Projekat 9 samostalnih izložbi u Beogradu važan je, gotovo prkosan gest koji ne bi trebalo da propustite

Kada su vremena teška umetnost je ta koja čini život podnošljivm, ne zato što daje otklon od stvarnosti već zato što nam pomaže da se sa njom suočimo. Barem je tako pisao američki pisac i aktivista James Baldwin. A kada su sistemi već decenijama nestabilni i nepoverlijivi, a kultura polje u koje se već dugo ne ulažu, pa sad se već može reći nikakva sredstva, onda ona postaje marginalna disciplina koja svim svojim snagama pokušava da se izbori za svoje mesto, a institucije kulture su one koje su od ključnog značaja u toj borbi. U tom smislu, projekat 9 samostalnih izložbi koji možete pogledati do kraja godine u Kulturnom centru Beograda deluje kao važan, gotovo prkosan gest. Devet različitih izložbi raspoređenih u tri galerijska prostora čini program koji potvrđuje da, uprkos nedostatku sredstava i odsustvu sistemske podrške, scena i dalje ima energiju, ideje i umetnike spremne da govore. Povodom izlaska kataloga za projekat 9 Samostalnih izložbi razgovarali smo sa kustosima projekta, Zoranom Đaković Minniti, Vladimirom Bjeličićem i Senkom Ristivojević kao i sa dvoje umetnika Ninom Ivanović i Lukom Trajkovićem koji učestvuju u ovom ciklusu. Njihova razmišljanja samo su potvrdila da ovakve inicijative nisu puka programska linija i da je akt održavanja vitalnosti kulturnog života način da se zajednici vrati osećaj da umetnost još uvek ima svoje mesto i svoju publiku. 

Photo: Marko Ristović

„Kada radite u instituciji, vaša je odgovornost da čuvate i održavate ideje kritičkog otpora prema ustaljenim modelima rada i saradnji. Ova vrsta odgovornosti narasla je u poslednjih godinu dana tokom kojih se skoro svakodnevno suočavamo sa nelogičnostima i krizom sistema u kojem živimo i radimo, ali i brojnim individualnim i kolektivnim naporima za solidarnije društvo. Participativniji modeli rada institucija su verovatno jedini put ka pokušaju osnaživanja i samih institucija, ali i šire, društva “,započinje Zorana na moje pitanja kako i kada su interno kao kustoski tim donelu odluku da promene format izložbenog programa i nastavlja, „U junu ove godine prosleđena nam je odluka da se godišnji budžet institucijama kulture, čiji je osnivač Grad Beograd, umanjuje za 50%. Ideja o združenoj izložbi je jedna vrsta otpora ovoj odluci, ali i povod za razgovor o modelima funkcionisanja institucija kulture u periodima društvene krize. Do realizacije ove ideje došli smo zajedno sa umetnicama i umetnicima čije su samostalne izložbe planirane za drugu polovinu godine, a koje je ova izmena u budžetu direktno pogađala.”

Budući da izložba okuplja umetnice i umetnike različitih senzbiliteta, estetskih i medijskih pristupa, zanimalo me je kako kako su pristupili konceptu? Vladimir preuzima reč: „Veoma nam je bilo značajno da ostanemo dosledni, koliko je to moguće, ideji samostalnih prezentacija, ali iz jedne nove perpsektive, a to je takozvani združeni format. To nas je dalje vodilo, u praktičnom smislu, da pristupimo razradi postavke i da uz pomoć svedenih sredstava postignemo utisak jedinstvene celine. Tekstualni prilozi u sva tri galerijska prostora su važni orijentiri za posmatrača. Takođe nam je bilo važno da manifestom skrenemo pažnju na potrebu za promenom jezika kojim govorimo o umetnosti. Otud poslovice poput

Ako želiš jezgro, slomi ljusku, Šta te sprečava? Ili Pesma nas je održala, njojzi hvala, presecaju taj tekst aludirajući na trenutno stanje na lokalnoj umetničkoj sceni, ali i u celokupnom društvu.

Potrebne su nam druge vrste priča i doživljaja umetnosti izvan okvira stručne javnosti, jer ce ceo svet menja neverovatnom brzinom, a umetnost i kultura bi trebalo da pomno prate puls promena uprkos mnogostrukim preprekama.”

Pitanje koje se samo nameće je pitanje kompromisa i izazova pri pripremi ovakvog projekta i šta je ono što se ipak beskompromisno zadržalo uprkos manjku resursa? „U svetlu sveopšte transformacije sveta u kojem živimo, u vrtlogu teških svakodnevnih dešavanja u Srbiji, zaključak naših diskusija se nametao sam i naš posao, kao i sam rad institucija, ne može izbeći talas promena, a sa druge strane, nametalo se pitanje kakve promene su potrebne svim učesnicima savremene umetničke scene?” Senka je ta koja ovog pua odlično odgovara te dodaje. „Uz veliku dozu autorefleksije, neophodna je bila reakcija kustoskog tima, kao medijatora i kreatora programa, a nama su se pridružili umetnice i umetnici čije izložbe su bile planirane za drugu polovinu godine. Format devet samostalnih izložbi je drastična novost u KCB, a verujem i na našoj sceni. Zvuči apsurdno, jer kada se nađete u prostoru, dve izložbe nedostaju ,nema dodatnih pregrada i jasnih podela između izložbi, a one su svedene na jedan ili nekoliko radova. Ovim pristupom smo nameravali da razmrdamo i presložimo dosadašnje modele umetničke prezentacije. U svetu besmisla, koji se već decenijama gradi, a sada polako dolazi do vrhunca, ono što nam je ostalo jeste razgovor, preispitivanje i eksperiment. Dragoceno je razumevanje i podrška autorki i autora planiranih izložbi. U teškim trenucima u kojima se našao KCB, naš tim i širi kolektiv, važno nam je bilo da ponovo poverujemo da nismo sami i da imamo potencijal udruživanja i zajedničkog rada.“ 

Photo: Luka Trajković

Kustoski tim nas je podsetio da je udruživanje i zajednički rad ponekad jedini mogući odgovor. Upravo iz tog zajedničkog impulsa nastao je i dijalog sa umetnicima. Jer, koliko god da govorimo o institucijama i modelima funkcionisanja, u središtu svega uvek se nađu autori i autorke čiji radovi nose teret te stvarnosti sa kojom se treba suočiti, ali i nadu da se ona može sagledati iznova. Zato je bilo važno čuti i njihove perspektive. U razgovoru sa Ninom Ivanović i Lukom Trajkovićem postalo je jasno da se borba za održivost umetničke scene vodi na više nivoa: u ateljeima koji nestaju, u prepolovljenim budžetima, u ekološki devastiranim prostorima, u osećanju zastoja koje se uvuklo u društvo. Ipak, oba umetnika svojim radovima, svaki iz sopstvene poetike, pokazuju da umetnost i dalje ima snagu da proširi vidike, da preispita naš odnos prema svetu i da otvori pitanja koja je lako gurnuti pod tepih, ali ih nije moguće zauvek ignorisati.

Nina Ivanović godinama pažljivo prati sudbine reka, a ovog puta fokus je usmerila na Topčiderku. Na pitanje šta ju je povuklo baš toj reci, odgovara veoma intimno:  „Topčiderka je deo kraja gde sam odrasla, i sada takođe često prelazim biciklom preko mosta na Topčiderki, neposredno kod ulivanja reke u Savu. Upravo zbog fizičke blizine i zbog nesnosnog smrada koji u određenim periodima dolazi od reke, poželela sam da kroz rad istražim stanje reke po kojoj se zove moj kraj. Čitajući godišnje i mesečne monitoringe reka na sajtu grada Beograda došla sam do podataka da je Topčiderka najčešće u petoj kategoriji zagađenosti (označitelj za najlošiji status kvaliteta reke) kao i da razni parametri prelaze dozvoljene granice, dok je u sedimentima najuporniji u prekoračenjima od teških metala – nikl. Više stručnjaka, novinara i aktivista se bavilo problemom zagađenja Topčiderke i on je opšte poznat, pogotovo ljudima koji prolaze tuda ili borave u blizini poput veslačkih klubova na Savi. Za one koji nisu upoznati sa temom, mogu da preporučim sad već malo stariju epizodu emisije Ciklotron – Krstarenje Topčiderkom.”

Topčiderka, detalj

U kustoskom tekstu koji je napisala Senka Ristivojević vidimo vidimo koliko je Topčiderka zapravo ogledalo odnosa čoveka prema prirodi. Ono što me zanima je kada je sama obilazila teren, šta je bilo najteže prihvatiti,  zanemarivanje, zagađenje ili ravnodušnost institucija? „Ne bih rekla da je nešto teško za prihvatiti, više je tragično. Naravno da je sve to redom iritantno, i što je dopušteno da se izliva kanalizacija u reke i što nemamo fabrike za preradu otpadnih voda i kanalizacije, i što se očigledno institucije nedovoljno ili neefikasno bave ovim problemima.

Sređivanje reka je dugotrajan i skup proces, ali neophodan za zdrav život u jednoj urbanoj sredini koja je neverovatno bogata vodama.

Deo Dubokog potoka koji sam fotografisala u šumi, skriven od ljudi, stvarno izgleda magično. Od njega se formira Topčiderka koja onda prolaskom kroz naseljene delove nažalost gubi sve karkteristike, kako je Senka Ristivojević to lepo napisala u tekstu, jedne šumske vile. Tokom traženja informacija o našim rekama, našla sam i jedan divan projekat revitalizacije Topčiderke Instituta za šumarstvo koji zaista budi nadu, međutim predloženi projekat koji podrazumeva čišćenje reke plutajućim biljnim ostrvima održiv je samo ukoliko se tokom čitavih 30 kilometara Topčiderke uklone mnogobrojnih feklani i industrijski ispusti.”

Ne mogu da je ne pitam kako vidiš vezu između kolektivnog rada na 57. Oktobarskom salonu, koji se bavio nedostatkom prostora za rad umetnika, i ove izložbe u kojoj otvara pitanje ekološki ugroženih prostora koji su nam svima ključni za život i da li su institucionalni propusti ti koji uništavaju ateljee i oni koji uništavaju reke zapravo deo istog problema? „Kolektivni rad Prostori za rad za Oktobarski salon je bio posledica okolnosti u kojima radimo, a tim kustosa nas je pozvao da upravo temu nedostatka prostora za rad prokomentarišemo iz pozicije umetnika koji u tom trenutku ostaju bez ateljea u zgradi Jugošped. Radovi vezani za reke su takođe posledica našeg svakodnevnog, tu je, ispred nas je, i očigledan je problem. Naravno ima mnogo problema koji obuhvataju sve aspekte našeg društva, ali meni lično je tragično da kao društvo ne možemo da održimo reke čistim, da nam izvori pijeće vode npr. u Beogradu kojih ima dosta, više nemaju ispravnu vodu. Pišem ovo svesna da u Zrenjaninu nema pijeće vode ni na česmama u domaćinstvima, a kamoli na izvorima.

Očigledno je da je sve deo istog problema, a to je nepostojanje brige, nege, održavanja i podrške koje važi kako za prirodna dobra tako i za umetničke discipline”

Kada govori o budućnosti, Nina ostaje prizemljena i svesna da postoje konkretne stvari koje bi odmah promenile poziciju umetnika, stabilni konkursi, poštovanje rokova, veći procenat budžeta za kulturu, subvencionisani prostori za rad. „Izdvajanje većeg procenta iz državnih i gradskih budžeta za kulturu, podsticaj za umetnike u vidu subvencionisanih radnih prostora za stvaranje. Ima dosta toga što bi trebalo popraviti, ali malo po malo gore nabrojane stvari bi već uticale na stabilniji položaj umetnika a samim tim i na funkcionalniju ulogu umetnika u društvu.“

Luka Trajković polazi iz sasvim drugačije estetike, filmske. Njegove fotografije izgledaju kao kadrovi iz filma koji ne postoji, kao „zamrznuti trenutak” koji je, zavisno od pogleda, uvod, sredina ili kraj priče. Kako sam kaže, dolazi iz „sfere pokretne slike“, pa mu je ovaj rad i blizak i stran. Za svaku fotografiju pripremao je jednostavne opise scena i likova, i dalje ih oblikujući kroz glumce, prijatelje, statiste. Koliko god da planira, ostavlja prostor za ono što se desi u trenutku, zato su neki kadrovi ispali potpuno neočekivano.

Photo: Luka Trajković

Tek kada je završio seriju, prepoznao je atmosferu koja joj se provlači: zastoja, neizvesnosti, tenzije koja ne može da se ignoriše. „U momentu kada sam radio na ovoj seriji, intuitivno sam gradio tu atmosferu, bez preteranog razmišljanja o tome kako serija zapravo treba da se oseća, međutim, kada sam pripremao izložbu i prošao kroz ceo materijal, zaključio sam da je ta atmosfera i te kako bliska situaciji u kojoj se kolektivno svi nalazimo. Ništa drugačija ta atmosfera nije bila pre par godina, samo smo je možda osećali manje svesno, dok danas ne može da nas se ne tiče. U tom kontekstu, mislim da moj rad ima reakciju na atmosferu, tada indirektnije, danas direktnije. Fotografija i te kako može biti prostor otpora, slika je od nastanka imala ogromnu ulogu u društvu, kao jedno od glavnih sredstava komunikacije, tako i kao sredstvo izražavanja pojedinca, glas.,“ kaže. Njegove reči me navode na pitanje o radnim uslovima umetnika koji često nisu stabilni ni podsticajni i da li on oseća da postoji prostor za razvoj  ili je taj „zamrznuti kadar“ bliži stvarnosti nego što bismo želeli? „Apsolutno bliži stvarnosti nego što bi želeli. Sama ova izložba je izvedena u sklopu 9 samostalnih izložbi u jednom izlagačkom terminu, zato što su godišnja budžetska sredstva Kulturnog centra Beograda prepolovljena u maju, na pola godine, te nije bilo drugog načina da svi autori izlažu pojedinačno. Konkursa Filmskog centra Srbije nije ni bilo ove godine, sve stoji, uglavnom se realizuju samo komercijalni projekti i projekti autora koji su politički određeni.  Kulturna scena je u vidnoj krizi, kao i situacija u kojoj se nalazi celo društvo, dok je veliki broj savremenih stvaralaca u egzistencijalnim problemima, bez prostora i uslova za izražavanje.“

Za kraj ovog intervjua ali i kako bismo ostavili poruku na nekom koliko toliko pozitivnom tragu, pitam Luku šta najčešće govori svojim studentima kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i šta bi voleo da su njemu govorili u periodu dok je studirao? „Prelepo je kada od sedam studenata vidiš sedam različitih pristupa i stilova. To nas svaki put podseti koliko je svačiji izraz poseban i kako treba negovati taj početni point of view, koji se svakako daljim radom, iskustvom i formalnim obrazovanjem oblikuje, menja i razvija, ali uvek ostaje u korenu. To i pokušavam često da naglasim, da nekada samo treba da prate taj intuitivni osećaj i da iako smo mi tu da ih naučimo osnovnim pravilima i sredstvima vizuelnog izražavanja, ne treba isključivo da se drže toga i kako uglavnom najkreativnija rešenja dolaze upravo iz ograničenja, koja sve nas prate, od studentkih dana, tako i u profesionalnim vodama, a tek u autorskom radu u našem okruženju.”