S gradonačelnicom Pariza, Annom Hidalgo: "Želim da budem na pravoj strani ove priče."

Na ovogodišnji Međunarodni dan žena, 8. marta, Anne Hidalgo, koja je gradonačelnica Pariza od 2014. godine, je u veličanstvenom devetnaestovekovnom Hôtel de Ville organizovala konferenciju  pod naslovom: „Žena = Muškarac? Pitanje moći.“ Obučena u diskretnu šik tamno plavu haljinu sa zlatnim dugmadima, Hidalgo je bila u svom elementu, i obraćala se publici koju su činile koleginice feministkinje, zagovornici socijalne pravde i socijalistički političari. „Svi ste vi ljudi za primer!“ rekla je, dočekujući ih. „Bili ste na meti komentara, osuđivani… ali snažno i sa ljudskošću nastavljate da se borite.“ Osvrnula se na stanje ženskih prava širom sveta, posebno u Avganistanu i Iranu, i oštro osudila prikriveni seksizam u svojoj zajednici. „Žene na vlasti se analiziraju i ‘dekortikuju'“, rekla je, koristeći glagol za guljenje škampa koji takođe znači detaljno analiziranje, ispitivanje. „Politika je teška za sve,“ nastavila je uz aplauz, „ali je za žene još teža.“

Druge govornice su delile njenu frustraciju. Michelle Bachelet, bivša predsednica Čilea, rekla je: „Ljudi poput Anne Hidalgo i mene nailaze na kritike zbog toga što smo žene, nazivaju nas autoritarnim zbog donošenja odluka – to je naš posao!“ A Dilma Rousseff, bivša predsednica Brazila, podelila je svoje iskustvo kako je svrgnuta lažnom online kampanjom u kojoj je bila optužena za korupciju – optužbe kojih je kasnije oslobođena. Shirin Ebadii, iranska advokatica za ljudska prava i dobitnica Nobelove nagrade za mir, rekla mi je kasnije: „Verujem da je veoma važno imati više žena na svim nivoima političke aktivnosti i liderstva.“ Karen Bass, gradonačelnica Los Anđelesa, bila je impresionirana: „Kada bih morala da opišem Anne Hidalgo jednom rečju“, rekla mi je nakon što je sišla sa bine, „to bi bilo hrabra.„

Sreo sam Anne Hidalgo u Hôtel de Ville početkom marta. Njena kancelarija je veća od predsednikove u palati Élysée i do nje se dolazi mermernim stepenicama u zgradi tako prostranoj, pozlaćenoj i punoj pogledala, sa statuama u nišama i plafonima oslikanim boginjama i simbolima republike – Liberté, Égalité, Fraternité da vam ništa drugo ne preostaje nego da stojite zapanjeni pred istorijom i veličanstvenošću Francuske Belle Époque. Gradonačelnica Pariza odgovorna je za nešto više od dva miliona stanovnika, budžet od 10 milijardi evra i više od 50.000 zaposlenih u gradskoj administraciji. Njen život se kreće između globalnih i socijalnih problema; ceremonijalnih dužnosti i sitnih skandala; iznenadnih kriza i svakodnevnih birokratskih obaveza. Početkom godine, između ostalog: Hidalgo je organizovala referendum o povećanju naknada za parkiranje za veće automobile; suočila se sa štrajkom koji je zatvorio Ajfelovu kulu za turiste i otporom prefekta policije prema njenim planovima da Place du Trocadéro pretvori u pešačku zonu; i proslavila je senatovo usvajanje amandmana za ustavno garantovanje prava žena na abortus. Takođe je morala da se suoči sa svojom političkom suparnicom, Rachidom Dati, koja je imenovana ministarkom kulture, i protestima poljoprivrednika koji su pokušali da blokiraju Champs Élysées. I sve to dok se pripremala da u svom gradu ugosti Olimpijske igre ovog leta, pokušavajući da reši pitanja bezbednosti za ceremoniju otvaranja, planiranu kao flotu šlepera koji će voziti sportiste Seinom. Hidalgo, nekada strastvena odbojkašica u mladosti, nadgledala je veći deo priprema, ali neizbežne su i kontroverze i nagađanja Parižana da će Igre izazvati haotičnu atmosferu i da bi bilo bolje napustiti grad tokom njihovog trajanja.

“Da, teško je biti gradonačelnica, kaže Hidalgo. „Ali imam viziju.“

Pored toga, Hidalgo je bila pod ličnom istragom. Dan pre našeg susreta, Hôtel de Ville je bio pretresen, zbog optužbi da je Hidalgo zloupotrebila javna sredstva kada je u oktobru otputovala na Tahiti da bi posetila olimpijsko mesto za surfovanje, a potom privatno posetila svoju ćerku koja živi na obližnjem ostrvu. Pretpostavio sam da je to bila teška nedelja za nju. Hidalgo je rekla: „To nije bilo ništa… Svakih godinu ili dve, ljudi pokušavaju da izmisle nešto. Želeli su da dobiju objašnjenje; dostavili smo im sve dokumente”. Hidalgo ima ozbiljnu reputaciju kao moralna osoba i dok su je kritičari optuživali za licemerje, komentatori sa kojima sam razgovarao nisu smatrali da su optužbe veoma ozbiljne. Na njenu molbu, naš intervju je vođen na engleskom jeziku. Hidalgo je govorila opširno, veselo odgovarajući na neka pitanja, dok je drugima pristupala opreznije. U razgovoru je opuštena i topla, i često ume da prevrene očima na apsurdnosti političkog života. Bliski ljudi govore o njenoj živahnosti i neumornom entuzijazmu. Ali nakon 20 godina provedenih u javnosti razumljivo je da je postala opreznija. Francuski novinari se žale da ima „langue du bois“ – drveni jezik – i da često teži da daje veoma diplomatske i “bezbedne” odgovore. Imam utisak da je introvertnija nego što njen posao zahteva. Hidalgina starija sestra, Mary Hidalgo, mi je rekla: „Mislim da je privatno rezervisanija nego javno”. ‘

“Da, teško je biti gradonačelnica”, rekla je Hidalgo. “Biti gradonačelnik Pariza je važna funkcija, a ja sam prva žena koja je zauzela tu poziciju. Ali imam viziju. Nije dovoljno samo biti ovde i reći: ‘Bože, tako je teško jer sam žena!’“ I evo jednog paradoksa: Hidalgo je progresivna političarka sa ekološkim agendama koja je transformisala Pariz u grad sa biciklističkim stazama, otvorenim pešačkim zonama i travnatim površinama. Broj automobila i zagađenje vazduha su smanjeni za više od 40% u poređenju sa pre deset godina; sada u Parizu postoji 1400 kilometara biciklističkih staza, u poređenju sa oko 200 u 2001. godini. Bila je na terenu i aktivno reagovala kada su se desili islamistički teroristički napadi na Charlie Hebdo i koncertnu dvoranu Bataclan 2015. godine, kao i požar koji je opustošio katedralu NotreDame 2019. godine; takođe je u suprotnosti sa politikom svoje vlade jednostrano distribuirala maske za lice tokom pandemije COVID-a. Ali kada se njeno spomene Parižanima, često je odgovor: „Hidalgo? Svi je mrze!“ „U redu“, rekla mi je Hidalgo, naviknuta na kritike. „To je život.“ Ana María Hidalgo Aleu rođena je 1959. godine na jugu Španije. Njen deda je pobegao u Francusku tokom Španskog građanskog rata i po povratku je osuđen je na smrt pod Frankovim režimom; njen otac se u detinjstvu stalno selio i odrastao bez kvalitetnog obrazovanja. Ranih 1960-ih godina našao je posao u fabrici, i preselio se u Francusku, u radničku četvrt Liona, gde su odrasle Hidalgo i njena sestra Mary. Hidalgo je imala dobre ocene u školi, studirala socijalno pravo na univerzitetu u Lionu, zaljubila se i udala za svog prvog supruga, Philippa Janteta, kolegu studenta i političkog aktivistu, kada je imala samo 20 godina, upijajući, zajedno sa lekcijama o žrtvama i preživljavanju svoje porodice, levičarski radikalizam i feminizam ranih sedamdesetih. Počela je karijeru kao inspektorka rada, učeći kako da se izbori u muškim okruženjima fabrika i rudnika, kao i sa prezirom lokalnih političara. Bila je odlučna da gura napred, i preselila se u Pariz početkom 1980-ih i uključila u formulisanje stručnih politika, a kasnije i u Socijalističku partiju tokom devedesetih. „Mislim da je moja sestra uvek bila veoma ambiciozna“, rekla mi je Mary. „Mislim da je ništa ne bi moglo zaustaviti; čak ni tadašnji muški seksizam.“ Hidalgo je upoznala svog drugog i sadašnjeg supruga, Jean-Marc Germaina krajem devedesetih dok su oboje radili u Ministarstvu rada. „Ona je bila zadužena za stručno obrazovanje, a ja za zapošljavanje“, rekao mi je Germain za vreme ručka u bistrou blizu njihovog doma u komforno buržoaskom 15. arondismanu. Kaže da ga je osvojila pozitivnošću i snagom. Sećao se da je samo nekoliko dana nakon što je počela, Hidalgo morala da zameni ministra na važnom događaju. „Bilo je to 29. avgusta.“ „Sećate se datuma!“ rekao sam. „Da“, nasmejao se, „sećam se datuma i sećam se njenog govora.“ Hidalgo ima dvoje dece, Matthieu i Elsa,  koji su rođeni osamdesetih godina, ali ona i Jantet su se udaljili i razveli 1995. Hidalgo je zatrudnela sa trećim detetom sa Germainom, u poslednjim mesecima kampanje za izbor zamenice gradonačelnika 2001. godine. (Venčali su se 2004. godine.) To nije bila laka kampanja; već od početka Hidalgo se suočavala sa kandidatom koji je imao bolje konekcije u primarnim izborima Socijalističke partije. To je bio, rekao je Germain, njen prvi neverovatni uspeh…

„Ništa joj nije dato. Nikada. U svakom koraku njene karijere bilo je isto.“ “Elle fonce”, kako se kaže na francuskom“ – ona preuzima stvari u svoje ruke. 

Kada je Arthur rođen u decembru 2001. godine, Hidalgo nije uzela porodiljsko odsustvo. „Još gore od toga“, rekao mi je Germain: Veče pre Arthurovog rođenja, ostala je do kasno čekajući glasanje stranke. „Čak i u poslednjim stadijumima trudnoće, bavila se politikom.“ Hidalgo mi je rekla da je bilo teško uskladiti posao zamenice gradonačelnika i majčinstvo, iako je francuska subvencionisana dečja nega pomogla. „Jurcala sam po ceo dan. Ali to je bila moja odluka. Za mene je bilo veoma važno da budem nezavisna; to nije bilo predmet rasprave. I mnoge žene su mi rekle: ‘Dokazujete da je moguće biti trudna i biti žena u politici.'“ Kada sam Hidalgo zamolio da opiše francusku politiku sa tri prideva, ona je smejući se podigla ruke: „Konfuzna! Veoma konfuzna!“ Zatim je dodala na francuskom: “Grande agressivité.” Ta agresivna atmosfera, podložna sitničavosti, rekla je, „ugrožava demokratiju“ i ukazuje na „mali interes za javna pitanja.“ Zaista, Socijalistička partija Hidalgo je bila prava sapunica sa frakcijama, raskolima i senzacionalnim skandalima više od jedne decenije. Od kada je izabrana za gradonačelnicu 2014. godine, Hidalgo je morala da se snađe sa raskolima i glasinama unutar partije i da se suoči se sa izazovima pariske politike (grad je podeljen na 20 arondismana, gotovo svi sa svojim gradskim većima i gradskim većnicama), dok balansira autoritet Hôtel de Ville-a sa preklapajućim regionalnim i nacionalnim nadležnostima. „Ona je žena koja uvek ide napred“, rekao mi je njen suprug. „To je kao kada vozite bicikl; ako ne pedalirate, pašćete.“ To je prigodna metafora; na mnoge načine, pošto je Hidalgin mandat kao gradonačelnice je bio definisan biciklističkim stazama. Od samog početka, Hidalgo je proglasila rat saobraćaju u Parizu, najavivši zabranu dizel vozila do 2020. godine (sada odloženu za sledeću godinu, 2025) i svih benzinskih vozila do 2030. godine. Prebrodivši godine opozicije (i sudske odluke), uspela je da ukloni saobraćaj sa desne obale Seine, pretvarajući je u prijatan kej gde leti postoje kafići i ležaljke. Na drugim mestima, trgovi i pijace su pešačke zone, a saobraćaj je zabranjen ispred nekoliko stotina škola kako bi deca mogla da se igraju. Sa smanjenim brojem traka, gužve u saobraćaju u Parizu su se pogoršale. Autoindustrija, vozači i ljudi koji žive van konstantnih saobraćajnih gužvi oko Périphérique, ili obilaznice, su očajni zbog toga. Hidalgo je osuđena kao staljinistkinja, kao Khmer Vert („zelena“), i kao boemska buržujka koja „diznizuje“ Pariz. Kažu da je svaka politika lokalna; ali za mnoge Parižane ona je svedena na mali deo trotoara ispred njihovih vrata. Prema pesimistima, grad je postao prljav, neuredan i pun pacova. Od pandemije su se javili štrajkovi zbog smeća i problemi sa nedovoljnim brojem radnika za čišćenje ulica. Kontinuirana obnova infrastrukture gasnih i vodovodnih cevi znači konstantno bušenje i iskopane ulice. Kritičari tvrde da su Hidalgin planovi za oaze urbanih šuma ili sadnja vrtova na krovovima nepraktični; njen porast poreza na imovinu od 52 posto prošle godine i teret duga grada (koji se udvostručio za vreme njenog mandata, mada su tačni brojevi predmet spora) sugerišu da troši previše novca na vegetalizaciju. Veći gnev, koji je skoro dosegao histeriju, rezervisan je za Hidalgine napore da ukloni okrugle metalne rešetke sa osnova drveća i zameni te male površine travom i cvećem. Pod heštegom #SaccageParis („uništavanje Pariza“), besni Parižani objavljuju fotografije ružnih radova na putu i drveća koje je okruženo blatom, prljavštinom i travnatim površinama koje su pune opušaka, smeća i psećeg izmeta.

Dok bogatiji slojevi gunđaju na Levoj obali, Hidalgina podrška je ukorenjena u radničkim kvartovima, na koje su njeni napori da održi socijalnu i ekonomsku strukturu grada i usmereni.

Četvrtina Parižana danas živi u socijalnim naseljima, a to je za 13 posto više nego krajem devedesetih godina. Hidalgo je pokušala da osveži Pariz, redizajnirajući nekoliko glavnih raskrsnica, sadeći drveće i prekrivajući saobraćajne trake biciklističkim stazama i pešačkim trgovima. Na drugim mestima, postoje novi košarkaški tereni i trotoari oslikani dečjim igrama, kao i projekat koji omogućava starijim razredima pristup školskim dvorištima tokom vikenda. Tokom Olimpijade, Trocadéro vrtovi i podnožje Ajfelovog tornja, biće pretvoreni u Park šampiona. Pariz danas zvuči veoma drugačije; ako se nađetes na ulici Rue de Rivoli, jednoj od glavnih saobraćajnica grada, gde su privatni automobili sada zabranjeni, i tiho je, čuju se jedino bicikle i električni autobusi koji prolaze. „Verujem da se moja uverenja, moje politike i moje akcije najbolje komuniciraju kroz ono što radim kao gradonačelnica,“ rekla mi je Hidalgo. „Razumem ljude koji po novinama konstantno pišu razne stvari, i govore da je osoba na poziciji gradonačelnika Pariza sam đavo. Ali to nisu Parižani koji žive u Parizu i koji su glasali za mene.“ Godine 2020. osvojila je drugi mandat u napetoj trci protiv Dati, takođe žene iz imigrantske porodice. Ali 2022. godine, kada se Hidalgo kandidovala se za predsednicu (nakon što je rekla u kampanji za gradonačelnicu da to neće učiniti), doživela je ponižavajući rezultat od 1,75 posto glasova. „To je bilo teško,“ rekla je Hidalgo o tom porazu. „Nosila sam zastavu da objasnim uverenje socijalne demokratije. U redu, niko nije čuo šta sam rekla u kampanji, ali sam to rekla.“ Napomenula je da su i ona i Valérie Pécresse, druga ženska predsednička kandidatkinja, loše tretirane od strane medija. „Bilo je, ‘Ne zna kako da govori, nema ramena, neće izdržati.’ Čitava kampanja nije se odnosila na ideje. Uvek je bilo o nama.“ Hidalgo nije jedina ženska političarka koja se žali na dvostruke standarde u javnom diskursu.

Ona je u pravu, ali kao što mi je jedna od njenih (ženskih) kritičarki rekla, „Tačno je da trpi seksističke napade, ali istovremeno kapitalizuje činjenicu da je žena. Ne može biti internacionalna zvezda i istovremeno žrtva seksizma.“ Pitao sam Hidalgo kako se nosi sa napadima protiv nje. „Treba da budete objektivni,“ rekla je. „Treba da budete racionalni… Ja sam veoma jaka i želim da budem na pravoj strani ove priče.“ Njeni protivnici kažu da je neumoljiva, da nikada ne popušta i odstranjuje ljude koji se ne slažu sa njom. Hidalgo je priznala da često brzo reaguje, „jer sam borbenog duha. Svi imamo svoje mane. Morate da slušate, ali ja razlikujem ljude koji kritikuju ono što radim zato što bih to mogla bolje da uradim (i moram bolje), i one koji kritikuju ono što radim jer žele da me unište.“ Hidalgo često opisuju kao „čelik“ ili „titanijum“. „Mislim da je izgradila prilično dobar oklop,“ rekla mi je njena sestra Mary. Michael Bloomberg, bivši gradonačelnik Njujorka, medijski mogul i filantrop, koji je video Hidalgo dan posle napada na Bataclan, potrešenu i neispavanu, iako je i tad razgovarala sa ljudima „mirno, samouvereno, iskreno i iz srca,“ nazvao je to „upornost“. U emailu je napisao:

„Promene su uvek teške i često je potrebno vreme da im se javnost prikloni… [Hidalgo] nikada ne izbegava da uradi pravu stvar, čak i ako nije popularna.“

To je život oblikovan borbama. Borba za stvaranje biciklističkih staza, lokalnih vrtova ili određenog procenta socijalnog stanovanja je za Hidalgo lokalni deo globalne misije za socijalnu pravdu u klimatskim pitanjima. Ona je pronašla međunarodnu platformu među gradonačelnicima velikih gradova sveta. Šire, brine je sve veća pojava „ekstremne desnice“ i način na koji strane vlade mogu da manipulišu društvenim medijima. Gradovi, „čvrstii“ i „otporni“, kako veruje, mogu otvoriti put, politički i ekološki. „Veliki gradovi su progresivna mesta, vrlo mešovita, vrlo raznovrsna, sa ženama, LGBT osobama, sa svim socijalnim klasama,“ rekla je Hidalgo. „Pariz je vrlo stari grad, sa muzejima, prelepim zgradama, itd…“ Pokazali smo da možete da budete stari grad koji je posvećen ljudskim pravima, vrlo kreativn u digitalnoj ekonomiji, kao i u umetnosti i modi“, ponosno ističe Hidalgo. „Ona je ponosna što će ovogodišnje igre biti najekološkije do sada. Većina događaja će se održavati na postojećim lokacijama. ‘Stadion je grad’, rekla mi je Hidalgo. Odbojka na pesku i fudbal za slepe održaće se ispred Ajfelovog tornja; BMX freestyle i skateboard takmičenja na Place de la Concorde. Građevinski projekti – uključujući novu košarkašku arenu koja će pomoći pri obnavljanju severnog pariskog kvarta, i atletsko selo koje će delimično biti pretvoreno u socijalno naselje nakon Igara – dovršeni su na vreme i uglavnom unutar budžeta. U međuvremenu (uz velike troškove), Senna se čisti, a triatlonci će krenuti sa mosta Aleksandar III na Beaux Arts. Nakon sto godina zabrane, Hidalgo se nada da će Parižanii moći da plivaju u Seni nakon Igara.

„Ona se nikada ne zaustavlja“, rekao mi je Germain. „Osim, kako kaže, uveče kada zove svoju decu, sada već odraslu, i svoju majku koja ima 93 godine i koja se penzionisala na jugu Španije. ‘Ja sam gradonačelnica, ali sam žena, majka, baka’, rekla mi je Hidalgo. ‘Volim život. Volim da šetam po planinama. Volim da plivam. Nije baš lako živeti život koji nije tako normalan. Trudim se da budem normalna. Sama obavljam kupovinu”.’ Njen sin Matthieu je advokat u Parizu; Elsa, inženjerka, živi sa porodicom na južnom Pacifiku. Arthur, dvadesetdvogodišnjak samoproklamovani ‘avanturista, istraživač, utopista’, pojavio se u TV emisiji preživljavanja i preplivao Engleski kanal i dužinu Sene. On zagovara drugačiji, jednostavniji pristup ekologiji od svoje majke.“ 

„Kada je bio mlađi, bili smo dva sveta“, rekao mi je njegov otac. „Sada bih rekao da imamo iste ciljeve… Ana je veoma ponosna na njega, a Artur je ponosan na svoju majku.“ Hidalgo, prirodno suzdržana, čuva svoj porodični život u privatnosti. „Na primer, nikada ne izlazimo na večeru, možda jednom godišnje,“ rekao mi je Germain. On je izgradio svoju političku karijeru (kandiduje se za izbore u Evropskom parlamentu) i ne prati svoju suprugu na javne funkcije, ali je jako podržava. „Ona ima srećan brak,“ rekla mi je Mary. „Od supruga dobija puno podrške.“ Kada sam pitao njenog supruga i sestru šta čini Hidalgo najsrećnijom, oboje su dali isti odgovor kao i sama Hidalgo: njen posao. „Uvek je srećna sa onim što radi,“ rekao je Germain. „Kada se vrati kući, uzme sat vremena da priča o izuzetnim ljudima koje je tog dana srela, bilo da je to pekar ili Barack Obama.“ Hidalgo je ostala javno tajnovita u vezi sa svojim planovima da se kandiduje za treći mandat kao gradonačelnica. Rekla mi je da joj je ambicija da nastavi da radi na klimatskim promenama i socijalnim pitanjima. Pokazala mi je veliko umetničko delo u svojoj kancelariji koje prikazuje dve figure koje drže cvet koji raste iz stabljike bodljikave žice i otvorenu knjigu sa rečima: „Budućnost je neispisana.“ „Želim da budem slobodna – veoma slobodna!“ rekla je. „Slobodna od čega?“ pitao sam je, ali umesto odgovora, samo se nasmejala.