Reality show koji će gledati čak i oni koji ne podnose reality TV

Nikada nisam volela reality TV. Kako gledam sve što mi padne pod ruku, tako sam probala da gledam više reality showova, do sada mi se svideo Queer Eye jer je imao izraženu dozu humanosti i na neki nekonvencionalan način je ekipa showa zapravo pomagala ljudima i otvorila im oči, menjala im je pogled na svet. Istovremeno me je show jako zabavljao. Ako niste gledali, pogledajte. Ali sve ostalo nekako nije bilo za mene. Reality TV i njegova posebna podvrsta takmičarskog reality showa u meni je uvek izazivala pomešano osećanje srama, neugode i onoga najgoreg susramlja. Zašto ti ljudi nisu svesni u čemu zapravo učestvuju? – Često, u stvari skoro uvek sam se pitala. I onda sam početkom godine naišla na The Traitors. Iskreno, isprva nisam ni znala da se radi o reality showu, krenula sam da gledam zbog Alana Cumminga, škotskog glumca kojeg volim da gledam u pozorištu, seriji ili filmu još od filma Cabaret, Sama Mendesa, a setimo ga se samo u britanskom policijskom sitcomu The High Life iz devedesetih. Njegovu ulogu Elija Golda u seriji The Good Wife mislim da uopšte ne treba da spominjemo; vjerujem da je s njom pobrao sve preostale simpatije preko bare. U Evropi je već decenijama bio dobro poznato glumačko lice koje je garantovalo kvalitet.

U osnovi, Alan Cumming je bio moj razlog za početak gledanja The Traitors i ubrzo sam se iznenadila kada sam shvatila šta zapravo gledam, niti sam očekivala Alana Cumminga u ovom formatu. Iako, sada kada gledam unazad, zapravo je čudno da ga i pre nisu angaržovali za ovako nešto. Uloga mu je sela k’o od šale. Ukratko, da ne spojlujem, radnja showa se odvija u jednom grandioznom škotskom dvorcu gde takmičari moraju da izvršavaju razne dramatične i izazovne zadatke kako bi zaradili novac za nagradni fond. Neki takmičari su izdajice (The Traitors), a neki su odani takmičari (The Loyals). Domaćin, moderator i izazivač je Alan Cumming. Alanu Cummingu toliko dobro stoji ta uloga da su se mnogi u komentarima na društvenim mrežama pitali da li se radi o njegovom dvorcu i njegovoj odeći.

Popularnost serije je skočila za vrtoglavih 75% sa prve u drugu sezonu, što me uopšte ne čudi, jer su na svoju stranu pridobili i gledaoce koji preziru format. Mene među njima. Serija je nakon prve sezone postala izuzetno popularna u Britaniji i SAD-u. Mislim da se prvenstveno radi o kvalitetu i usmenoj predaji o njoj. Show je produciran na najvišem mogućem nivou, nije mnogo reklamiran, ali forumi, komentari na društvenim mrežama i toliki nizovi preporuka u zatvorenim grupama koje prate film i TV morali su da učine svoje. Serija ima svoje verne sledbenike, popularna je, dok u našoj regiji do sada nisam naletela na osvrt ili preporuku. Očigledno joj manjak publiciteta nije naškodio jer kvalitetan sadržaj uvek nađe svoj put do publike. Takođe, svaka sezona se može gledati nevezano jedna za drugu, što uveliko podstiče gledanje.

Jednom kada počnete da gledate, videćete, Alan Cumming očarava kao dramatičan i grandiozan lik, skoro pa da se radi o šekpirovskom liku u nekoj tragediji u kojoj razmišlja o ubistvu svog oca. Gledajući ga, stalno mi je na pamet bila tragedija Kralj Lear koja sa ovom pričom nema nikakve veze, ali je stil neizbežan. Takav, savršeno dramatičan, Alan predsedava prilično šarolikom ekipom takmičara: bivših suučesnika reality showova, poznatih, slavnih i običnih osoba, veterana realityja sa nekoliko članova koje stvarno nećete očekivati (bivši član Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva!) i vodi kroz jednako teatralnu reality priču.

Oni koji su gledali Survivor i The Big Brother prepoznali su određene elemente showova u The Traitors, s naglaskom da se ovde radi o mnogo boljem showu. Pokušala sam da gledam Survivor i The Big Brother (i strane i domaće) i nikako nisam mogla. Tada sam osećala veliki cringe. Tada, dok još reč nije bila u opticaju. Tako da verujem komentatorima u vezi sa primedbama i poređenjima. Ono što razlikuje ovaj show od ostalih jeste činjenica da je stalno prisutan element iznenađenja; bilo da se radi o izboru takmičara ili zadataka, a sve se odvija pod aurom drame dostojne najboljeg šekspirovskog pozorišta. Ton serije je fascinantan i predstavlja odstupanje od onoga na šta smo navikli. Postoji ozbiljnost u događanjima koja se iznenada preokrenu u nešto prilično lukavo. Na primer, ton i izgled Alana Cumminga. Njegov govor je jednako fantastičan i pun stila kao i njegova garderoba. Odeljenje za kostimografiju briljirao je u emisiji. Kada Cumming dođe da pozdravi tim svakog jutra, takmičari instinktivno aplaudiraju njegovom najnovijem izgledu; Očigledno radim istu stvar ispred ekrana. Zato što ovi kostimi zaslužuju samo najglasniji aplauz.

Publika unapred zna sve informacije: ko je izdajnik, ko je lojalan, ali ono u čemu se ova emisija ističe jeste činjenica da omogućava gledaocima, na elegantan i fin način, da rade ono što bi najviše želeli; A to je da oni osuđuju ljude, i što je najvažnije – a da to nije očigledno. Emisija zadovoljava neke od najnižih ljudskih strasti, ali sa najvišim dramatičnim i estetskim nivoom. Zato je osvojio dve Emmy nagrade; jednu za najbolji takmičarski reality show i Alan Cumming drugu kao najbolji domaćin reality ili takmičarskog reality programa. Vjerujem da mu je uz na primer BAFTA-u, ova nagrada podjednako draga. Ipak je reality TV lansirao u neku novu, višu sferu.