Kako je jedan komad upitne estetike postao simbol coolnessa

Na havajske košulje ne pomislim često. Setim ih se podjednako retko kao i na primer svojih kolega iz osnovne škole- tek kada ih nekad i negde, sasvim iznenada sretnem. Ali baš poput odraslih lica klinaca sa kojima sam „do juče“ dielila klupu, a koja me uvek podsete na nemilosrdan protok vremena, i havajske košulje me ispune podjednakom, neobjašnjivom dozom nemira.

Ukrašene palmama i cvetovima hibiskusa, kratkih rukava i sa tim malenim beskorisnim džepom na grudima, uvek u mojim mislima pokrenu lavinu postpuno apsurdnih i potpuno nepovezanih asocijacija. Kao da sam u filmu Darrena Aronofskog, u mojoj glavi se u nekoliko sekundi izmeni bezbroj sitnih sličica – od ćelavih stričeva koji peku roštilje u hrabro, ali uznemirujuće raskopčanim košuljama, preko gustog solo brka Toma Sellecka u Magnumu, pijanih nemačkih turista na porodičnim plažama krajem osamdesetih do onog prizora iz „Straha i prezira u Las Vegasu“ kad se Raoul Duke i Dr. Gonzo voze u crvenom kabrioletu i love nevidljive šišmiše. Uglavnom, nije ni važno. Poanta je ova. Havajska košulja je jedini odevni predmet koji u meni izaziva toliko živahan vrtlog pomešanih osećanja. Jedini koji spaja zbunjujuća sećanja iz detinjstva, trippy vibe i diskutabilnu estetiku, a istovremeno izaziva neobjašnjivu dozu fascinacije.

Tom Selleck u TV seriji Magnum, P.I. oko 1985., Getty Images

Čini mi se da danas postoje dva tipa ljudi koji još uvek nose havajske košulje. Stričevi koji peku roštilje i tipovi kao što je Dr. Gonzo. Naravno, tu ne ubrajam ljude na Havajima gde šarene košulje sa printovima flore i faune nose svi, od političara i biznismena do prkosnih mladića koji preplanuli trčkaraju dugim peščanim plažama. To je i potpuno logično jer, kao što i samo ime kaže, ovaj no me interesa nada predmet i potiče sa Havaja. Na pitoresknim ostrvima Tihog okeana, doduše, tako je niko živ ne zove već joj je naziv „aloha shirt“, a aloha ima i vrlo uzbudljivu istoriju. U stilu Mary Quant i Andréa Courrègesa koji nevoljno dele „izum“ mini suknje, i poreklo prve havajske košulje poprilično je maglovito.

Sve je navodno krenulo još tridesetih godina prošlog veka i to od japanskih imigranata koji su se za izradu košulje poslužili živahnim kimono tkaninama. Ako izuzmemo mogućnost da je do Havaja doplovila sa Tahitija ili Filipina, većina istorijskih navoda creditse pripisuje Kōichirōu Miyamotou, vlasniku prodavnice Musa-Shiya the Shirtmaker iz Honolulua. To autorstvo pomućuje kineski trgovac Ellery Chun koji je registrovao pojam „aloha shirt“ 1937., ali ko je bio prvi na kraju nije ni važno jer se čitava stvar rasplamsala tek kada su na havajsku košulju oko bacili američki turisti sa kopna. Iako su dnevne novine podrugljivo komentarisale novi trend havajskih košulja, šaleći se da uvek treba kupiti dve jer će vam sestra sigurno ukrasti jednu, američki muškarci su ih kupovali kao ludi. Iako su njihovi cvetni motivi i živopisne boje negirali sva pravila ormara koji bi „trebalo“ da zrači strogoćom i muževnošću, havajske košulje su u teškom vremenu Velike ekonomske krize bile statusni simboli. Pre nego što su ih nosili trostruki olimpijski prvak u plivanju i pionir u surfovanju Duke Kahanamoku i pevač Bing Crosby, aloha shirts ponosno su se šarenile na prsima imućnih Amerikanaca koji su jedini imali dovoljno love da na odmor otputuju toliko daleko od kopna. Ako ste mogli da nosite ono što je nosio muškarac netaknut Velikom depresijom, nije bilo važno što je to nešto delovalo ‘ženstveno’. Naprotiv, izgledali ste kao neko ko ne mora da brine o svojoj muževnosti, poentirao je Dale Hope, istoričar i autor knjige „The Aloha Shirt: Spirit of the Islands“.

Izgledati kao da si bogat i ležerno pijuckaš koktele ispod palme na Havajima bilo je popularno sve do 1941. godine kada je Japan napao Pearl Harbour. Osim raspada ideje o ostrvima kao rajskom mestu koje nije dotaknuto prstima surove stvarnosti, proizvođači aloha košulja su preorijentisali svoje proizvode u svrhu nacionalne odbrane, a fascinacija kičastom košuljom donekle je pala u zaborav. Kada se rat završio, vojnici koji su se vraćali sa Pacifika ponovo su ga izvukli na obalu, a aloha shirt postala je popularnija nego ikada ranije. Nosili su je svi, od nemilosrdnog otimača ženskih srca Elvisa Presleyja, do američkog predsednika Richarda Nixona koji nije bio naročito poznat po afinitetu za modu. Havajska košulja bila je simbol zanosa, optimizma i novih početaka.

Do kraja pedesetih, proizvodnja aloha košulja bila je toliko živahna da je postala treća najveća industrija na ostrvima. Možda je upravo to bilo vreme kada je, zbog sveopšte prihvaćenosti, počela da klizi prema campu postajući sinonimom outfita sredovečnih muškaraca iz predgrađa? Ne znam, ali od tridesetih do danas, postala je dobro isprepletena sa pop kulturom, a malo manje sa modom. Nosili su je, već spomenuti, brkati šarmer Selleck u „Magnumu“, Tim Roth u „Pulp Fictionu“, Frank Sinatra u „From Here to Eternity“, Al Pacino u Scarfaceu, Brad Pitt u „Fight Clubu“, Johnny Depp i Benicio Del Toro u kultnom „Fear and Loathing in Las Vegas“…

Havajska košulja drčno se šarenila na malim ekranima, i s vremena na vreme na modnim pistama. U havajsku Gucci košulju Alessandro Michele je obukao Macauleyja Culkina, odlučio je da joj da spin i „majstor bizarnih spinova“ Demna Gvasalia za Balenciagu, Kim Jones „ugurao“ ju je u modnu priču Louis Vuittona, a egzotično cveće, korali i čarobni prozori okeana nadahnuli su i Driesa Van Notena, Paula Smitha i mnoge druge. Ali uprkos tome, havajska košulja se nikada nije rasplamsala kao trend koji svi živi žele da nose, niti je ikad više nakon početka tridesetih smatrana statusnim simbolom. To je verovatno bilo zbog njene kičaste i prilično marginalne estetike, ali danas se nekako etablirala kao uniforma ekstroverata, ekscentrika i ležernih tipova koji inače nose sponzorske majice. Ali baš zahvaljujući svom apsurdnom izgledu i vrlo nedorečenoj reputaciji, ona je vremenom postala i simbol ultimativnog coolnessa. Havajska košulja, koja se najčešće nosi ironično, je srednji prst svim pravilima, duhovit ali drzak izraz nonšalancije koji ne mari ni za šta osim da se dobro zabavi. I kao takva u potpunosti je izvan dometa trendova. Ona je jasan pokazatelj da te jednostavno nije briga, i to toliko da ti je svejedno da li će iko pomisliti da izgledaš neukusno ili glupo, ili te pomešati sa sredovečnim stricem koji je nosi raskopčan i znojav na svakom roštiju nedeljom.

Razlog njene teško dokučive privlačnosti upravo je u tome što se ne usuđuje svako da je nosi. I u tom „nije me briga“ stavu. Recite šta hoćete, al’ teško da postoji išta privlačnije od toga.

Video: Acielle/Style Du Monde