Arts
Danas kreće jedan od najomiljenijih regionalnih street art festivala, Graffiti Na Gradele, koji traje sve do 28. jula. Na njemu smo se pridružili cenjenoj nemačkoj street art umetnici Amandi Arrou-tea koja je krenula sa stvaranjem svog graffita koji će biti završen poslednji dan festivala, kako bismo saznali više o njenom radu.
Efemerno, kratkotrajno, privremeno, prolazno… To su prve reči, asocijacije koje mi se same nameću kada sam posmatrala radove Amande Arrou-tee. Ta kratkoća divnog, prelepog komadića vremena ostavlja jak utisak i večno zapisani trenutak u memoriji. Šta kada bi se ti trenuci, ta efermnost zabeležila na slici? Kada bi koncept stvari koje su prolazne, koje postoje samo kratko, postao dugovečan ili bar duži od – trenutka. Šta kada bi se u njega moglo gledati i svako malo se podsećati na taj trenutak? Menja li se koncept ili ostaje isti?
Upravo ta pitanja postavlja, ali i daje odgovore na njih street art umetnica Amanda Arrou-tea, na Instagramu poznata kao @mandioh, a čija ćemo pitanja, a i odgovore, moći da vidimo na ovogodišnjem boutique festivalu Graffiti Na Gradele koji se od 24. do 28. jula održava u Bolu na ostrvu Brač. Naravno da umetnica koja stvara upravo ovakve radove dolazi na ostrvo, na festival, gde vreme staje i gde se tih pet dana festivala čini kao večnost, a prođu u sekundi. Takav je život na ostrvu; vreme tamo teče drugačije, koncepti brišu granice i ne treba puno da se čovek prebaci na ostrvski način života.
Radovi Amande Arrou-tee hvataju i trenutke i prikazuju taj razlomljeni delić sekunde, ili bilo koje druge, još manje, jedinice vremena, a u kojem želimo da ostanemo ili nestanemo. Trenutak zarona u vodu, more, trenutak ispuštanja vazduha pod morem, osećaj sunca i soli na koži, sunce koje visoko stoji i bije u oči… Sve to ona hvata na svojim velikim, gigantskim muralima, koji poput nekih podsetnika stoje i opominju nas da treba da stanemo i uživamo u malim stvarima, životu. Jednostavno, moramo da stop and smell the roses. Zanimalo me kada, kako i zašto je počela da stvara ovakve radove, čini mi se da je njena umetnost krenula nekim drugim, drugačijim smerom poslednjih godina…? Tokom pandemije 2020, u Teufelsbergu, Berlinu, počela sam sa ovim smerom umetnosti i od tada nisam stala. Prošle godine sam bila u mogućnosti, a i bila mi je čast, da učestvujem na Fasada festivalu u Sarajevu. Bilo je to posebno iskustvo, boravak u Sarajevu, kako su me Sarajlije tretirali, od organizacije festivala pa do svih ostalih; stvarno nezaboravan događaj. Ove godine sam imala sreću da su me zvali na Plein Champ Le Mans koji se održava u Francuskoj i boravak i rad tamo bio je isto – očaravajući. Od odlične organizacije, preko arta i zabave, do čak sjajnih chefova koji su spremali neviđena jela. Pravi užitak. Tako da je dolazak na Graffiti Na Gradele logičan nastavak ovog mog festivalskog street art puta i jedva čekam. Slušala sam o festivalu toliko sjajnih stvari da sam pomalo postala opsednuta njime. Mislim da sam prilično srećna što mogu da nastavim da radim i stvaram ovim smerom.
Prateći njen rad, moram priznati da me iznenadilo da je neko sa ulja na platnu prešao na ulicu i zid. Češće se radi o obrnutom, suprotnom procesu, pogotovo kako umetnici razvijaju svoj izraz, kao da je street art rezervisan za (uglavnom) mlađe, možda se i neozbiljnije shvataju (što lično smatram da je potpuno pogrešno!) i street art generalno nema toliku cenu kao ulje na platnu, tj. high art. – Slikati ulja i slikati murale je nešto potpuno različito. – objašnjava svoje iskustvo Amanda. – Em što se radi o različitim tehnikama, ulja duže traju u pripremi, iako se radi o manjim dimenzijama, formatima, priprema platna duže traje, boja se duže suši, tako da između sesija može proći čak i tri dana. Slikanje velikih zidnih komada, murala mi je uvek užitak. Naravno, zna da bude i stresno, nema mesta za greške i veliki je pritisak. Za razliku od platna gde do neke mere stvari mogu da se ispravljaju.
Kako smo već pomenule njezinu ljubav prema street art festivalima; zanimalo me koliko su joj festivali važni? Nije baš da je jednostavno stvarati upravo na njima, kroz selekciju, možda bi bilo lakše u nekom vlastitom aranžmanu, pa čak i za street art akciju? Pokušavam sudelovati na festivalima što više, prijavljujem radove stalno, no selekcija je stroga; kvalitetnih i vrhunskih umetnika je mnogo, a zidova nema bezgranično. Selekcija je često brutalna i često je teško „upasti“ na festival. Tako da sam uzbuđena oko svakog gostovanja.
Street art je posebna vrsta umetnosti koje se ne hvata baš svako. Osim veštine i talenta tu je i fizička sprema i naravno, (pobeđeni) strah od visine, velike visine! Pitala sam je šta pitam svakog uličnog umetnika u nekom trenutku, mogu li ih zamisliti da rade neki „normalniji“ umetnički rad? Pokušala sma da imam „normalan“ posao pre nekoliko godina. Ali na kraju sam uvek završila slikajući u svoje slobodno vreme. Čak i kada sam vodila galeriju i kada sam upravljala procesima, osećala sam neopisiv poriv da slikam. Poslednjih osam godina samo slikam i ceo život mi se vrti oko toga, i zapravo jeste – slikanje.
Moram priznati da mi je bilo neopisivo drago da to čujem jer se radi o umenici koja ima sposobnost da ulovi vreme, a to je nešto na šta svi zaboravljamo. Tako da makar, dok gledamo njena dela, imamo priliku da pobegnemo , nestanemk i u potpunosti osetimo taj živeti u trenutku koncept. Koliko god je važan Carpe diem! koncept, Emily Dickinson je napisala jako bitnu rečenicu: Forever is composed of nows. A to nows moramo i prepoznati. Srećom, Amanda ih slika. Neke od njih pogledajte u galeriji ispod.
Fotografije i video: Marko Lopac za Vogue Adria
