Trenutak kada me je osvojila Suki Waterhouse

Do pre nekoliko meseci, Suki Waterhouse je za mene bila samo još jedno prepoznatljivo lice u svetu mode – ona eterična Britanka sa šiškama koje evociraju francuske ikone stila šezdesetih poput Juliet Berto i Françoise Hardy. Nažalost, čak i više nego po modnim kampanjama, bila mi je poznata kao devojka koju su na crvenom tepihu za ruke držali Bradley Cooper, Miles Kane, James Mardsen i finalno, naravno, Robert Pattinson.

Znala sam da je deo londonske elite, odrasla u bogatoj porodici i da se druži sait devojkama poput Care Delevingne i Poppy Delevingne, što mi je u startu stvorilo otpor prema njoj da je shvatim ozbiljno kao muzičarku. U prevodu, da na Spotifyju uopšte pustim koju njenu pesmu. Svrstavala sam je u nepo baby kategoriju na koju mi se uopšte ne troši vreme. Suprotno onome što govore u intervjuima, da, mišljenja sam da mnogi od njih ne bi bili tu gde jesu da su bili u stvarnoj konkurenciji sa talentima koji nisu dobili priliku jer nisu imali poznatog oca ili majku.

Ali upavši u zamku vesti o turneji Taylor Swift koja mi se čini kao jedina turneja i koncert koji se uopšte desio 2024., zapeli su mi za oko hvalospevi Suki Waterhouse koja je bila predgrupa na londonskom delu njene Eras turneje. Bacila sam oko na videe na Youtubeu i društvenim mrežama, i moram priznati, dovoljno me očaralo da sam prvi put pustila njen album.

Osvojio me je njen glas. Mekan, ali prodoran, sa sirovom, emotivnom teksturom koju nisam očekivala. Njeni stihovi bili su mi nekako daleko od površnog sjaja sveta u koji sam je svrstala. Osećala sam ranjivost, tugu, ali i snagu žene koja je kroz lične uspone i padove naučila da voli sebe. Melodije su bile jednostavne, ali zarazne, a njen pristup intiman. Na primer „Melrose Meltdown“, koji savršeno balansira između introspektivnog popa i folka. Pričala je o ljubavi i gubitku na način koji me bez obzira na moj otpor naterao da je doživim kao umetnicu koja pronalazi svoj glas, čak i kada joj se život, barem na površini, čini savršenim. A Good Looking mi još uvek ne izlazi iz glave.

Suki, sada u vezi sa Pattinsonom, takođe je nedavno postala majka. I dok se radujem njenom novom albumu Memoir of a Sparklemuffin koji izlazi 13. septembra, zanima me da li će njena sreća uticati na njenu sposobnost da piše o boli i lomovima? Znamo da su neki od najboljih muzičkih izvedbi rođeni iz teških iskustava, a Suki, čini se, sada živi svoj „happily ever after“.

Ali možda je to ono što je čini toliko privlačnom – kontrast između savršenstva njenog života i njene sposobnosti da piše o dubokoj emocionalnoj ranjivosti. U svakom slučaju, sa nestrpljenjem iščekujem njen novi album, uverena da ako se i njena muzika promeni, možda će to biti refleksija nečeg još dubljeg – ljubavi koja nije uvek popraćena patnjom, već mirnom, toplom, mekanom, srećom.