Pismo godini koja prolazi: Ivan Tokin

Najnemuštija sam krajem godine. To sam s vremenom već nekako prihvatila. Slažem i preslažem ladice u glavi i tijelu, sustignu me svi protekli mjeseci u kojima se iz godine u godinu sve više toga događa, toliko da mi je sve manje jasno kako taj rollercoaster stane u samo tristo šezdeset i pet dana. Kad dođe vrijeme za rekapitulaciju, ne znam ni što bih rekla, ni kome. Volim predviđati i planirati, ali to mi ide sve teže i čini mi se da sve češće, umjesto da gledam unaprijed, pokušavam zastati i osvrnuti se unatrag. Čudna je i vrlo zahtjevna ova 2024., i po tko zna koji put na izmaku godine nisam sigurna jesmo li sretniji ili pametniji. Zato sam zamolila četiri spisateljice i jednog pisca da podijele kako im se protekla godina čini. Lamija Begagić, Tanja Stupar Trifunović, Lidija Deduš, Ivan Tokin i Eva Mahkovic osvrnuli su se na godinu koja završava i napisali svoje dojmove o njoj. U nastavku slijedi pismo Ivana Tokina.

Otvoreno pismo prošloj godini

Draga prošla godino,

Ako je prikladno da ti se tako obratim, a mislim se da li je, jer nisi se još u potpunosti završila, a poslednje što bih želeo je da te na bilo koji način, makar i nehotice, uvredim. Eto, znaj da računam na ovih preostalih mesec dana, i da ću ih obojiti kako najbolje umem, a naravno, u skladu s tonom koji smo zajedno postavili od tvog početka. Pre svega, želim da ti kažem da imam utisak da si proletela, a onda, s posebnim obzirom na to s kojih ti se stranica obraćam, osvrnuću se na svoj, da se tako izrazim, modni status koji se, moram priznati, za tvog mandata izuzetno unapredio. Naime, spletom srećnih, i ništa manje zasluženih finansijskih okolnosti, sâm tvoj početak doneo mi je dve nove jakne – jednu, zelenu, za jedrenje, i drugu, crnu s krznom, taktičku, za lov. Ne jedrim i ne lovim, ali tako im stoji u opisu, pa ne bih da talasam. Izuzetni komadi garderobe, udobni, funkcionalni, obe s kapuljačama, pažljivo skrojene, nije samo raspaljen štep, nego se vidi da se mislilo, možda može da se kaže da je ova taktička i blago strukirana. A zelenu sam, igrom slučaja baš danas, isprobao na jakoj kiši, skoro pa pljusku, a onda i na susnežici. Bez greške je, naročito sam zadovoljan kapuljačom, kao i visinom do koje doseže rajsferšlus, tačno dokle volim, dakle do polovine gornje usne, između njenog kraja i početka nosa. Da me Bog nije dao ovakvog, duboko posvećenog estetici, možda bih poželeo da je jakna malo duža, ali znaš mene, uvek sam spreman da istrpim zbog lepote.

Ne zaboravljam ti ni dva para farmerki, crnih, fabrički malo izlizanih, poznatih robnih marki, Diesel i Replay, bar sam tako mislio, dok nisam primetio da su im džepovi napravljeni od iste tkanine. Fin, nežan, siv materijal, ukrašen cvetovima, ženskim usnama i bićima koja podsećaju malo na piliće, sve u nijansama roze i crvene, s plavim tačkicama. Nisam odmah posumnjao u verodostojnost etiketa, a onda, u jednom trenutku mi je postalo jasno da je verovatnoća da su oba brenda nabavljala postavu za džepove od istog dobavljača, ili da se baš pogodilo da imaju potpuno istu dekoraciju, zanemarljivo mala. Dakle, farmerke mi dolaze s istog mesta, koje možemo nazvati i Novi Pazar. Ipak, ta činjenica nije uticala na moje uživanje u pravoj meri lateksa u teksasu, niti bih, da budem potpuno otvoren, ikada poželeo nešto više od farmerki. Ove su baš po mojoj meri i nadam se da će ih biti još, kad mi zatrebaju. Kad već izvoljevam, bilo bi dobro da ih bude u još nekim bojama.

Ovim se moj izveštaj o modnom statusu ne završava prirodno, već sam, ograničenjem broja reči koje ovo pismo može da sadrži, prinuđen da pređem na drugi njegov segment – lajfstajl. Da imam prostora, možda bih stavio i podnaslov – bračni krevet. Da, kupili smo ga, napokon. I opet, sticajem drugačijih finansijskih okolnosti nego kad su u pitanju bile jakne, bili smo ohrabreni da ga sami sastavimo. Stigao je u šest dugačkih kutija, popunjenih do poslednjeg kubnog centimetra. Da smo na početku znali šta nas čeka, ko zna kad bismo se upustili u tu avanturu. Srećom, nismo znali, pa smo sebi priredili nezaboravno putovanje kroz lavirinte strpljenja i timskog rada pod pritiskom, u trajanju od celog vikenda, a ono nam je, zauzvrat, pružilo beskrajno zadovoljstvo posle dobro obavljenog posla. A taj krevet me, draga prošla godino, podseća na tebe – kad te čovek vidi u delovima, teško može da pomisli da ćeš tako dobro ispasti kad te sastavi, a ispala si odlično.