Da li je pozorište počelo da priča samo sa sobom?

U poslednje vreme pozorište kao da je zaglavljeno u prošlosti, vodi neki svoj život, mimo sveta koji nas okružuje. Možda je upravo i taj beg od stvarnosti jedan od načina da se istina pogleda u oči, mada čisto sumnjam, izgleda mi kao savršen put da se stigne u ćorsokak. Međutim, čini se da živimo mnogo brže nego što ste to uopšte misli, životom koji na metafore i filozofske rečenice koluta očima i traži od nas konkretnije odgovore. S toga mi je i zanimljiv izbor Borisa Liješevića, reditelja specifičnog pristupa i izraza, da baš sada zagazi duboko u XVI vek. Doduše, uvek postoji onaj argument da neki tekstovi nikada ne izlaze iz mode, jer na njihov kvalitet ništa ne može da utiče, pa čak ni protok vremena. Naprotiv, što su stariji, sve su bolji. Ali, da li je zaista to tako ili svi mi koji volimo da idemo u pozorište smo ipak skloni da učitavamo mnogo više od onoga što se valja na daskama koje život znače?

Premijera predstave “Mihael Kolhas”, Hajnriha fon Klajsta, na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kako sam reditelj priznaje došla je u pravo vreme, jer je ovo priča o čovekovoj potrebi za pravdom i za sistemom koji treba da garantuje da će ga, ukoliko mirno živi, vredno, savesno radi i čuva porodicu, nagraditi ili bar zaštititi. A ne živimo li upravo u svetu u kome više ništa nije sigurno, bez obzira kako se ponašamo i koliko smerno pravimo pravila? Nemački pisac Hajnrih fon Klajst (1777-1811) smestio je radnju u vreme seljačkog rata iz XVI veka, gde glavnom junaku, pobožnom, vrednom trgovcu konjima, učiteljskom sinu, pravdoljubivom porodičnom čoveku izvesni plemić otme konje ničim izazvano, a koga će upravo borba za pravdu načiniti ubicom, razbojnikom i otpadnikom sistema u kome živi. Klajst u svom delu preispituje činjenicu da je ta čovekova potreba za pravdom, za takvim sistemom ismejana, ponižena, obezvređena… Sistem umesto da razmotri njegov slučaj i vrati mu ono što mu je uzeto, uči ga da podnese nepravdu, da se povuče pred moćnom plemićkom porodicom čiji su članovi na svim važnim mestima i štite jedni druge. Nama se čini da je to neki današnji sindrom, međutim vidimo da su i tada postojala iskustva s takvim postupanjem. Pravda je stvar zajednice, kolektiva i ne sme biti u rukama jednog čoveka, ali da li se onda otvara niz pitanja: “Šta raditi – da li se povući pred slučajem koji će izvesno biti izgubljen ili se boriti za sebe i za svoju pravdu i kako? Čini se da ni ova predstava nema odgovore kako se nositi sa nepravdom u stvarnosti, kako živeti u ovom okrutnom svetu, kako se i sam reditelj pita.

Od samog početka Boris Liješević nas uvodi u raštimovanu igru, jer predstava startuje bez da se svetla u sali ugase (nešto nalik radnom svetlu), što izaziva komešanje publike i unosi dilemu da li taj gest namerni proizvod rediteljskog koncepta ili slučajni ispad tehničara. Glumci nasumično izlaze, zagrevaju se kao pred utakmicu i replike izgovaraju tako što nam pre toga objasne šta će da se desi u samoj sceni, pokušavajući da stvore neku vrstu distance od sadržaja koji je pred nama. Na momente, igra Vojina Ćetkovića, glavnog protogoniste utopističke priče o pravednom Mihaelu Kolhasu, kao da počinje da šlajfuje usled izlizanosti replika koje imaju prizvuk misli iz knjiga za samopomoć. Vremenom, kako se glumačka igra zahuktava, haos na sceni kao da raste poput nekog testa koji se izliva iz vangle, očigledno aludirajući na opštu konfunciju koju živimo i van pozorišta – kao da su sve karte pomešane i više niko ne igra ulogu koja mu je dodeljena. Levo postaje desno. Crno se pretvara u belo. A dobro zamenjuje zlo. Tako u nedogled. I ništa se bitno ne dogodi, niti u radnji, niti u igri, niti u samoj kulminaciji, ništa što već nismo videli ili čuli ili znali. Još jednom, kako to obično i biva, kroz niz scena i visokoparnih replika servirane su nam lepe lekcije o teškoći života i nepravdi, o pravičnosti, dobroti, požrtvovanosti i borbi malog čoveka koji su danas nažalost postali jedno veliko opšte mesto. Tema koja se izlizala. Poenta koju je već neko negde rekao. Uz pomenutog glavnog glumca, u predstavi o Mihaelu Kolhasu, uloge tumače Miodrag Dragičević, Milena Vasić, Nikola Rakočević, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov i Aleksej Bjelogrlić. Dramaturzi predstave su Fedor Šili i Miloš Krečković, scenografiju potpisuje Darko Nedeljković, kostimografiju Marina Sremac, scenski govor Ljiljana Mrkić Popović, a kompozitor i izvođač fantastične muzike i songova na sceni je Kralj Čačka.

Nakon velikog aplauza, kada se svetla u sali ponovo upale, kao na početku, kada jedni drugima pogledamo u oči i nastavimo da ponovo da živimo, čoveku koji razmišlja ostaje da se ozbiljno zapita da li je pozorište počelo da priča samo sa sobom ili se odgovor na mnoga pitanja zapravo nalazi u stihu iz predstave koji poručuje spasi nas od nas.