Da li je 2026. godina, godina kad se vraćamo romantici i ljubavi?

Kao neko kome čitanje vesti i skrolovanje po društvenim mrežama polako prerasta u full-time posao, nisam mogla da se ne oduševim kada sam povukla sve paralele i shvatila da je najuniverzalnija tema sveta i veka uspela da, skrivajući se u obliku senke, zapečati svoje prisustvo u 2026. godini. U eri u kojoj nam pažnja i interesovanje traju kraće od jedne najave za film, da li iko sa sigurnošću može dati sveobuhvatni okvir društvenih potreba i interesovanja? Samo, i jedino, kada je ljubav u pitanju. Jer jedna stvar je jasna – posle hroničnog talasa cinizma i insistiranja na individualnosti, potreba za dubinom, pažnjom i emotivnim kontinuitetom prožima se kroz sve segmente naših života. To ne znači nužno da je broj ljubavnih narativa porastao, već je ono što se menja način na koji ih doživljavamo.

U tom društvenom pomaku muzika ima ključnu ulogu, jer ona najbrže registruje promene kolektivnog raspoloženja. Obrada numere Everything Is Romantic od Charli XCX je od najavne špice za dugoočekivani film Wuthering Heights prerasla u kolektivni soundtrack naših života. Ona deluje kao unutrašnji monolog generacije koja je istovremeno prezasićena i gladna. Iako iskorišćena bezbroj puta u različitim formatima tokom meseca koji su prethodili, i dalje me ostavlja sa osećajem čija dužina prevazilazi granicu prijatnog. To nije pesma o ispunjenju, već o svesnosti da je želja, sama po sebi, realna, validna i dovoljna. Romantika nije obećanje sreće, već insistiranje na osećanjima u svetu koji nas neprestano tera da ih neutralizujemo.

Povezano: Stigao je prvi trailer za Wuthering Heights s Margot Robbie i Jacobom Elordijem

Sa druge strane muzičkog spektra, Olivia Dean je u poslednjem periodu pozicionirana kao kulturni fenomen, autorka koja ljubav tretira kao veštinu i disciplinu nežnosti. Njen album The Art of Loving prikazao nam je ideju ljubavi kao nečega što se uči, nečega što podrazumeva samosvest i rast, a ne samo neodoljivu hemiju. Raye vraća ljubavi težinu džez interpretacije, u kojoj se osećanja proživljavaju putem glasa. U njenom stvaralaštvu jasno vidimo obrise ženskih vokala koje su nekada bile lice ljubavi, romantike i patnje. Ovo nije puka fascinacija Ellom Fitzgerald, Ninom Simone i Ettom James, već povratak ideji da je ljubav nešto što zahteva vreme. I upravo to vreme za ljubav je ono što 2026. ponovo traži.

Zanimljivo je da se ova nova romantika ne pojavljuje kroz velike gestove, već kroz pažnju prema onim malim. Taj pomak je vidljiv i na društvenim mrežama. Umesto performativnog prikaza ljubavi, algoritam trenutno favorizuje sporost, introspekciju i iskrenost. Voice-over ispovesti uz spore kadrove svakodnevice, pisma sebi ili neimenovanom you, beleženje tišine i rutine u danu – sve to funkcioniše kao novi oblik intimnog dnevnika. Ljubav se ovde manifestuje u načinu na koji neko posmatra sopstveni život. Nekako smo od ironičnog shvatanja trenda romanticizing your life, nesvesno, počeli ozbiljno da praktikujemo ovu mantru.

U tom kontekstu vraća se i yearning kao centralna emotivna i narativna sila. Čežnja nije samo želja, već stanje produžene napetosti između onoga što je moguće i onoga što se možda nikada neće dogoditi. Ljubav se više ni na ekranu ne meri ishodom, već intenzitetom trajanja. To se jasno vidi u savremenoj književnosti i njenim adaptacijama. Opsesija romanom i serijom Heated Rivalry, kao i kontinuirana popularnost narativa poput friends to lovers i enemies to lovers, ukazuju na povratak slow-burn ljubavi. To su odnosi izgrađeni kroz tenziju, čekanje, neizgovoreno. Ljubav koja se akumulira kroz vreme. Slow-burn predstavlja svojevrsni odgovor na zamor i neispunjenost instant emocijama.

Povezano: Nova Heated Rivalry knjiga stiže – i biće najintenzivnija do sada

Paralelno s tim, u najavi i realizaciji je čitav talas viktorijanskih i regency adaptacija. Wuthering Heights, Pride&Prejudice, kao i Sense&Sensibility, nude romantiku koja je intenzivna, mračna, messy. Ljubavne priče koje su opterećene društvenim pravilima, klasnim razlikama i unutrašnjim konfliktima i njihova privlačnost koja leži upravo u odsustvu lakog razrešenja.

Photo: Courtesy of Warner Bros.

Ako se ljubav vraća kao potreba za intimnošću i trajanjem, moda to prevodi u povratak materijala koji su istovremeno krhki i disciplinovani. Transparentne tkanine, corsetry, visoke kragne, meke siluete i slojevitost materijala. U tom okviru, kuće nalik Simone Rocha, Valentino i Chanel posebno su relevantne s obzirom da godinama grade poetiku nežnosti, čipke, volumena i intimnog oklopa, a kolekcije za proleće 2026. dolaze upravo u trenutku kada šire tržište ponovo ima apetit za takvom vrstom romantike. Istovremeno, ono što vidimo na promo turnejama i crvenim tepisima, poput Wuthering Heights method oblačenja dodatno naglašava transcendentalnu atmosferu ljubavi u vazduhu.

Povezano: Matthieu Blazy je u debitantskoj couture kolekciji „ogolio“ Chanel

Povezano: Prva Valentino Couture revija nakon Garavanijeve smrti održana je u Kaiserpanorami

Valentino Couture 2026

Kada sve ove linije spojimo, postaje jasno da 2026. ne deluje kao godina ljubavi zato što je svet postao mirniji ili jednostavniji. Naprotiv. Ljubav se vraća kao potreba za kontinuitetom u vremenu diskontinuiteta. Kao želja da se nešto zadrži, čak i kada je neizvesno. Zato je možda najpreciznije reći da 2026. izgleda kao godina u kojoj se romantika vraća kao forma pažnje. Ona se ne vraća da bi obećala sreću, već da bi omogućila prisutnost. I upravo u toj prisutnosti, sporoj, nesavršenoj i upornoj, ona ponovo postaje centralna kulturna sila. U pesmi koja ponavlja fall in love again and again, u slow-burn narativima koji nas vraćaju tenziji i čekanju, u yearningu koji više nije anomalija nego pokretač svake priče, u viktorijanskom gotičkom povratku koji romantiku čini mračnom ali privlačnom, u prozirnim tkaninama i visoko zatvorenim kragnama koje telo istovremeno štite i otkrivaju, u TikTok dnevniku koji umesto ideala nudi prisutnost.