Sportski sociolozi donose odgovor: Zašto nas gledanje sporta čini toliko emotivnim?

Volim da se bavim sportom – ali još više volim da ga gledam. Po mogućnosti kod kuće, udobno na kauču. Odrastao sam u porodici strastvenih fudbalskih navijača. Nismo išli na stadion, ali koliko se sećam, imali smo sportski kanal na TV-u subotom uveče. Nedeljom bismo uključili Formulu 1 i razgovarali o tome koliko je takva trka dosadna. Ali svejedno smo je gledali. Zimi smo gledali biatlon i skijaške skokove, leti Tour de France i atletiku. A svake dve godine smo gledali Letnje iZimske olimpijske igre. Postoje neki TV sportski trenuci koji su neizbrisivo ostali u mom sećanju. Finale Svetskog prvenstva 2014., na primer. I danas čujem komentare komentatora Toma Bartelsa neposredno pre nego što je Mario Götze postigao pobednički gol. Isto tako, iako tačno znam kako se završilo, gotovo svaki put zaplačem kad vidim snimak olimpijske pobede Matthiasa Steinera 2008. – iako me dizanje tegova zapravo ne zanima. Nauka govori o pozitivnom stresu koji proizilazi iz gledanja sportskih takmičenja. Stanje emocionalnog uzbuđenja koje nije neželjena nuspojava, već ga gledaoci aktivno traže.

Zašto gledanje sporta izaziva euforiju?

Kako to da je sport toliko euforičan i emotivan? Nekoliko odgovora pokušava da mi da dr. Michael Mutz, profesor društvenih nauka o sportu na Univerzitetu u Giessenu: „Verujem da vrhunski sport zbog svoje takmičarske prirode nudi temeljnu dramaturgiju koja se doživljava kao euforija. Tome je pridodano poistovećivanje sa sportistima, timovima i – ako gledamo sport na međunarodnom nivou, kao što je Olimpijada – takođe sa nacijama koje značajno povećavaju ovu dramaturgiju onda odjednom postajemo entuzijastični za sportove koje nikad prije nismo videli i navijamo za sportiste koje uopšte ne poznajemo, jednostavno zato što su naši.“ Iako sam uspeh ili neuspeh dotičnog sportiste nema stvarnih posledica za gledaoce, identifikacija je obično toliko jaka da se upravo ta udaljenost i ta beznačajnost potpuno zaborave i dolazi do „preuveličavanja stvarnog značaja“, smatra stručnjak.

Navedena identifikacija takođe je bitan preduslov za stepen do kojeg se osećaju emocije tokom gledanja sporta. „Društveni kontekst je relevantan, jer može da poveća doživljaj emocija„, objašnjava dr. Mutz. To je već empirijski dokazano u studiji o Evropskom fudbalskom prvenstvu 2016.: „Ljudi koji su gledali fudbalsku utakmicu u društvu – bez obzira da li je to bilo na stadionu, u baru, na zabavi u dvorištu ili sa nekoliko ljudi u ispred TV-a – jače doživljavaju emocije poput radosti i tuge“, kaže stručnjak. Ovaj efekat se može objasniti konceptom emocionalne zaraze.

Emocionalna zaraza

Za to se pretpostavlja „gotovo automatski, spontan i nesvestan proces oponašanja lica i motorike, u kojem se oponaša emocionalni izraz opažen kod drugih i rekreira stvarna emocija“, objašnjava dr. Mutz u članku za Nemačko sociološko društvo. Emocije se tada mogu sukobiti jedna protiv druge u nekoj vrsti spirale. Emocionalna zaraza ne događa se samo na sportskim događajima, već i na koncertima ili u bioskopima.Priznajem plakala sam na nekoliko filmova, ali nikad nisam osetila toliko empatije kao tokom sporta.

„Sport je vrsta emocionalne niše u kojoj je u osnovi legitimno pokazivati emocije spontano i nefiltrirano – sve dok ne mogu da povrede druge, dopušteno je skakati, biti srećan pa čak i nekontrolisano plakati.“

Dr. Mutz to objašnjava time da je sport „emocionalna enklava“: „U modernom društvu od nas se očekuje da možemo da regulipemo svoje emocije. Maloj deci je dozvoljena da se ljute ili briznu u plač u javnosti. Za njih se primenjuju pravila osećanja.

Kako mediji pojačavaju emocije

Emocije sa stadiona, dvorane i terena dopiru i do kućnog kauča i do svih onih – uključujući i mene – koji izbegavaju gužve na velikim sportskim događanjima. Prema dr. Mutzu, današnja medijska inscenacija sporta je „eksplicitno osmišljena da podigne dramu i emocionalnost svojstvenu igri i dodatno ih poveća“. Sada je uobičajena praksa prikazivati ​​ljude koji navijaju ili uplakane navijače tokom sportskih prenosa. I dok od tradicionalnih novinara očekujemo profesionalnu objektivnost, čak i sportsko novinarstvo sme da izveštava na emotivan način. Dr. Mutz je takođe istraživao ovo.

U eksperimentu, učesnicima istraživanja prikazani su snimci prenosa Olimpijskih igara na kojima su nemački sportisti osvojili zlato. Izveštaji su dolazili sa nemačkih, austrijskih ili švajcarskih TV stanica. Kako su slike dolazile od međunarodnog reditelja, izveštaji su se razlikovali samo u načinu na koji su komentarisani. Naučnici su identifikovali različite elemente koji su izveštavanje na nemačkoj televiziji učinili znatno emotivnijim u poređenju sa druga dva kanala: „Takmičenja su obično predstavljena potpuno iz nemačke perspektive. Sve što se događa u igri ili trci stavlja se u odnos sa nemačkim sportistima. Osim toga, bilo je privatnih i ličnih detalja korišćenih za opisivanje sportista, stvarajući bliskost i neku vrstu parasocijalnog odnosa i naravno lične emotivnosti komentatora, što je takođe bilo preneseno kroz glas, glasnoću i ton.“

Pozitivan stres navijanja

Sa impresivnim rezultatima: Iako je nemačko osvajanje zlatne medalje bilo emitovano u sva tri izveštaja, tj. na nemačkoj, austrijskoj i švajcarskoj televiziji, gledaoci nemačkog izveštavanja osetili su mnogo viši nivo identifikacije i nacionalnog ponosa – „i ne samo zato što su upravo svedočili nemačkoj medalji, već zato što im je predstavljena na vrlo emotivan način,“ kaže dr. Mutz.

Identitet i identifikacija stoga ne samo da podstiču da se sport doživljava emocionalno, oni takođe mogu biti posledica tih kolektivno proživljenih emocija. I ne samo to: studija Univerziteta u Leedsu iz 2019. dokumentovala je da stres navijanja za sopstveni fudbalski tim ima pozitivan efekat na zdravlje. Ne samo da je raspoloženje nakon pobede ostalo pozitivno i do 24 sata nakon završetka utakmice, fizički napor gledaoca mogao je da se uporedi sa naporom koji zahteva brzo hodanje u trajanju od 90 minuta. Baviti se sportom ili gledati sport? Mislim da ću ove godine oboje raditi ispred TV-a.

vogue.de