papirom. Za umetnicu koja je poznata po svojim instalacijama, zanimalo me je kako pomiruje korišćenje savremene tehnologije i arhaičnog medija (poput papira). – Papir je nešto osnovno; prvo je bio papirus i čovekova misao. Moj rad se nalazi između dva sveta: fizičkog i virtualnog, analognog i digitalnog. Rad često postoji kao .pdf i onda se taj .pdf isprinta i postane vidljiv, stvaran (stvarniji?). Ali za mene je sam rad između ta dva sveta. Moj rad se printa na običnom ink jet printeru, namerno. Jer ga svi imaju. Domen .yu je 2010. definitivno izbrisan i htela sam da tematizujem to brisanje, nestanak domena i htela sam da taj rad „izađe“ iz računara. Koristila sam tehnologiju i istoriju kako bih prikazala virtualno, stvarno i fizičko nestajanje. Njen pristup stvarno ozbiljnim temama i umetnička praksa su tačno takvi kako je napisano u tekstu izložbe – playful and critical. Kako uspeva ne samo da pomiri te naizgled suprotstavljene strane, već i da ih spoji u karakter umetničkog rada? – Živimo u post Internet dobu, sve nam je oblikovano kulturom informacije i kada nešto posmatramo i zabavno nam je, istovremeno mislimo da je važno, da je i kritika. Ne možemo da pobegnemo od toliko mišljenja, toliko kritike, i zabave. Sve je to neodvojivo, isprepleteno.
Izložba u Kunsthalle Wien prikazuje presek Aleksandrinog rada, od početka do danas, nešto što bi bilo svojstveno možda starijim umetnicima, onima kojima se karijera proteže kroz nekoliko decenija više . – Ne mislim da je ovo vrhunac mog stvaralaštva, ne mislim da je ovo retrospektiva, ovo je „survey“ mog rada. Zahvalna sam jer prvi put vidim sve radove na jednom mestu, svakako ih gledam „drugim očima“, ali ovo nije moja retrospektiva, ja tek treba da ostvarim još mnogo toga. Ova izložba prikazuje moje radove koji su zapravo prilično različiti. Oni se svi bave komunikacijom, tehnologijom, istorijom… Svaki moj rad je povezan sa prethodnim i budućim, oni proizlaze jedan iz drugog, a istovremeno funkcionišu sami za sebe jer sam ih radila za jednu izložbu, pa za drugu, bez plana da ih povežem. Oni su organski povezani. Zvuči prilično jednostavno i komplikovano istovremeno, u nedostatku bolje reči, rekla bih – izazovno.
Kako stvoriti radove koji su rađeni zasebno, ali referišu se jedni na druge? – Hm… Ne znam… Evo, sada radim novi rad sa tekstilom, u novom mediju. Nikada nisam pre radila sa tekstilom, sa tkanjem i svakako mi je uzbudljivo da radim sa nečim sa čime pre nisam. Pratim koncept, konceptualni put i on me uvek odvede do medija. Ovo je jedno sasvim novo iskustvo; radila sa sa jednom danskom firmom koja se bavi tkanjem, od njih sam mnogo naučila tako da znanje primenjujem u neko novo iskustvo. Ne znam šta će biti, ali se radujem tome. Kakav je osećaj držati u rukama knjigu o celokupnom svom radu, iako nije retrospektiva, zanimalo me je. – Knjiga izlazi 4. oktobra, jako sam uzbuđena oko toga. Isto tako moram da lansiram website. Htela bih celu priču da zaokružim sa izložbom, knjigom i websiteom, nadam se da ću uspeti sve to da ostvarim do kraja godine.
Iako nije retrospektiva, iako Aleksandra Domanović nije ni na pola puta svog stvaralaštva, iza nje se nalazi veliki, sjajan opus koji apsolutno zaslužuje zaokruženu priču kako bi, na kraju krajeva, iz njega nastali neki novi, podjednako sjajni radovi.