Zlata, Selma, Silvia, Elma su buržujke iz mahale koje kroz život repaju "Pretty Loud"

Članice rap kolektiva Pretty Loud su zbog svoje iskrenosti i borbenosti ne samo heroine svoje Mahale nego i daleko šireg društva koje mijenjaju. Selma Selman je razgovarala s članicama benda Zlatom, Selmom, Silvijom i Elmom o položaju Romkinja, borbi za emancipaciju i kako se u sve to uklapa rap.

One su sve ono što mnogi nikada neće biti. Moćne, pametne, drage, majke, kraljice koje su došle do nivoa da s ponosom mogu reći da su glasne i, kada kažu Join us in the pain, da morate razumjeti prvo njih kao ljudska bića. A zatim Rome u Srbiji, onda Rome u regiji, pa čak i sve ostale manjine i one koje svijet naziva drugačijima.

Mi smo mahalske buržujke, nemamo vremena da beremo narcise, iz pisma Omera, kojem evo već duže vrijeme objašnjavam da, kad rasteš u mahali i kada naučiš živjeti s onim što bi ljudi rekli nemati pa imati, strah postaje nova verzija uspjeha. Onda kroz njega ideš pretty loud. Za svaki uspjeh potreban je i pad, ali i podrška, ona iskrena, bez evropskih projekata, koji romsku populaciju već godinama tretiraju kao eksperiment, pa se onda više vjeruje njima umesto romskim organizacijama da rade na romskim problemima. Ja sam uspjela da se izvučem iz svih etiketa koje su mi ljudi davali: bijela, crna. Ja sam pomiješala boje i postala heroina. Djevojke iz grupe Pretty Loud također su heroine. Repaju, plešu, smiju se, plaču i provociraju da, kada ih poslušaš pitaš se pa ko je kriv? I kako u isto vrijeme razbiti predrasude prema romskoj populaciji, a istovremeno se boriti s tradicijom?

Njihova muzika je lična, a sve lično je političko i ono je direktno usmjereno ka publici s porukama koje govore o istini, ali također zahtijevaju promjenu. Kontrast između tradicionalne muzike i savremene je trenutni medij koji one koriste kako bi prišle publici sa svih strana, a sama činjenica da pjevaju na više jezika čini ih multikulturalnim prvim romskim rep bendom na Balkanu. U jednom trenutku tokom našeg razgovora stajem i gledam ih i razmišljam kako bi bilo da im se pruži veća prilika, da se njihova muzika čuje oko svijeta, kao i muzika koju stvara Erykah Badu? Kako bi bilo kad bi one bile dio romskog futurizma kao što je Sun Ra, začetnik afrofuturizma? Romski futurizam vraća figuru romske vještice, tako stereotipnu u našem kolektivnom imaginariju, a kako kaže Mihaela Drăgan, vještičarenje postaje naš politički odgovor na društvene nejednakosti i nepravde svijeta u kojem živimo. A nejednakosti je puno, pa sam pitala djevojke šta misle o tome i zašto baš pretty loud?

Zlata: U mahali u kojoj smo odrasle i dok smo slušale naše majke i bake kako je to ranije bilo i kako su se udale i živele, nekako je bilo jasno da su žene jako tihe i da nisu uopšte mogle da razgovaraju sa nekim šta im smeta, a kamoli da promene nešto. Žene su bile nekako tihe i nisu imale prilike da javno razgovaraju o svojim problemima. Najveća inspiracija je došla od naših majki i baki, prijatelja, rodbine, i onda smo odlučile da glasno želimo da pričamo o tome i nešto promenimo. Dodala bih da Romi od detinjstva imaju potrebu da se pravdaju i dokazuju da nisu krivi ako ljudi imaju pogrešno mišljenje o njima. Uvek slušamo o Romima negativne stvari. Mi smo još od detinjstva imale potrebu da se pravdamo, nevezano za grupu “Pretty Loud”, tako da nam uopšte nije bilo teško da odaberemo temu kojom ćemo se baviti jer se borimo protiv diskriminacije i nažalost nismo jedina populacija koja je diskriminisana. Imamo potrebu od malena da se dokazujemo, da objasnimo da te negativne stvari nemaju veze sa nama i našom tradicijom i narodom, da su samo predrasude. Meni lično smeta kad kažu cigan. Cigan može biti bilo ko, ali mi je krivo zato što, kad se kaže “cigan”, pomisle na nas, ne znajući šta znači ta reč. Inspiracija je došla od toga šta doživljavamo mi, ali i od ljudi koji nas okružuju jer nekad ne doživljavamo diskriminaciju lično, ali ako je neko prozvao bilo koga ko je Rom, ja se lično osećam prozvano jer sam Romkinja i u 21. veku najmanje što možemo da uradimo je da delimo ljude na dobre i loše, a ne na osnovu nacionalonsti.

Kako Zlata napominje, riječ Cigan je sleng na Balkanu, dok se u nekim zemljama koristi kao definicija Roma, na primjer u Španiji. Na Balkanu, a posebno u Srbiji, koristi se kao sleng za sve pozitivno i sve negativno. Ali iskreno mogu da kažem, ja nikad nisam bila u Beogradu a da nisam čula da je neko dobacio ciganizam na mene. Ne znam kako bih pričala o životu Roma bez onih bogatijih, i nekako po pravilu “bjeljih”, koji nam propisuju kulturu, ili o tome što nam različite organizacije 8. aprila hvale korijene, ali se toga malo ko sjeti i tokom godine, ili možda tome što nam je komšija napokon naučio da smo mi Cigani ustvari Romi. Da li da budemo zahvalni na postovima onih koji su napisali par riječi o nama ili postavili fotografiju s neke fensi svečanosti nama u čast i to nazvali aktivizmom? Da li da govorimo o našim pravima koja nemamo ili da govorimo o gladi, tuzi, bijedi, ili o kapitalizmu? Ili možda da govorimo o 1% zaposlenih Roma? Ili da se nadamo.

Ja biram ovo posljednje, jer se nadam i radim za bolje sutra i jer su između ostalih djevojke iz benda Pretty Loud nada, i vjerujem da ćemo uskoro svi na našem Balkanu prepoznati Rome kao ljude svaki dan, ne samo kada je Dan Roma ili kada neko doživi svjetski uspjeh, i poštovati ih kao jedinke bez etiketa. Pitala sam ih odakle to počinje i kako su one napravile svoj prvi korak u svijet muzike, ali i borbe i samostalnosti.

Silvija: Mi smo pri Grubb fondaciji, koja pomaže mladim Romima pri edukaciji i takođe postoje umetničke radionice plesa, repa, muzike i glume, otkrile svoj talenat za rep, a ples je nama u krvi, ako si Rom, moraš da znaš da igraš, ne možeš da ne znaš da igraš (smijeh). Dosta vremena smo bili u mešanoj grupi sa dečacima. Zlata i ja smo bile od početka, pa su se posle priključile Selma i Elma, i mi smo htele zapravo da napravimo nešto naše gde možemo da pričamo o našim problemima koji nas stvarno muče i o svakodnevnim problemima sa kojima se svaka žena susreće, ne samo Romkinja, ali veći akcenat nam je bio na Romkinjama jer smo duplo diskriminsane, kao Romkinje i žene, i onda smo napravile našu grupu gde smo krenule da pišemo i repujemo i igramo i stvaramo.

Kad pogledate lica žena iz Pretty loud, vidjet ćete bijelu i tamnu kožu; dolje duboko u njihovim očima, vidjet ćete zelene, smeđe i crne oči koje su prošle dug put; ako pogledate u njihove ruke, nikad nećete vidjeti djecu, jer su ruke odmalena počele da se same brane; ako ih vidiš s lijeve strane – one u svojim grudima nose čitavu historiju da bi se muzikom odbranile od svih negativnosti. Zar nije znanje moć i kakvu ulogu zajedništvo ima u stvaranju i prenošenju znanja?

Silvija: Mi sve što radimo, radimo zajedno. Što se tiče tekstova i koreografija, nekako sednemo u studio i onda svako da ideju za temu koja bi bila za sledeću pesmu. Onda krenemo onako po segmentima, pa kako je ko više talentovan za određene stari. Ja, na primer, pišem dobre tekstove, ali repujem slabije, pa onda izvučemo od svakoga pomalo onog najboljeg i napravimo tekst. Naravno, tu su pored nas da nam pomognu i naša tri mentora koji isto rade u GRABB fondaciji. Nekako su iskusniji što se tiče repa i muzike i svega i oni su uvek tu da nam pomognu i mislim da je to super što su muškarci u stvari jedna od naših najvećih podrška. Rade sa nama i pričaju nešto što se tiče žena i prava žena i zajedno se sa nama bore tako da sve radimo zajedno i koreografije i tekstove. Instrumentale ne radimo mi, ali dajemo svoje sugestije što se tiče beata i vrste muzike, sve pokušavamo da mešamo sa našom tradicionalnom muzikom, da ostane ta buka tu jer to je naše romsko, a mešamo što više sa savremenom muzikom, hip hopom itd.

Istina je da je zajednica izuzetno važna, ja to prva znam i na to se i oslanjam i osvrćem u svom radu. Mi razumijemo jedne druge, kako vlast funkcioniše, razumijemo kako mahala misli i onda baš kada izgleda kao da nismo zajedno, mi uradimo suprotno – podržimo se. Kao što Zlata kaže: hajde da se svi udružimo i da vidimo šta možemo. Zajedno smo jači.

Upravo tako su se one i uspjele izboriti za svoja prava, da ne budu samo majke, već da budu i majke i samostalne žene. Međutim, kad smo kod samostalnosti, nije moguće da se ne dotaknemo pitanja koje je velika tematika u njihovim tekstovima, a to je rani brak i očekivanja od žena, koji su daleko više od romske tradicije. Istraživanje UNICEF-a iz 2014. godine pokazuje da oko 57% romskih djevojčica u Srbiji stupi u bračne odnose prije navršene 18. godine, dok svaka peta ulazi u brak prije navršene 15. godine. Kroz moje istraživanje ranih brakova koje sam radila u Indiji, kao i kroz svoj master rad, istraživala sam ključne faktore koji su doveli do dječjih brakova i došla do toga da je ugovoreni brak prvobitno izmišljen kao odbrana tokom okupacije Balkana od strane Osmanskog carstva jer su turski vojnici silovali mlade Romkinje. Romi su počeli sklapati brakove za svoje mlade žene čim dobiju menstruaciju kako bi ih zaštitili od potencijalnog silovanja. Nakon toga, običaj dječjeg i ugovorenog braka pripisan je kao tradicija koju su izgradili Romi, ali se nikada ne spominje kao neka vrsta obrambene strategije za specifične historijske okolnosti. Danas je osnovna logika koja stoji iza nastavka ugovorenih brakova pogrešna pretpostavka da je muž sa sigurnim prihodima jedini način na koji žena može preživjeti. Običaj se razlikuje od zajednice do zajednice, ali ugovoreni brak je često način osiguravanja društvenog kontinuiteta vjerskih tradicija ili kaste na obiteljskoj skali.

Prošlost ne možemo promijeniti, ali je možemo probati razumjeti i ne ponavljati pogrešne obrasce. I ja i djevojke iz Pretty Louda aktivno radimo na tome da se brak protiv volje i dječji brakovi iskorijene kao praksa apelujući na obrazovanje, zapošljavanje i emancipaciju.

Zlata: Kod nas u mahali postoji napredak, gde devojke stvarno ne razmišljaju o braku niti dolazi to od roditelja. Nešto što sam ja najskorije čula je da su same donele odluku i nije ništa što se mora ili dogovor porodice. Ja sam primer ranog braka, ali sam odluku donela sama, ja jesam napravila grešku, sad to mogu da podelim sa koleginicama koje su jako mlade i sa ostalim devojkama, i uvek svaki intervju iskoristim da kažem kako sam ja primer ranog braka. Udala sam se sa 16, razvela, bila samohrana majka i govorim ljudima da u tim godinama nije vreme za brak. Treba da imamo svoje detinjstvo, da završimo školu, da imamo svoj posao. Meni je cilj da ne utičemo samo na ljude koji nas diskriminišu i da ne pokušavamo samo njih da menjamo, nego i naše ljude. Često kad razgovaram sa komšinicama iz mahale, prijateljicama i drugaricama, vidim kako im je nekako ugrađeno neko mišljenje. Skoro mi je jedna drugarica rekla da ona, kad bi bila na našem mestu i ako bi se udala, ne bi se bavila ovim poslom. Smatram da je to pogrešno jer mi ne radimo ništa čega treba da se stidimo. Naše žene imaju to da sebi uskraćuju jer ljudi iz okoline utiču na njih. Ženi je mesto u kuhinji i da odgajaš decu ako se udaš. To nije i ne treba da bude tako. Selma iz grupe, moja imenjakinja, tvrdi slično: Mislim da su se ljudi dosta promenili, da utičemo dosta, vidim da je dosta devojaka mojih godina počelo da uči i da završavaju škole i upisuju razne kurseve i škole, mislim da smo ih dovoljno ohrabrile.

Pretty Loud jesu mnogo toga uradile, one su moćne žene koje imaju mogućnost da mijenjaju svoju mahalu sigurno, ako ne i svijet, i nadam se da će imati sve više prilika za to. One su hrabre i uspjele su. Kada ih vidim, plačem, ne zato što sam tužna, već zato što sam ponosna, a imam i na šta, i o tome također treba govoriti. Kao što je Zlata rekla: Uvek čujemo kad gledamo vesti ili ako je nešto o Romima na TV-u, uvek je nešto negativno. Uvek smo povezani sa nekim kriminalom, da ne nabrajam. To svi znamo napamet, a važno je pričati i o drugom. Niko nije rođen sa diskriminacijom. To kako su odrasli, to od kuće dolazi. Najčešće diskriminišu oni koji nikad nisu upoznali Rome, diskriminacija dolazi samo iz neznanja, stekli su mišljenje samo iz onoga što su čuli.

Silvija: Mi treba više da govorimo o uspešnim Romima, a ima ih mnogo. Mi se mnogo fokusiramo na negativno. Ima ih mnogo needukovanih, ali i onih edukovanih, i rade ovo što mi radimo, mi nismo jedine. Treba svi da se udružimo, mislim da bismo napravili veliku promenu. Treba pričati o pozitivnoj strani.

Gledam ih lijepe, raskošnog talenta i pameti i razmišljam kako su nam rekli da ženama i djevojkama poput nas nema mjesta na ovom svijetu. Mi smo te koje su marginalizovane, koje su vezane za pregršt predrasuda, za koje su rezervisana samo određena mjesta i uloge. Ali mi smo prihvatile sebe i borile se s ljudima iz visokih klasa da dokažemo da, uprkos odbacivanjima, možemo napraviti put kojim hodamo i dići prašinu. Prašina je sve negativno što nam je rečeno, ali onda tu istu prašinu obrišeš s ogledala, pogledaš se i kažeš sama sebi: pogledaj se, uspjela si u ovom komplikovanom svijetu. S tim na umu, za kraj, nisam mogla a da ih ne pitam šta bi poručile tom istom svijetu.

Selma: Ja mislim da ljudi ne bi trebali da imaju predrasude prema ikome. Svi smo mi ljudi, bez obzira na nacionalnost i boju kože.

Silvija: Ja bih rekla nešto pozitivnije pre svega. Treba nam progres, treba da ostanemo pozitivni u svakom smislu i, kad se desi nešto loše, desilo se sa razlogom, bog zna najbolje zašto se to desilo.

Zlata: Meni je važno i privatno, ali i generalno da se kao žena osećam sigurno, bilo gde. Važna mi je sloboda izbora. Takođe mi je jako važno da mi dete odrasta u zdravoj sredini i da ne mora da prolazi kroz neke stvari koje mogu da se promene. Bar ja smatram da nije teško.

Vogue Adria x Pretty Loud