Dizajner viralnog olimpijskog plakata za Vogue Adria o simbolici i detaljima koji ga krase

Olimpijske igre ceo svet povezuje sa sportom. Sa najboljim sportistima. Sa nemogućim dostignućima, pomeranjem granica mogućnosti tela, njegovim čak metafizičkim delovanjem. Malo ko bi povezao Olimpijske igre sa kreativnošću i umetnošću. Da li ste znali da je ovo viševekovno sportsko takmičenje u jednom trenutku novije istorije takođe imalo umetničke discipline? Od 1912. do 1948. godine takmičari su osvojili čak 146 medalja iz disciplina arhitekture, književnosti, muzike, slikarstva i skulpture. Čak dva takmičara osvojila su medalje u sportskim i umetničkim disciplinama; Walter W. Winans i Alfréd Hajos. Winans je osvojio zlato i srebro u streličarstvu i vajarstvu, dok je Hajós osvojio medalje u plivanju i arhitekturi. Da, Olimpijske igre su mesto za koje legitimno možemo sa kažemo da ističu one najbolje među nama, ljude koji svojim talentom, istrajnošću i predanošću pokazuju stvarno da je – nebo granica.

Upravo zbog tog nadljudskog faktora, bitno je istaknuti sve ono kreativno u Olimpijskim igrama. Tako su ovogodišnje Igre vizuelno predstavljene velikim umetničkim delom, posterom koji potpisuje jedan od najboljih, umetnik Ugo Gattoni. Ugo Gattoni nije samo vizuelni umetnik i njegov plakat ove godine nije samo sredstvo vizuelne komunikacije Olimpijskih igara. Njegovo obrazovanje i interesovanje počeli su u oblasti nauke, tačnije matematike. Ali te skice, crteži, zvrljanje na ivicama stranica matematičke sveske i dalje su preovladavali. Oduvek je bio fasciniran crtanjem, želeo je da bude arhitekta. Matematika i crtanje spojeni u jednu strast. Krenuo je putem umetničkog obrazovanja i njegovi interesi su prilično vidljivi na plakatu ovogodišnjih Olimpijskih igara. Poster pokazuje toliko toga da ga je teško sagledati u celini jednim pogledom, jednim gledanjem. Prikazuje grad, ljude, život, svaki kvadratni centimetar donosi detaljnu, narativnu scenu za koju bismo lako mogli reći da je poster za sebe. Toliko je kompleksan i istovremeno hipnotizujuži da je predstavljen na društvenim mrežama u delovima, sa kojih ne možete tako lako da skinete pogled. Plakat je namenjen višestrukom gledanju, iz više fizičkih uglova, iz više narativnih uglova i donosi toliko priča da bi se mogao čitati danima, nedeljama, ma mesecima.

„Ono što je bitno u mom umetničkom radu jeste da delo može da se gleda, i razume, sa više različitih udaljenosti“, objašnjava Ugo.

„Većinu svojih dela crtam u velikim dimenzijama. Dimenzije ovog dela su 145 × 110 cm. Kad ga posmatrate izdaleka, na primer sa pet metara udaljenosti, vidite grandiozni stadion, vidite Pariz, raspoloženje, zabavu i uzavreli grad. Kako se približavate, koračate ka njemu, počinjete da prepoznajete spomenike, znamenitosti, specifična mesta, reku… A kad se u potpunosti približite, kad „zaronite“ u njega, provešćete vreme, sate i sate, posmatrajući scene, priče… Potpuno ćete se izgubiti u njima. Jako su mi važni ti različiti koraci gledanja, čitanja narativa.“

Ugo Gattoni nije samo likovni umetnik, ilustrator, on je storyteller. Njegova priča kreće od velike skice i on je gradi ne dodavajući detalje, već ističući ih. Oni kao da su već tu, kao da već postoje i samo čekaju da ih on „ugrabi“ i „privuče“. Kao kad glumci čekaju da ih na castingu izaberu za ulogu. I što više i detaljnije bira, time priča dobija sve više smisla i donosi detalje koje možda nismo znali, ili smo na njih zaboravili. Njemu je sve bitno, svaki mali detalj priče, čak i onaj za koji bismo na prvu bili sigurni da je nebitan. Izreka „Đavo je u detaljima“ ovde u potpunosti dolazi do izražaja.

„Ovim delom pokušao sam da prikažem mitologiju Pariza 2024. Uzeo sam sve simbole i vrednosti, i pretočio ih svojim nadrealnim stilom u nešto stvarno, realno“, opisuje svoj proces Ugo. „Da ne crtam, bio bih arhitekta“, nastavlja „jer ja gradim, priču. Crtanje je samo alat gradnje. Od svog plakata mogao bih da napravom pozorišnu predstavu ili animaciju. Svi detalji plakata su u službi kreiranja osećaja, života.“ Zanimalo me je odakle crpi inspiraciju za svoja, toliko detaljna, narativna dela. „Ne istražujem“, objašnjava. „Iako moj rad obeležavahorror vacui, ja ne radim to svesno, planski. Volim arhitekturu, volim složenu arhitekturu i beskonačno složene načine gradnje oblika. Primetio sam da ovaj plakat upoređuju sa Hieronymusom Boschom, ali ja nisam siguran u to. Verovatnije je da me svakodnevni život zapravo inspiriše, moj svakodnevni život. Ovaj Pariz i Olimpijada su došli, da tako kažem, iz – moje ruke. Prirodno i organski.“

„Naravno da jesu„, pomislila sam dok sam slušala njegovo tumačenje umetničkog procesa, imajući na umu da ga je stvarao šest meseci, sedam dana u nedelji, 14 sati dnevno. Radi se o intenzivnom treningu, primećujem. Iako su Olimpijske igre sportski događaj, imajmo na umu da su metafizičke, iznad našeg, ljudskog realnog iskustva. A Ugo Gattoni to oseća i ispričao je; čak i jednim „običnim“ plakatom. T