Sa Lovrom Lukićem, dobitnikom nagrade LVMH Graduates, o njegovoj diplomskoj kolekciji

Kako napominje već na samom početku našeg razgovora Lovro najviše od svega voli muziku pa ga je tako ona i dovela do zanimanja za modu i pomaže mu kad je stvaranje u pitanju. „Kad kreiram, slušam muziku, pjevam i radim. To je to.“ Oduvek mu je bio san da studira modni dizajn na univerzitetu Central Saint Martins u Londonu: „Poseban misticizam i renome okružuju te studije. Mnogi poznati dizajneri studirali su ovdje, a primaju vrlo malo studenata i jako se puno radi, stresno je i kritike su bez bilo kakve zadrške. Sve su to neke stvari koje pročitaš na internetu i zbog kojih te nešto vuče ka tom mjestu, ali u isto vrijeme se čini kao nešto sasvim nedostižno i nemoguće. Tako je sve dok te zapravo ne prime.“

Na moje pitanje koje su glavne teme i ideje koje je istraživao mladi dizajner kaže: „Moj rad vrlo se često igra nostalgijom.“ Dok mi bliže objašnjava inspiraciju iza svoje diplomske kolekcije, koja je izazvala puno pažnje kod publike i kritike zbog komada poput suknje u stilu kick-and-flare iz 1980-ih, haljina sa peplumima od veštačkog krzna, zamišljenim u kitsch chartreuse, smeđoj i senf žutoj boji, govori: „Odrastao sam u obitelji u kojoj je otac Hrvat, a mama Slovenka, pa sam odmalena mogao opažati stvari koje su slične i različite u obje zemlje. Doduše, ništa mi nije ostavilo takav dojam kao dnevni boravak moje bake u Bjelovaru. Uvijek sam se divio njezinim goblenima, dekama, kauču koji je bio udoban i neudoban u isto vrijeme, čudnim pastelno roza dlakavim jastucima koji su krasili taj kauč i sveukupnim izgledom njezinog stana, koji je ostao u nekom periodu u prošlosti. To me i vodilo do zanimanja za umjetnost i popularnu kulturu iz tog perioda i prostora bivše Jugoslavije pa i prema samoj uporabi tih neobičnih kućanskih i starih materijala. Za ovu kolekciju specifično sam htio malo više predstaviti tu tamnu stranu nostalgije. Duboko gledano, ta želja za nečim što nikad više ne možeš doživjeti zapravo žalosti. Bake više nema. Nema ni stana. Ni burek koji mama peče po bakinom receptu nije isti. Ostale su samo uspomene i prazan burek. Zbog toga sam i koristio neke motive poput rana (wounds) za vez. Boje, kombinacije i siluete koje sam koristio također su sve malo off. Prilično su neobičnih dužina. Tako sam htio postići osjećaj lagane neugodnosti, koja prati tu nostalgiju.“

Nostalgija za nečim što nikad niste doživeli može izgledati apsurdno, ali Lukić je uspeo da materijalizuje ovaj osećaj korišćenjem starih pokrivača iz doba Jugoslavije, vintage tkanina za tapeciranje i predmeta koje pronalazi u vintage radnjama i porodičnoj kući. Ovaj mladi dizajner često u svojim kolekcijama transformiše vintage i second-hand tkanine u razigrano elegantnu žensku modu. „Koristim najviše stare deke koje nađem doma ili kod rodbine u Hrvatskoj. U ovoj kolekciji sam jednu deku obradio heat pressom, tako da je tvrđa i može držati oblik. Specifičan je i metalni mesarski ogrtač, koji sam jeftino kupio na eBayu, printao UV tehnikom i pretvorio u korzet. Inače koristim i dosta starih materijala koje skupljam i onda donesem iz Slovenije u London. Ovdje još dokupim što mi treba, ali tražim manje-više deadstock materijale i kupujem u outletima jer tako mogu naći nešto što je dobro i što si mogu priuštiti.“

Balansiranje između inovativnosti i komercijalne održivosti je ključni izazov u modnom dizajnu. Lukić u svom radu veliku pažnju posvećuje tome da njegove kreacije budu i umetničke i funkcionalne. „Važno mi je da si mogu zamisliti da moje kreacije netko stvarno nosi. Ne želim da moje stvari sliče kostimu ili nekom cosplayu jer to onda nije moda, nego nešto drugo. Kad kreiram kolekciju, svakako pazim na to da su u kolekciji takozvani show pieces, koji privlače neku veću pozornost i bitni su za definiranje nekog imidža, ali i da imam neke jednostavnije, komercijalne komade koji se mogu jednostavno reproducirati ako dođe do proizvodnje”. Oboje verujemo da će doći, pogotovo što planira i pokretanje sopstvenog brenda sa svojom devojkom Paulom Mihovilovic Einfalt. Za kraj zanima me kako prepoznaje dobar dizajn i kod sebe i kod drugih. „U dizajnu su uvek najbitnije autentičnost i iskrenost. Bez toga nema dobrog dizajna.“